Ako hoćemo da uspostavimo kao društvo „ zajednicu sećanja“, onda su činjenice , njihova rekonstrukcija, ono čime treba se bavimo, a ne da unapred iskonstruisanoom“politikom sećanja“ u ime politike imamo nadzor nad prošlošću. Hapšenje Radovana Karadžića bitan je čin za konsenzus zajednice da radi svoje budućnosti do proćišćenja raspravlja o svojoj prošlosti i zločinima u njoj. Zato je svaki pokušaj da se ovaj čin stavi u „anticivilizacijski“ kontekst-još jedan pokušaj da se prošlost učini nerazgovetnom, manipulativnom, relativnom i da se oslabi snaga društva da izađe na kraj sa sopstvenom prošlošću, kaže u svom programskom tekstu Zajednica Sećanja Borka Pavićević. Ona nam je tako još jednom veoma transparentno demonstrirala osnovne postulate svojevrsne ideologije i politike sečanja a koju imamo prilike da vidimo ovih dana prateći raznorodna reagovanja na hapšenje najtraženijeg haškog begunca. Mogli smo na delu da vidimo kako izgleda ideološki inžinjering uspostavljanja nadzora nad prošlošću i aktuelizovanje jednostrane politike sećanja.
Veliki je izazov za svaku političku i društvenu zajednicu pa i ya one najstabilnije da izvedu do kraja svoje suočavanje sa prošlošću. Taj proces je još uvek otvoren u Nemačkoj, Japanu, Francuskoj, Italiji, Americi, Rusiji, Španiji i svaka od ovih zemalja i danas ima velikih političkih i socio-kulturnih problema i izazova kada treba da se suoči sa realnom prošlošću u kojoj su činjeni zločini. Za zemlje koje još nisu uspostavile vladavinu stabilnih demokratskih instutucija problem je tim veći,ozbilniji i izazovniji jer je prostor za političku manipulaciju i ideološku simplifikaciju tim veći i razorniji. Zato je i pozivanje na stvaranje zajednice sećanja veoma plemenit gest ali je njeno stvaranje izuzetno složen, mukotrpan i osetljiv istorijski poduhvat i ne može se ostvarivati kako to zamišlja Borka Pavičević i političko-ideološka grupacija kojoj ona pripada , tako što će se jedan narod, u ovom slučaju srpski, pribiti na stub srama,optuživati za genocid i razaranje države a da se pri tome svako spominjanje njegovih velikih nespornih žrtava i stradanja smatra kao politička provokacija i relativizacija zločina. To je ta slepa mrlja koja zatvara mogućnost da se u suočavanju sa prošloću i događajima koji su pratili razbijanje Jugoslavije sagleda celina istorijskih događanja i kompleksnost političkih okolnosti u kojima su se oni odvijali. I upravo je ovih dana iskonstruisan još jedan primer i jednostrane politike sećanja i demonstrirano kako izleda brutalan nadzor nad prošlošću a sve u ime politike pomirenja, i lekovitog suočavanja sa prošlošću.
