Na početku beše reč.
I reč beše u Boga.
Zašto Boga?
Zato što je Božiji dar.
Koji je podaren samo čoveku.
Svaki čovek treba da to sebi ponavlja.
Podaren mu je Božiji dar govora.
I zato se prema govoru moramo odnositi kao pema Božijem poklonu.
Moramo mu biti zahvalni na tom daru.
Kako se ponaša čovek prema rečima?
Čovek obesmišljva reči.
Ne poštuje Božiji poklon.
Rasipa reči na sve strane.
Trtlja, brblja, brabobnja.
Lapdrda. Toroče. Blebeće.
Tadrče. Lupeta. Mlatara.
Čovek nema nikakvo poštovanje prema govoru.
Važno je da se naučimo kako da se ponašamo u govoru.
To je važno, jer mora da postoji disciplina i red u govoru.
Kada pogledate šta se piše i govori po društvenim mrežana, čoveku se smuči život.
Ne treba biti obrazovan da bi se znala kultura govora.
Naš stari pametni narod je bio bez škole, ali su imali znali kako da govore.
Podsetiću mlađe na neka osnovna pravila u javnomgovoru.
Moramo da učimo, jer sadašnje stanje je nepodnošljivo.
Nikada ne govorite ako nemate šta da kažete.
Govor radi pokazivanja se odmah prepozna.
Umesto da ispadnete pametni, vi ćete pokazati svoju glupost.
Iako vam to nije bila namera.
Nikada ne ponavljajte ono što je već neko pre vas rekao.
To su njegove reči i vaše vrćenje istog je besmisleno.
Ponavljate se, postajete dosadni i ljudi neće da vas slušaju.
To vam iz pristojnosti neće reći.
Ali će njihovo zevanje i dremanje više reći od vašeg ispraznog torokanja.
Nikada ne govorite dugačko i opširno.
To danas više niko neće da sluša.
Nemojte da ,,elaborirate“ tuđa znanja.
Budite kratki i konkretni.
Nikada ne govorite sa velim brojem apozicija.
Odnosno, pokušavajte da izbegavate apozicije.
To skreće pažnju vašem slušaocu.
Gubi se nit govora i vi postajete jedan od smarača.
Držite reč!
Kada nešto kažete, dobro promislite.
Nikada ništa ne obećavajte.
To što obećate, morate i da ispunite.
Nikada ne govorite o onome što ne znate.
O, to je najvažnije.
Ne govorite ono u šta se ne razumete.
Niste stručni za to što hoćete da kažete.
Umuknite!
Ugrizite se za jezik!
Nemojte da srljate.
Nemojte da se glupirate.
Držite dostojanstvo!
Kada govorite, budite direktni.
Ili ne govorite.
Budite iskreni.
Ili ne govorite.
Društvene mreže su dale privid.
Ljudi koji su polutani u obrazovanju drže nam predavanja.
Ti su najgori.
Koji znanje ne crpe iz knjiga, nego se obaveštavaju sa interneta.
Ake se ne slažete sa nečijim mišljenjem, iznesite svoje.
To znači da morate da imate mišljenje.
Pljuvanje i vređanje nije mišljenje.
Mišljenje znači da imate argumente.
Rekla – kazala nije mišljenje.
To je naklapanje.
Mlaćenje prazne slame.
Trošenje dragocenog vremena.
Ulazite u polemike.
I iznosite svoj stručne stavove.
Svađanje nije stručan stav.
Vaša rešenja moraju da budu logičnija od rešenja koje napadate.
U polemici budite britki i nemilosrdi.
To je boks meč.
Morate da udarate da biste pobedili.
Naročito one koji prljavo i podlo udaraju.
Prema suparniku koji je fer borac budite fer.
Uvažite ga, bez obzira što se uopšte ne slažete.
To što se ne slažete ne znači da ste vi u pravu.
Možda ne vidite dobro problem.
Sve ovo što vam pišem su originalne ideje.
Zasnovane na osnovu ličnog iskustva.
Velikog iskustva iz javnog delovanja.
Mada sam u ušao javnost mimo svoje volje.
Ušao sam jer niko nije hteo da se suprostavi.
Siledžijama i glupacima.
Saginjali su glave i puštali da nas zlostavljaju.
To nisam mogao da podnesem.
I sve ovo što danas radim je borba za slobodu i dostojanstvo čoveka.
Ne za moju slobodu i moje dostojanstvo.
Nikada na javno delovanje nisam gledao kao na unosan posao.
Samo da ostvarim svoje lične interese.
Žrtvovao sam svoje poslove i kompanije zbog javne reči.
Nisam mogao da ućutim i da kalkulišem.
Bolelo me je što niko ne sme da se suprostavi totalitarizmu.
Svi znaju da nije dobro i svi ćute.
Ja nisam mogao da ćutim.
Urliknuo sam.
I platio ceh.
Ali, to je bio moj izbor.
Ne žalim se.
Međutim, ne dozvoljavam da mi šibicari i kokošari, koji nisu smeli
glavu da dignu, drže danas predavanja o demokratiji i slobodi govora.
Na kraju, ostao sam dosledan sebi i svojim idealima.
Držim reč.
Pišem i govorim dok se drugi ne oslobode.
Kada drugi progovore, ja ću da ućutim.
Jedva čekam.
Beograd, 02.07.2015.
