Svi smo nezadovoljni. Posle toliko godina propadanja oèekivali smo da æe zapoèeti preporod države i naroda. Oktobarska energija bila je sasvim dovoljna da novoj vlasti omoguæi sprovoðenje toliko željenih reformi. Izašli smo na izbore da srušimo despotski režim. Ali graðani nisu imali prilike da glasaju za oblik i tip reformi. Nova vlast nam je obeæala da æe posle godinu dana raspisati izbore na svim nivoima. Ugovorom sa narodom potpisali su mnogo štošta, ali malo od toga su ostvarili. Sada profiteri reformi govore da nisu potrebni izbori jer bi, po njihovom tumaèenju, izbori ukoèili dalje sprovoðenje reformi! Ista objašnjenja smo slušali od prošlog režima. Isti scenario vladanja se ponavlja.
Graðani su prevareni. Ne samo da nisu ispunjena predizborna obeæanja, veæ je graðanima uskraæeno osnovno demokratsko pravo da biraju kakav tip reformi žele. Plebiscitno izjašnjavanje protiv prošlog režima ne daje pravo današnjoj vlasti da sprovodi reforme za koje nemaju podršku i utemeljenje u narodu. Da li neko zna koji su strateški pravci razvoja Srbije u narednih 30 godina? Da li se zna kakav æe biti privredni razvoj u XXI veku? Imamo li viziju? Kakvo društvo gradimo? Nažalost, nema javne rasprave o strateški važnim pitanjima o buduænosti države i nacije. Vlada se uredbama i saopštenjima politbiroa. Èak je ukinut parlamentarizam. Samo da bi se sprovodile reforme.
Pa kad veæ toliko govore o reformama, moram postaviti pitanje: kome su namenjene reforme? Zna li neko što je cilj reformi? Ne može cilj reformi da bude same reforme. Graðani ne mogu ništa odreðeno da kažu o reformama, osim da ih tako surovo pogaðaju. Nejasne i neodreðene fraze reforni, koje nemaju ni oroèeno vreme trajanja ni cenu izvedbe, graðani neæe pristati, bez obzira što birokrate iz meðunarodnih institucija, verbalno, podržavaju reformatore. Zbog toga graðani reforme kao nametnute i strane.
Naravno, problem nije u graðanima veæ u novoj vlasti. Da bi reforme uspele potrebno je: jasno definisati cilj reforme, odrediti vreme potrebno da bi se one ostvarile i izraèunati žrtve, odnosno troškove koji se moraju podneti. Po mom mišljenju, tri osnovna društvena cilja mora da ostvarimo reformama: ekonomsku efikasnost, socijalnu ravnotežu i opštu stabilnost. Šta to znaèi? Nema bogate zajednice bez ekonomski efikasne proizvodnje koja æe konkurisati kvalitetom, cenom, dizajnom i rokom plaæanja na svetskom tržištu. Pre svega treba nam proizvodnja za izvoz. Da bismo imali takvu proizvodnju dokazano je da privreda mora biti kapitalistièka tj. zasnovana na privatnoj svojini. Zbog toga treba izvršiti privatizaciju, ali ne rasprodajom društvene imovine.
Meðutim, ekonomska efektivnost nije, sama po sebi cilj, veæ ona mora biti u funkciji socijalne ravnoteže. Šta æe nam bogato kastinsko društvo u kome, poput našeg danas sluèaja, skoro 80 odsto graðana živi na 1-2$ dnevno? Èemu reforme u kome æe bogati postati još bogatiji? Cilj reforme mora biti jaèanje i bogaæenje svih graðana, iskorenjivanje siromaštva i socijalna zaštita za sve one koji ne mogu da privreðuju. Prema tome, bez dobrih socijalnih programa nema uspešne reforme. Na kraju, kada su usklaðena ova dva cilja, onda se postiže opšta stabilnost u društvu i to dovodi do još bržeg razvoja jer je iskorenjen organizovani kriminal, nema korupcije, postignuta je finansijska disciplina i raste poverenje graðana u državu. Investitori sve više dolaze i postajemo sastavni deo globalnog sveta, ali ovog puta kao uspešna, bogata i dobro ureðena država.
To su bili ciljevi. Kada se graðanima objasne ciljevi, onda su struènjaci dužni da izraèunaju koje je vreme potrebno da se ostvari taj zajednièki cilj. Ponavljam – zajednièki cilj! Ako je to, recimo, jedna godina, onda æe svi graðani znati da je taj period najteži i da æe se tek iza tog perioda poèeti oseæati efekti reforme. Kažem, poèeæe graðani da oseæaju boljitak i krenuæe toliko željeni oporavak. Zaustaviæe se propadanje i pokrenuæe se proizvodnja i razvoj. Vrlo je važno da se vreme taèno pogodi da bi graðani znali da se strpe i izdrže do kraja. Posebno istièem da je presudno za uspeh reformi da se odrede njeni troškovi i ko æe ih platiti. Na kraju, uvek se postavlja pitanje: ko plaæa troškove? Ako troškovi padnu samo na leða graðana, onda oni neæe prihvatiti reforme.
Presudno je da postoji solidarnost i da oni koji više imaju, više i daju za reforme. Lièni primer je najvažniji. Ne može se tražiti od graðana da se žrtvuju za reforme a da se posle javnog nastupa, sedne u blindirani BMW od milion maraka i sa gomilom telohranitelja pobegne u neki bunker podignut na Ukletom brdu. Takvi reformatori nam ne trebaju. Tražimo vaspitane, radne i poštene domaæine koji æe svojim liènim primerom pokazati kakvo društvo gradimo. Ne trebaju nam ni demagozi koji æe nam, nesposobni bilo šta da konkretno urade, ponuditi sirotinjski život i tako nas konaèno zatvoriti i izolovati od razvijenog sveta. Hoæemo pobednièku grupu koja æe se kvalifikovati na svetsko prvenstvo i koja æe tamo, ne mareæi previše za protivnike, biti sposobni da pobeðuje.
Dosta nam je gubitnika, štrebera, profitera, šibicara i demagoga. Potreban nam je tim koji zna da pobeðuje. Imamo li mi igraèe za taj tim? Imamo! Potrebno je samo skloniti sve one koji smetaju. Ne trebaju nam jer ne znaju da igraju. Ni sudija im nije mogao pomoæi jer on sudi u sopstvenu korist. Novom timu nije potrebna naklonost sudija.
Dovoljno je samo da previše ne smeta.
Malo uvek mora. Veæi je izazov.
Beograd, 24.06.2002. god.