Nedavno hapšenje Radovana Karadžića tumači se kao jedinstvena prilika za srpsko pročišćenje u kome će se najzad doći do jedino moguće i održive istine o ratu u Bosni-da su Srbi jedini i isključivi krivci za krvavi građanski rat i da je konačno došlo vreme da ponesu teret odgovornosti za zločine počinjene u ime srpskog naroda, ostvarivanje ideje Velike Srbije i stvaranje genocidne tvorevine Republike Srpske. Reakcije na ovo hapšenje kreću se u nekoliko pravaca . Pre svega se tvrdi da će ono doprineti stabilizaciji političkih prilika u regionu, da će pospešiti proces pomirenja u Bosni i da će u Srbiji konačno pokrenuti proces suočavanja Srbije sa zločinima počinjenim u njeno ime. Međutim, kako stvari zaista izgledaju možemo videti kada pogledamo izjave i komentare u štampi i političkim krugovima u Srajevu i Zagrebu, jer to sigurno nisu znakovi koji upučuju na stabilizaciju regiona. U tom kontekstu možemo oceniti i reagovanja stranih političara i međunarodnih predstavnika kao neposrednih učesnika u događajima u Bosni. Pre svih veoma je indikativna izjava Harisa Silajđića u kojoj je sadržana suština političkih problema koji i danas opterćuju politički život u post-dejtonskoj Bosni. “Slobodan Milošević je mrtav. Radovan Karadžić je uhapšen ali njihov projekat je ostao. Zato je Međunarodna Zajednica dužna da izbriše rezultate genocida“Ovakve izjave kao otvoren poziv na rušenje Dejtonskog Sporazuma i razaranje Republike Srpske nastale upravo kao njegov rezultat i ishod, sigurno ne doprinose regionalnoj stabilizaciji u regionu i na Balkanu. Naprotiv, njom se samo još više zaoštrava več dovoljno rovita i teška politička sitacija u post-dejtonskoj Bosni. Haris Silajđić, i ne samo on, i dalje nastavlja da Republiku Srpsku označava kao genocidnu tvorevinu, srpsku Kartaginu koju treba konačno sravniti sa zemljom. I predsednik Stranke Demokratske Akcije BIH Sulejman Tihić je podržavajući hapšenje Radovana Karadžića naveo da je Republika Srpska njegovo delo i da će proces protiv njega dati mnoge odgovore o karakteru rata u BIH ali potaknuti preispitivanje opstanka njegovog dela Republike Srpske. Odgovor na ovakve „pomiriteljske“ reakcije stigao je od premijera Republike Srpske Milorada Dodika, on je u nekoliko izjava jasno izneo stav o položaju Republike Srpske i pitanju pomirenja u Bosni. “Republika Srpska je nastala kao politička volja i izraz pre svega srpskog naroda u BIH, koji je u danima, tokom raspada bivše Jugoslavije,želeo da ima neki političko-teritorijalni okvir svoje zaštite;da je sam Karadžić u to vreme bio bio protiv takvog stvaranja sigurno je da ne bi bio lider. Svet funkcioniše na stereotipu koji je napravljen davno. Taj stereotip proizveo je situaciju u kojoj je krivac za rat i sve probleme u BIH samo jedanNaravno,naročito u ratu, krivaca ima i na drugoj strani, mnogi su ubijali i Srbe zalažući se za BIH koju oni eto nisu hteli:Mnogi su činili zličine, ali je medijski međunarodni stereotip bio da su samo Srbi krivci. Videli ste i sad , povodom hapšenja Karadžića, da je Holbruk nastavio da laže bez obzira na činjenice koje je izneo jedan muslimanski institut- da je – ukupno u ratu poginulo 92. ooo ljudi svih nacija i nacionalnosti,Srba i Hrvata i Muslimana i ostalih , i da je to egzaktna činjenica koju niko ne može da pobije. Utvrđeno je da je ubijeno 28. ooo Srba koje verovatno nisu poubijale humanitrne organizacije, što je približno procentu strukture stanovništva ovog naroda u BIH“ . I izjava Bogdana Klačara izbeglice iz Sarajeva rečito je svedočanstvo o tome kako Srbi u Bosni doživlajvaju proces pomirenja i suočavanja sa prošlošću. “Taman smo se smirili , vratili se svom životu. Pokušavamo ponovo da normalno živimo. Ali poniženjima nikad kraja. Da li vi u Beogradu slušate šta nam poručuju iz Sarajeva. Ili su toliko daleko da do vas te ekspolzije ne dopiru. Suština te halabuke je da nije u pitanju Radovan, već kako kažu“ njegov projekat“, naša Republika Srpska. Gde je kraj ucenama?Niko ne pita ko je danas u bošnjačkom rukovodstvu u Srajevu?Kakve su njihove uloge u našem krvavom ratu. KO zašta danas pita Silajđića,Izetbegovićevog sina Bakira i druge koji su doveli mudžahedine u Bosnu. Da , niko ne postavlja ta pitanja jedino ostaju da traju davno utvrđeni i politički instrumentalizovane sterotipne predstave o isključivoj srpskoj krivici. I u tome je najveći deficit u oblikovanju tzv. politike sećanja što je njoj bitinije da zadrži nadzor nad uspostavljenim stereotipom o srpskoj krivici nego da pokrene istinski dijalog o celini političkih procesa i društvenih događanja u Bosni i Hercegovini u vreme razbijanja Jugoslavije.
