NIKOLA JOVANOVIĆ: RESTITUCIJA ILI GURANJE PROBLEMA POD TEPIH
petak, 20 maj 2011 11:22 .Evidencija oduzete imovine je urađena traljavo, država se još nije opredelila za model restitucije, fond za kompenzaciju starih vlasnika nikada nije obrazovan…
Kada je 1990. godine otvoren proces denacionalizacije u Srbiji, država nije imala unapred utvrđenu formalnu strategiju vraćanja imovine, ali se u redosledu restitucije pošlo od toga da se prvo vrati ono što je ograničeno po vrsti imovine ili po broju subjekata. Tako je imovina, počev od 1990. godine, prvo vraćana seljacima i sitnim zanatlijama, potom selima, zatim zadrugama, onda fizičkim licima – bivšim vlasnicima građevinskog zemljišta, da bi od 2006. godine u taj krug restituenata ušle i crkve i verske zajednice kao subjekti sa ograničenom i nevelikom imovinom.
Zakonodavac u Srbiji se, dakle, opredelio za neku vrstu kaskadne denacionalizacije, tj. za postepeno vraćanje manjih celina (po vrsti imovine i po subjektima) stvarajući oslonac i podlošku za najbrojniju i najdelikatniju opštu denacionalizaciju, kojom treba da se kruniše i okonča vraćanje imovine bivšim vlasnicima u Srbiji. Takvu postupnu denacionalizaciju, koja je u toku već 20 godina, uređuje sedam važećih posebnih zakona, donesenih u periodu 1990-2006. godine, na osnovu kojih je izvršeno ili je u toku, vraćanje imovine u korist više kategorija bivših vlasnika.
ČEKAJUĆI ZAKON Vlada Srbije trebalo bi da usvoji u narednim mesecima opšti Zakon o restituciji, odnosno Zakon o denacionalizaciji putem obeštećenja. Budući da se rešava pitanje vezano za oblast svojinsko-pravnih odnosa i stvaranju obaveza za državu, ovu problematiku nužno je urediti zakonom. Ustavni osnov za donošenje Zakona o denacionalizaciji putem obeštećenja sadržan je u članu 97. stav 1. tačka 7. Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da RS uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine.
Prosleđivanje nacrta zakona na Vladu će izvesno biti nešto odloženo zbog odluke Ustavnog suda Srbije iz aprila 2011, koji nije poništio Zakon o restituciji crkvene imovine iz 2006. To je faktički preporuka da novi zakon mora da inkorporira i naturalnu restituciju. Međutim, odlaganje donošenja ovog zakona posledica je i nedostatka političke volje, budući da je pitanje restitucije izuzetno složeno, kako sa finansijskog, tako i sa pravnog, administrativnog i moralnog stanovišta. Ipak, teškoća zadatka ne sme biti izgovor da se ovo krucijalno pitanje i dalje gura pod tepih.
Na rešavanje ovog pitanja obavezuju ne samo osnovni demokratski principi na kojima se zasniva Republika Srbija, među kojima posebno mesto ima poštovanje ljudskih prava i sloboda utvrđenih državnim i važećim međunarodnim pravnim aktima već i opšti stav javnog mnjenja da osećanje pravičnosti nalaže da se ovo pitanje reši i tako dalji privredni, politički i društveni razvoj Srbije oslobodi ove hipoteke prošlosti. Takođe, još odlukom Saveta Evropske unije o principima, prioritetima i uslovima Evropskog partnerstva sa Srbijom od 18. februara 2008, u okviru političkih kriterijuma, kao jedan od prioriteta predviđeno je i rešavanje pitanja oduzete imovine posle Drugog svetskog rata.
Situacija oko restitucije u regionu je relativno loša i EU će kroz postupak ulaska u članstvo EU tih država nastojati da se to pitanje reši kao sastavni deo ljudskih prava i prava na vlasništvo (vlasnička prava u EU zajamčena su osnovnim Ugovorom iz Lisabona). Prema dužini njenog trajanja Srbija je ipak među rekorderima. Hrvatska je prvo izvela željeni nivo privatizacije, pa tako dobar deo imovine nije mogao da bude vraćen izvornim vlasnicima jer je već prešla u ruke trećih vlasnika. Mađarska je 1991. donela zakon da se starim vlasnicima dodele kompenzacioni kuponi kojima su mogli da otkupljuju državne i obveznice preduzeća u procesu privatizacije. Glavni oblik restitucije u Letoniji bio je fizičko vraćanje imovine, koja manje košta, a samo u određenim slučajevima zamenjena je privatizacionim vaučerima, kojih je izdato u vrednosti od 273 miliona evra. Slovenija, Češka Republika, Slovačka i Mađarska počele su restituciju pre 15 godina. Bugarska (1992), Nemačka (1994), Rumunija, Hrvatska i Poljska (1996), Makedonija (1998), Crna Gora (2002) i Albanija (2004), takođe, su počele proceduru restitucije.
DVA PREDLOGA Trenutno postoje dva dominantna predloga, odnosno modela za sprovođenje restitucije u Srbiji. Prvi, koji zastupa Vlada, svodi se na dominantno finansijsku naknadu starim vlasnicima, dok oni smatraju da je naturalni model pravedniji. Kombinovani model vraćanja oduzete imovine podrazumevao bi vraćanje u naturi, tamo gde je to tehnički, ali i finansijski izvodivo, uz dopunski način povraćaja kroz novčano obeštećenje preko državnih obveznica. Stvar donekle olakšava činjenica da se od celokupne imovine koja je oduzeta od Drugog svetskog rata potražuje samo petina.
Drugi bitan momenat je to što se najveći broj zahteva (97 odsto) odnosi na poljoprivredno, šumsko i građevinsko zemljište, koje je dominantno i danas u državnom vlasništvu. Inače, u ukupnoj masi državne imovine, prijavljena oduzeta imovina čini malo više od deset odsto. Kad je reč o obveznicama, dobar primer je model vraćanja stare devizne štednje. Za staru deviznu štednju iz budžeta se izdvaja oko 250 miliona evra, što ipak nije mali teret za budžet (2010. to je bilo nešto manje od jedan odsto BDP Srbije, i oko 2,5 odsto konsolidovanog budžeta Srbije).
Direkciji za imovinu je podneto oko 100.000 zahteva za povraćaj imovine, ali problem je što Direkcija nije verifikovala pravne osnove ovih zahteva, kao ni rešila situacije u kojima više lica traži istu imovinu. Ukratko, evidencija oduzete imovine je urađena traljavo, država se još nije opredelila za model restitucije, fond za kompenzaciju starih vlasnika nikada nije obrazovan i problem bi nastavio da se gura pod tepih da nema Evropske unije, koja je rešavanje pitanja restitucije definisala kao jedan od uslova za početak pregovora o članstvu.