Početna Tekstovi i kolumne Svedok Reè je reè

Reè je reè

920
0
SHARE

Nastavlja se naša politièka agonija. Plašim se za sudbinu naše nacije i države. Posle decembarskih izbora došlo je do ukrupnjavanja politièke scene, ali, nažalost, nije došlo do uozbiljavanja naših politièkih stranaka. Jednostavno, politièari nemaju nikakve istorijske odgovornosti prema sopstvenom narodu i državi koja se nalazi u rasulu.

Ko æe ispaštati zbog toga ? Graðani. Politièari neæe jer oni, kao što sam veæ istakao u ranijim tekstovima, bez obzira na sve njihove promašene politièke projekte, lièno žive sve bolje i imaju dobru saradnju sa novokomponovanim bogatašima. Tako država i graðani postaju žrtve nerazumne, neodmerene i sebiène politièke kvazielite kojoj ne odgovara da doðe do demokratizacije, decentralizacije i ubrzanog privrednog razvoja.

Zašto ne odgovara? Ruše se njihovi politièki monopoli i oni bi postali suvišni u politièkoj konkurenciji novih ljudi. Kad malo bolje pogledate na našoj politièkoj sceni su isti ljudi koji nas više od decenije lažu. Doduše njihova politièka laž je upakovana u suprotne ideologije, neoboljševièki primitivni nacionalizam nasuprot neoliberalnog malograðanskog pragmatizma. Zajednièki im je dogmatizam. Partijski moænici gospodare graðanima i privredom, zloupotrebljavaju medije, dozvoljavaju moralnim protuvama da se bogate i otvaraju prostor novokomponovanim bogatašima da uveæavaju svoje nelegalno steèeno bogatstvo.

Graðani postaju sve siromašniji, a svake godine 30.000 ljudi više umire nego što se rodi, dok privreda ostaje potpuno nepokrenuta što odgovara novobogatašima jer jeftino otkupljuju sve što valja za sebe i svoje porodice. Tako se Srbija vraæa u feudalizam. Imamo stotinak porodica koje upravljaju državom i milione graðana koji nemaju nikakvu perspektivu i nièemu dobrom se ne nadaju.

Ostaje otvoreno pitanje: da li je moguæ feudalizam na poèetku treæeg milenijuma? Pored toga, još uvek ostaje nejasno do kada æe graðani da trpe takve pohlepne politièare? Gde ja kraj njihovom strpljenju? Istorijske analogije nas teraju na razmišljanje pa æe biti interesantno da u godini u kojoj slavimo 200 godina od Prvog srpskog ustanka vidimo može li nastati organizovani graðanski protest protiv zuluma nesposobnih politièara. Gde je, dakle, prag izdržljivosti naših graðana? Koliko dugo možemo da trpimo siromaštvo i bedu? Što reèe Dostojevski, siromaštvo se nekako može izdržati, ali beda duhovno razara èoveka.

Pošto u prvom kvartalu nije odreðena ekonomska politika nove Vlade, pošto su se otegli pregovori oko Skupštine i trguje se funkcijama, prognoziram da smo privredno izgubili 2004 godinu. To znaèi da neæe doæi do pokretanja privredne aktivnosti, što æe, opet, dovesti do rasta nezaposlenosti, daljeg drastiènog smanjivanja standarda i zatvaranja preduzeæa. Dno još nismo dodirnuli. A kad dodirnemo dno poèeæe konaèno otrežnjenje.

Kada æemo da dodirnemo dno? Najkasnije decembra 2005 godine. Šta æe se do tada dogaðati? Sve zavisi od Koštunice. On se danas nalazi u krajnje delikatnoj politièkoj situaciji. Uhvaæen je u stupicu i mora , napokon, da povlaèi poteze ukoliko želi da ostane na politièkom tržištu. Njegova politièka neodluènost, usporenost i tromost nadvladali su njegovu doslednost koja mu je, dok je bio opozicija, pomogla da doðe na vlast.

Meðutim, hteo bih da dam jednu istorijsku napomenu. Negde 1861 godine Plehanov vodi raspravu o znaèaju liènosti u istorijskim dogaðanjima. Da li liènost stvara istoriju ili istorija bira liènost? Mišljenja sam da istorija bira liènost i da je odbacuje kada ta liènost postane koènica istorijskog toka. Istoriju doživljavam kao talase koji, kad se podignu, uzdižu neke liènosti u heroje, ali kada talasi proðu, razbijaju te iste heroje o stene života i pretvaraju ih u penu. Mehure od kapljica. A potom nastaje neki novi talas. Neæu da idem u daleku prošlost da bi objasnio ovu istorijsku zakonitost, veæ je dovoljno da navedem tragiènu sudbinu Miloševiæa. Èovek je potpuno promašio vreme. Nije razumeo da ga je podigao istorijski talas nezadovoljstva srpske nacije zbog njenog položaja u lažnoj bratskoj zajednici. Patnje Srba sa Kosova pretvorio je u svoj politièki marketing. A to istorijski i moralno nije dozvoljeno. Pao je taèno tamo gde se uzdigao i zatvorio krug poniranja. Nijedan režim, kako reèe najveæi srpski pisac Pekiæ, ne propada dok ne iscrpi svu energiju svog naroda. Nesposobna, korumpirana, kontrolisana i podanièka opozicija, èast izuzecima, deset godina je neuspešno rušila Despota. A onda se podigao istorijski talas na gnevu nezadovoljnih i prevarenih graðana. Samo je Koštunica od politièara mogao da uzjaše taj istorijski talas jer nije šibicario sa režimom i saèuvao je moralne kvalitete od prljave pragmatiène politike. Tako se njegova popularnost sa 4,6 odsto za osam meseci podigla na fantastiènih 81 odsto. Za to nije bio zaslužan Koštunica. Njegova lièna zasluga, po mom dubokom ubeðenju, bila je što je, negde oko 18,30 èasova 5. oktobra, smirio masu koja je, osvetljena skupštinskim plamenom i dugogodišnjom nepravdom, tražila da se krene na Dedinje i kazne svi oni koji su se brzo dokopali Ukletog Brda. Koštunica je kao bensedin delovao na uspaljenu i nervoznu masu. Sva sreæa što je posedovao tu smirenost. Zamislite šta bi se desilo da je nekoliko stotina hiljada ljudi, puni gneva i dima suzavaca, krenulo da traži pravdu od dedinjskih moænika?