Ovih dana je bilo veoma interesantno i poučno pratiti ocene o hapšenju Radovana Karadžića koje su stizale iz Hrvatske, njihov ton i sadržaj sigurno neće doprineti stabilizaciji i unapređenju saradnje u našem regionu. Naprotiv, iskoriščena je još jedna zgodna prilika da se ponove svi oni ratno-huškački i propagandistički obrasci koriščeni u žestokom medijskom ratu protiv Srbije u vreme odvijanja građanskog rata u Hrvatskoj. Taj medijski rat se iznova javlja u svakoj pogodnoj prilici i koristi se kao izraz osvedočenog domoljublja i odanosti domovinskom ratu. Dežurni komentaori i domoljubni kolumnisti nemaju nikakve dikleme, sada se iznova ukazala mogućnost da se još jednom ukaže na zločinački poduhvat agresorske velikosrpske genocidne politike. U reakcijama ovakve vrste prednjaće vodeći hrvatski novinari i komentatori kao što su Maroje Mihovilović i Jelena Lovrić. Prosto je neverovatano na kako prizemno i opskurno dno odmah padnu i najbolji delatnici javne reći kada pristanu da budu deo ogoljene i prizemne državne propagandistike. Maroje Mihovilović u specijalnom dodatku Pad srpskog krvnika u listu Nacional kaže“Radovan Karadžić jedan je od najvećih zločinaca novog doba, čovjek odgovoran za smrt stotina tisuća ljudi, te stradanja nekoliko milijuna, za nebrojene ljudske tragedije, što je sve činio neobičnom mirnoćom i sistematičnošću, što je i osobina velikih zločinaca ali i velikih psihopata. . Bavio se i književnošću, koja je prva počela otkrivati njegovu zločinačku stranu. “. U kolumni u listu Globus Dobra vijest za Srbiju Jelena Lovrić piše u sličnom stilu “Hapšenje Radovana Karadžićsa simbolički predstavlja definitivan kraj rata na Balkanu. Privođenje pravdi najvažnijeg monstruma iz plejade Slobodana Miloševića omogućit će da se na ratni sukob stavi nužna i odgovarajuća točka. Zatvaranje Radovana Karadžića važno je za cijelu regiju i može se očekivati da će relaksirati međusobne odnose bivših jugoslovenskih država. Posebno je važno za napaćenu Bosnu i Hercegovinu. Za Hrvatsku je hvatanje Karadžića dobro jer za prvog susjeda više nema zemlju koja je godinama dobrovoljni zatočenik Miloševićeve zločinačke politike“. Ipak čak je i njih ali i bosanske političke i državne zvaničnike uspeo da u svojoj političkoj eksplicitnosti i brutalnoj iskrenosti prevaziđe komentator provladinog Vjesnika Marko Barišić. “Pravo pitanje je što će se nakon Karadžićevog privođenja pred međunarodni tribunal u Haagu dogoditi s njegovom političkom ostavštinom,dakle, Republikom Srpskom koja postoji i danas kao paradržava na polovici BIH. Postoji unatoć ćinjenici da je taj entitet svoj život počeo otvaranjenm koncentracijskih logora za nesrpsko stanovništvo sa stražarskim kulama i bodljikavom živcom, što je početkom devedsesetih zgrozilo tadašnju europsku i svjetsku javnost. Taj zločinački entitet je svoj zločinački karakter nastavio kroz ciljana masovna smaknuća u gotovo svim mjestima gdje je na vlasti bila Miloševićeva klika. Zbog svega toga predstojeći sudski proces Radovanu Karadžiću nije i ne može biti samo suđenje jednoj osobi, nego mora biti i suđenje projektu kopji je zagovarao i provodio. To zapravo znači da se u Haagu na optuženičkoj klupi zapravo treba naći Republika Srpska, jer su i deportacije, i masovna smaknuća i genocid provodili s ciljem uspostavljanja tog paradržavnog entiteta. O toj presudi ovisila bi i politička budućnost. Kako Republike Srpske tako i same BIH“. Ovaj provladin komentator govori kao da je u isto vreme i portparol Harisa Silajđića ili SDA BIH i samo se pridružuje pozivu da se sa lica zemlje zbriše Republika Srpska. Ovakvi komentari svakako nisu samostalno i nezavisno mišljenje već predstavljau izraz glavnih