Domaćin je veliki deo imanja rasprodao, a još se i zadužio
Prema ekonomsko – monetarnoj teoriji, kurs domaće valute treba da bude realan, a može da bude i potcenjen. Mi u Institutu za tržišna istraživanja smatramo da kurs evra treba da bude recimo 150 dinara. Šta bi to značilo za našu privredu? Izvoznici bi tada dobijali 50 odsto prihoda više koji sada gube zato što je kurs evra oko 100 dinara. Do kakvih promena bi dovelo to što bi naši izvoznici radili sa 50 odsto prihoda više? Proizvođači izvoznici povećali bi proizvodnju. Doduše, povećali bi i svoje prihode i plate zaposlenima, ali zbog povećane proizvodnje upošljavali bi i nove radnike. Preduzeća bi bila jača, a država bi imala veće prihode.
S druge strane, ova dugogodišnja politika precenjenog dinara odgovara uvoznicima, jer oni daju relativno malo dinara a dobijaju više robe nego da je dinar slabiji. Po istom principu, precenjeni dinar odgovara i stranim izvoznicima, onima koji izvoze u našu zemlju.
Kad je reč o kreditno zaduženima, sa deviznom klauzulom, bilo da je reč o građanima bilo o preduzećima, njima ne odgovara potcenjeni dinar. To znači da pad vrednosti dinara samo otežava dužničke pozicije.
Kako je politika precenjenog dinara od 2000. godine do danas uticala na naš spoljni dug? Pre deset godina dug Srbije prema inostranstvu iznosio je 10,8 milijardi dolara, a sada je dospeo do 33 milijarde, dakle triput je veći, iako smo u međuvremenu prodali mnoga preduzeća. Tačnije, prodali smo najveći deo onoga što je vredelo, a opet smo dužni triput više nego pre deset godina! To je takozvano nedomaćinsko ponašanje, jer takav domaćin ne bi lako oženio sina: em što je veliki deo imanja rasprodao, em što se zadužio.
Ali da smo od 2000. godine imali slab dinar, imali bismo i veći izvoz, manji uvoz, a građani bi uzimali realne kredite, koje mogu da vrate. Imali bismo veću proizvodnju i veću zaposlenost.
Kineski primer je takav. Kinezi su već dugo u ekspanziji, pa im Amerikanci sugerišu da povećaju kurs domaće valute da bi smanjili izvoz, a povećali uvoz. Jer SAD duguju Kini više od hiljadu milijardi dolara.
Pad kursa dinara u odnosu na evro bi, doduše, bio nepovoljan za sve one čiji se dug iskazuje u evrima, a njih nije malo. Nepovoljno bi se odrazio i na cenu robe koja pristiže iz inostranstva, što bi uticalo na životni standard. To bi otežalo i pozicije uvoznika, ali time bi se konačno uspostavili realniji odnosi na tržištu. I bio bi zaustavljen veoma nepovoljan razvojni trend. Jer ako je nešto loše, sa tim treba prekinuti što pre, manja je šteta.
Neki kažu da Srbija danas i nema mnogo šta da izvozi, pa bi efekti potcenjenog dinara bili slabi. To je delimično tačno: nije lako izlečiti nešto što je toliko dugo u lošem stanju, i što je privatizovano u bescenje. Jer staro je pravilo: kada kupuješ kuću prvo pitaj da li je prodavac i pravio. Ako jeste, skupo ćeš je platiti, ako nije, mnogo jeftinije. Tako je i sa našim privatizacijama: olako se prodaje ono što su nekadašnje generacije teškom mukom decenijama sticale. Ali izvoznici uz slabiji dinar brzo bi našli računicu da povećaju proizvodnju, zaposlili bi nove radnike itd. I privreda bi teškom mukom ali postepeno krenula u oporavak.
Direktor Instituta za tržišna istraživanja
Miloje Kanjevac
Politika 19/02/2010
