Početna Tekstovi РАЗГОВОР

РАЗГОВОР

3713
0
SHARE

РАЗГОВОР

 

На почетку би реч.

И реч беше у Бога.

И Бог беше реч.

Који човека створи.

И научи га да говори.

 

Ако нас је Бог подарио говором, онда то морамо да поштујемо.

И морамо да будемо одговорни према том Божијем дару.

Не смемо га злоупотребљавати и немилосрдно рабити.

Говор мора да буде везан за смисао и суштину.

Брбљање је богохуљење.

 

Ако немате шта да кажете, ћутити.

Ако не знате, не говорите.

Паметнији сте када ћутите, него када брбљате.

Ако одлучите да говорите, онда то мора да има смисла.

Причање у празно не може да испуни вашу празнину.

О будалаштинама не вреди да разговарате.

Губите време, које можете да проведете у читању.

Учењем  откривамо нова знања.

О глупостима можете да говорите као о елементарним непогодама.

Можете да их анализирате да их не би случајно,опет, понављали.

 

Смислени разговор лечи напаћену душу.

Потребан је сваком уморном и разочараном човеку.

Усамљеном.

Враћа нам снагу и веру у људе.

Спаја нас са сродним душама.

Бистри наше мисли када се сукобљавамо са онима са којима се не слажемо.

Не морамо и не можемо у свему да се сложимо.

И није добро да сви мислимо исто.

Али је важно да мислимо.

 

Када разговарамо са људима није важно које образовање имају, него која знања поседују.

Знање се добија  из књига или се преноси кроз  народну традицију.

Стручњаци никада не разговарају, они сучељавају и усаглашавају стечене вештине.

Поседовање и примена стечених вештина не значи да  поседујете мудрост.

Врхунски стручњак може да буде савршен робот и ограничен и глуп човек.

 

Свако може да наведе неке своје животне примере у којима се нашао.

Ево мојих примера.

 

Путовао сам од Бања Луке до Београда са једним доктором наука који је дуго живео по свету и важио је за светског човека.

Модеран и образован. У јавности елоквентан.

Осим неколико општих фраза о времену, нисмо успели да разменимо ниједну мисао.

Путовао сам са једним директором, инжењером, целу ноћ од Мостара до Београда и нисмо разменили ниједну мисао.

Ја сам возио, он је спавао.

 

Путовао сам од Београда до Сарајева и назад са једном госпођом из народа.

Обичном и једноставном.

Добром и поштеном.

Изузетном.

Која није била доктор наука и која није живела по свету.

Која није завршила велике школе, али која је  читала.

Увек. Није прекидала.

Која је живела од свог рада на тржишту.

 

У току путовања, које нам је брзо прошло, разговарали смо о свему : о прошлим временима, о животу, о болести, о смрти, о политици, о историји, о одгајању деце, о образовању, о васпитању, о Србима, о селу, о потрошачкој цивилизацији, о кувању, о национализму, о вери и не знам о чему све.

 

Размењивали смо мисли и једно од другог учили.

Човек се учи читавог живота и учи на сваком месту и у свакој прилици.

Чуо сам много тога од ње што сам прочитао у књигама.

Госпођа није читала Канта, ни Хегела, ни Шопенхауера, ни Ниче, нити Кјеркегора или Мирчу Елијаду, али она је у свом уму износила мисли које сам налазио код ових мислилаца.

Слушао сам је пажљиво јер је из ње говорила древна традиција наших предака и њено богато животно искуство.

 

Исто осећање сам имао када сам као гимназијалац разговарао са мојим ђедом и његовом генерацијом рођеном између 1880 и 1910 године.

Знали су да пишу и читају, али књиге, осим Библије, нису читали.

Учили су ме српске епске песме и многе су знали напамет.

Причали су о старим временима и нашим храбрим прецима.

Научио сам од њих древне мудрости о животу.

Касније сам те мисли налазио код Платона, Цицерона, Еразма, Маркса, Његоша, Фројда, Јунга, Адлера, Фрома ,Хамваша и Пекића.

Чинило ми се да све што читам већ знам.

Добро су ме припремили за живот.

 

Како је могуће да имам шта да разговарам са тим обичним људима, док не могу да нађем копчу са људима који поседују формална знања?

 

Није циљ разговора да убијемо време, него да се приближимо души другог човека, да га разумемо, да му помогнемо и да он помогне нама.

Није циљ разговора да потрошимо узалуд део нашег живота, него да нешто научимо, да се променимо и да се узвисимо.

После таквог духовног разговора, људи су озарени.

Прочишћени и ведри.

 

Када будемо сводили живот,нећемо се сећати оговорања, трачева и испразних будалаштина доконог света, него поука умних и добрих људи.

И њихових  дела.

И разговора који је зауставио време.

И који траје.

У нама.

SHARE