političkih stremljenja i stavova koji su danas očigledno preovlađujući u Bosni i Hrvatskoj i sigurno neće doprineti razvijanju regionalne saradnje i procesu pomirenja. U ovakav tip euforičnih, neodmerenih i jednostranih reagovanja spadaju i izjave ljudi koji su kao predstavnici međunarodnih organizaciji i stranih država imali zadatak da pre svega stvor uslove za rešavanje bosanske poltičke drame. Način kako su iskazali svoje oduševljenje hapšenjem Radovana Karadžića i podržali poziv za rušenje Republike Sropske samo govori u prilog oceni da njihov neobjektivni i jednostrani pristup nije ni mogao da omogući rešavnje jugoslovenske krize i da oni i dalje samo podhranjuju sterotipe o srpskoj krivici koje su i sami u velikoj meri konstruisali i politički instrumentalizovali . Navešćemo nekoliko izjava samo kao ilustraciju do koje mere je izgubljen razložan i racionaln pristup istorijskim događanjima na ovim prostorima. Dejvid Miliband-britanski ministar spoljnih poslova-„Hapšenje će pridoneti prekidu regionalnih konflikata koji traju decenijama, a njime je otvoren put za svetliju budućnost Srbije i cele regije. Ričard Holbruk- tvorac dejtonskog sporazuma„To je bio istorijski dan. Jedan od najgorih ljudi na svetu, evropski Osama bin Laden, napokon je uhvaćen. Veliki ubica uklonjen je s javne scene. On je pravi arhitekta masovnih ubistava i najveći zločinac, jer ga je štitila jugoslovenska vojska. Ali mislim da je taj čovek bio gori od Miloševića, bio je intelektualni vođa“. Robert Gelbard- američki diplomata,mirovni posrednik Bila Klintona za bivšu Jugoslaviju-„Veselimo se suđenju u Hagu. To je potrebno Bosni kao deo oporavka od rata, a da bi se u potpunosti završilo treba pronaći i Mladića. Za srpski narod je važno da krene dalje i da učvrsti svoju demokratiju. Hrvatska je pokazala hrabrost time što je učinila sve kako bi osumnjičeni za ratne zločine odgovarali pred sudom“. Piter Galbrajt- američki ambasador u Hrvatskoj 1990 godine-„Karadžić i Mladić su dva zasigurno najpokvarenija čoveka koja je Evropa proizvela u drugoj polovini 20. veka. Bilo mi je jako drago kada sam čuo vest. Slavio sam sinoć i tom sam prigodom otvorio flašu konjaka koju sam doneo iz Hrvatskog Zagorja“.
Posebno poglavlje u reagovanjima na hapšenje Radovana Karadžića predstavljaju reakcije na našoj političkoj i društvenoj sceni i to naročito tzv. Druge Srbije. Njih je najbolje ocrtao neizbežni i tankoćutni Predrag Matvejević tekstom u Danasu o Novoj šansi Srbije na Istoku. “Uhićenje Radovana Karadžića zatječe Srbiju u tešku času-kad Tadićeva vlada traži s mukom minimalnu stabilnost kako bi se održala i nastavila djelovati. Nastojeći izbeći da se vrati na scenu Koštuničin tip klerikalnoga nacionalizma, nedostojan modernog društva. Ali za ovakve događaje, možda i nema lakih časova. Nacionalisti će sve učiniti da opravdaju zločinca. Ponavljat će tko zna po koji put kako su i drugi činili zločine nad Srbima, kao da jedan zloćin može opravdati drugi“. U ovom osnovnom tonu da će srpski nacionalisti ponovo pokušati da relativizuju zločine počinjene u ime Srbije upozoravajući da su i Srbi bili žrtve u građanskim ratovima na tlu Jugoslavije odvijaju se i sva druga reagovanja „istaknutih“boraca i borkinja za ljudska prava, nevladinih dežurnih aktivista za suočavanje sa prošlošću i političkih delatnika i funkcionera građansko liberalne orijentacije. Tzv. Druga Srbija dobila je jedinstvenu i dugo očekivanu priliku da obnovi svoj već poznati ali već izraubovabni ideološki repertoar ocena i tvrdnji o Srbima kao glavnom remetilačkom faktoru na Balkanu, njegovom rasizmu, klerofašizmu, ksenofobiji, antimodernizmu, totalitarizmu i nacionalizmu koji se pokazao kao