Svi smo poverovali da smo dobili državnika tipa De Gola, Èerèila ili Putina. Nažalost, Koštunica nas je razoèarao. Dozvolio je da ga pragmatiène dogmate vuku za nos, izbace iz vlasti i da državu dovedu do rasula, dok je on isprazno ponavljao floskule o ustavu i zakonima. Na kraju, èovek koji je imao najveæu vlast i moguænost da usmeri oktobarsku energiju naroda u duhovni, državni i privredni preporod sve više gubi poverenje. Biraèi ne vole neodluène.

Na decembarskim izborima dolazi do novog razoèarenja. Graðani, nezadovoljni neoliberalnom šok terapijom radikalizovali su svoje zahteve. Koštunicu istorijski talas poèinje da nosi ka obali. Samoproklamovani demokratski blok, kao da su više od milion glasaèa radikala fašisti, što uporno ružièasta televizija gebelsovski plasira javnosti, neuspešno pregovara veæ mesec dana i pokazuje svu istorijsku neodgovornost. Poèinju pregovori o saradnji onih koji nikada ne bi smeli da sednu za zajednièki sto. Ali Koštunica povlaèi pogrešan potez. Posle svega, najveæi gubitnici demokrate, koji su krali glasove u parlamentu i operativno sprovodili rasprodaju i uništavanje privrede, neodluènog i uplašenog Koštunicu ucenjuju oko veæinske Vlade. Ako veæ propadaju dalje, moraju da propadnu zajedno. Koštunica pristaje i na to poniženje. Pravi savez sa onima koje je rušio i optuživao za pljaèku. Reè je reè. Pravi savez sa ideolozima neoliberalizma, strankom G17 plus, koji su ga, kada je Labus bio u trci za predsednika, vreðali najgorim reèima. Reè je reè. Lièno sam gledao prenos mitinga u Nišu gde su, tada èuveni drim tim Dinkiæ-Ðeliæ-Labus, lièno vreðali Koštunicu, izgovarajuæi ono što pristojan èovek nikada ne bi smeo ni da pomisli. Reè je reè. Izgleda da je u našoj politici sve dozvoljeno. Zašto na sve to Koštunica pristaje?Zašto trpi tolika poniženja? Do kada? Gde je kraj? Šta sledi?

Ponudiæu moguæi scenario raspleta našeg daljeg politièkog propadanja. Veæinska Vlada ili DOS plus, ako se formira, biæe nestabilna, prepuna afera i meðusobnih optužbi. Naravno, optuživaæe se ko je uzeo više novca. Sponzori veæinskih partija u koaliciji kupiæe, na opšte zadovoljstvo partijske birokratije, preostale strateške grane: NIS, EPS, puteve, vode i rudna blaga. Partijska birokratija uzeæe velike provizije. Privreda neæe biti pokrenuta, nastaviæe se siromašenje graðana. Socijalna napetost æe rasti i desiæe se opšta radikalizacija biraèkog tela. Ustav neæe biti donet. Na iznuðenom decembarskim izborima 2004 godine pobeðuju radikali i uzimaju veæinu Koštunièinih glasaèa. Reè je reè. Radikali prave Vladu sa nekom manjom strankom.

Šta æe uraditi radikali? Ostaje da se vidi. Ako ponove greške svojih prethodnika, otrežnjenje biraèa dolazi tek u decembru 2005 godine. Siromaštvo i beda podižu novu politièku alternativu koja stvara Vladu nacionalnog spasa. Može li Koštunica da se vrati u igru? Može. Kako? Evo rešenja: Koštunica poziva radikale i sa njima, SPS-om i SPO-NS pravi stabilnu Skupštinu. Pomaže Tadiæu da oèisti stranku od korumpiranih i kradljivaca. Ukljuèuje proèišæen DS u donošenje Ustava. Odbija svaku saradnju sa folirantima iz G 17 plus i preispituje naèin finansiranja i rad ove grupacije. Predlaže Program za spas Srbije i organizuje okrugli sto svih umnih ljudi. Traži politièko pomirenje stranaka i razumevanje graðana. Poèinju nove reforme. Prave. Da li je ovo rešenje moguæe? Jeste ukoliko Koštunica predloži Vladu nacionalnog spasa i ode u Brisel, Vašington, Moskvu i Peking da lièno garantuje takvu koaliciju. Hoæe li velike sile to da prihvate? Hoæe. Imaju li bolje rešenje? Hoæe li Koštunica to da uradi? Biraèi neka prosude. Reè je delo.

SHARE