ideologija etničkog čišćenja i genocida. Naravno da se i ovom prilikom oglasila grupa od šest nevladinih organizacija specijalizovanih za odbranu i zastupanje ljudskih prava i ocenila da hapšenje Radovana Karadžića predstavlja najvažniji korak ka ostvarivanju pravde za žrtve zločina koji su počinjeni u ime Srbije i nadu da će sada doći do temeljne promene odnosa prema prošlosti. A u čemu se sastoji ta temeljne promena odnosa prema prošlosti, verovatno u prihvatanju i podržavanju zahteva da se ukine genocidna tvorevina Republika Srpska a srpski narod konačno odustane od nepriličnog zahteva da se u suočavanju sa prošlošću govori i o zločinima počinjenim nad njegovim pripadnicima jer jedino tako neće biti narušena sudsko-politička ocena o dokazanoj genocidnosti Srba i to ne samo u Bosni. Srbi zato i ne zaslužuju svoj posebni politički položaj u Bosni već bi morali da kao pokajnici prihvate da je njihova Republika Srpska nastala kao rezultat grenocidnog političkog projekta ostvarivanja Velike Srbije. Jedino tako bi oni mogli da budu deo skladne zajednice sećanja u kojoj bi nadzor nad prošlošću bio u rukama onih koji se bave zločinima i genocidom počinjenim u ime srpskog naroda. Zato nije ni čudno što Nataša Kandić i Sonja Biserko nisu propustile priliku da u našoj javnosti konačno poentiraju svoje stavovce. Nataša Kandić je Radovana Karadžića uporedila sa Hitlerom a samim tim Republiku Srpsku označila kao nacističku tvorevinu. Sonja Biserko nije zaostala ni za korak “Karadžićevo hapšenje, bez ikakve sumnje, simbolizuje kraj jedne nacionalističke epohe . Iskorenjivanje srpskog radikalnog nacionalizma mora da bude nešto čime naše društvo treba da se bavi dugotrajno i sistematski. Za Srbiju su se otvorile nove perspektive, ali srpski nacionalizam još nije poražen. On živi u školama,na univerzitetu, u medijima. Deklarisani nacionalisti i antikomunisti su počeli organizovano da svu odgovornost za eventualne ratne zločine na srpskoj strani prebacuju isključivo na komuniste a ponajviše na Slobodana Miloševića. Mislim da je Haški tribunal ne samo legitimna institucija pravde i da je dobrodošao za regio i za nas, jer utvrđuje podatke i činjenice koje su od značaja za sve“. Iskorenjivanje srpskog nacionalizma je očigledno glavni ideološko- politički zadatak i cilj pripadnika tzv. Druge Srbije i liberalno građanskih političkih snaga , samo još nije poznato kako će se i na koji način taj purgatorij obaviti. Verovatno je za obavljanje ove svete misije dozvoljeno koristiti sva sredstva jer tek kada bude iskorenjen srpski nacionalizam u školama, na Univezitetu i u medijima može se konačno govoriti o Srbiji kao civilizovanoj i demokratskoj zemlji. To će biti ono konačno rešenje srpskog pitanja jer će se iskorenjivanjem opakog i genocidnog srpskog nacionalizma otvoriti i evropske perspektive i evropska budućnost u koju Srbi moraju ići dekontaminovani i denacifikovani, oslobođeni svojih nacionalnih mitova i pogubnosti svog nacionalog identiteta. Glorifikacija Haškog tribunala kao legitimne institucije pravde kako to čini Sonja Biserko i to nakon sramne oslobađajuće presude Ramušu Haradinaju i Naseru Oriću izraz je gotovo patološke ideološke bezobzirnosti i nepoštovanja stradanja srpskog naroda . Predstojeće suđenje Radovanu Karadžiću biće prilika da se udahne novi podsticaj već posustalom haškom tužilaštvu i da se nastavi tamo gde se stalo nakon smrti Slobodana Miloševića. Ako u Haškom tribunalu ne uspe pokušaj da se dokaže da je postojao udruženi zločinački poduhvat za ostvarivanje Velike Srbije i ne razori srpska istorijska nacionalna vertikala onda ovaj psudo sudski politički poduhvat nije ni imao razlog za postojanje i funkcionisanje.
U ovoj promenadi naših boraca i zastupnika politike suočavanaja sa Srba sa zločinačkom prošlošću nije propustio da svoj doprinos pruži i Žarko Korać. On u svom poznatom maniru iznosi sedeću ocenu . “Istina o Srebrenici je tako strašna da će generacije građana naše zemlje morati da se sa njom suočavaju. Veoma sporo će biti prihvačena činjenica da su već dve presude međunarodnih sudova taj zločin označile kao genocid. I to je način kako taj zločin vidi većina sveta,za razliku od većine građana Srbije. Tamo gde se, samo dan nakon komemoracije u Srebrenici, namerno organizuje komemoracija poginulim Srbima u Bratuncu i Skelanima, očigledno je nastojanje da se ti zločini ne samo, izjednače, već potpunom obesmisli težina srebreničkog genocida. Mi već imamo jednu pseudo-moralističku teoriju da su svi činili zločine u ratu u Bosni i Hercegovini, pa o tome ne treba više ,mnogo govoriti. Država Srbija i njena Skupština su bile jedine koje nisu obeležile deset godina te tragedije. O odgovornosti ili izvinjenju žrtvama, nema ni govora“. Ovako izrečeni stavovi samo pokazuju do koje mere je deo naše samoproglašene građanske i liberalne elite postao zarobljenik jednostranih ideoloških projekcija u kojima jednostavno nema mesta za govor o stradanju srpskog naroda , to se proglašava za pseudo-moralizam a čak se gubi i elementarno saosećanje i poštovanje za žrtve srpskog naroda jer se komemoracije u Bratuncu i Skelanima stavljaju u kontekst namernog relativizovanja zločina počinjenog u Srebrenici. Događaji oko hapšenja Radovana Karadžića bili su i jedinstvena prilika da se u svoj ideološkoj isključivosti,neobjektivnosti ,jednostranosti i bezobzirnosti još jednom pokažu i preporuče ideolozi i politički predstavnici građansko liberalne Srbije.
Sva politička dešavanja i reagovanja nastala nakon hapšenja Radovana Karadžića jasno su pokazala da njegovo privođenje u Hag neće doprineti smirivanju situacije u Bosni i Hercegovini, neće značajnije podstači proces pomirenja i suočavanja sa prošlošču i zločinima, a neče ni doneti toliko željeno iskorenjivanje srpskog nacionalizma. Ali ono što se zaista desilo i što će imati trajnije i dalekosežnije posledice na politički život u Srbiji jeste očigledni politički i idejni slom onog srpskog nacionalizma koji je bio dominantan i delatan u vreme građanskih ratova na tlu Jugoslavije. On se sad javlja u svojoj nemoći i jalovosti u farsičnim i grotesknim oblicima nemoćan da iznova pokrene savremenu političku istoriju kako je to činio pre dve decenije. Jedna politička i nacionalna epoha se okončala pokazujući samo još svoju ustreptalu nemoć i ideološku ispraznost i banalnost. Ko to ne shvati ostaće zarobljenik jedne farsične,jurodive i politički istrošene nacionalne priče koja je izgubila svoj istorijski potencijal i smisao. Više nema mesta u našem političkom životu i političkim odnosima za iracionalne,nepromišljene političke poteze i neodgovorno ponašanje prema sudbini našeg naroda, naše države i istorije. Zato je i neophodno izači iz teške senke ovog več odavno farsičnog i prevaziđenog srpskog nacionalizma i okrenuti se stvaranju civilizacijskih uslova za novu nacionalnu politiku u kojoj će srpski nacionalni integritet i identitet biti uklopljeni u moderne evropske i demokratske vrednosti.
29 Jul 2008 godine
