Rasprava o kulturnom ratu u Srbiji nastala nakon objavljivanja teksta Slobodana Antonića o ovoj sve prisutnijoj i očiglednijoj pojavi u našam društvu dobija zaokuplja sve veću pažnju. U isto vreme sve je jasnije da se u našem društvu više ne vode velike teorijske i ideološke rasprave i ne sukobljavaju se partijski ideolozi spremni da po svaku cenu brane i zastupaju svoje ideološke i političke pozicije. Danas se gotovo i ne smatra da je u politici potrebno braniti ili zastupati određena politička, teorijska i idejna stanovišta i načela, to se samo prigodno čini tokom marketinških i predizbornih kampanja. Pragmatičnost i bezidejnost naše savremene politike zatvorila je mogućnost da politika kao izraz opšte volje i zastupanja javnog dobra i građanskih vrlina bude nešto više od rutinskog sleđenja diktata realnih političkih okolnosti i realnih odnosa u društvu. Politika je svakao i to , a da li se ona može svesti na prazan marketinški hod i političko brendiranje koje stvara samo zjapeću idejnu i teorijsku prazninu u kojoj mi danas živimo.
Zato i nije čudno što ideološku borbu sve više zamenjuje vođenje rata u oblasti kulture jer ona sada postaje osnovno poprište na kome se još uvek ideologija može korisititi kao sredstvo za ostvarivanje realnog a samim tim i ozbiljnog političkog uticaja. Zato su i sudari i sukobi različitih koncepcija u shvatanju kulture, nacionalnog identiteta i oblikovanja javnog mnenja tako žestoki i opterećeni ideološkim diskvalifikacijama i političkim instumentalizacijama i manipulacijama. To nisu puki propagandistički ratovi, jer propagandno delovanje je danas suviše ogoljeno i prepoznatljivo, ono je postalo neupotrebljivo za gotovo neosetno ali veoma delotvorno manipulisanje idejama i političkim stavovima. U našim veoma turbulentnim i konfuznim političkim prilikama kulturni rat se posebno odvija između političkih grupacija koje sebe uporno proglašavaju za nosioce građanskih, evropskih i modernizatorskih vrednosti i pri tome negiraju bilo kakvu mogućnost demokratskog nacionalizma ( dobrog nacionalizma u njihovoj ideološkoj interpretaciji) i onih političkih snaga koje smatraju da je moguće zastupati nacionalne i državne interese srpskog naroda i pri tome poštovati i ostvarivati osnovna demokratska načela. Ovu poziciju najbolje je ocrtao naš veliki i neprevaziđeni književnik Borislav Pekić. „ Ali reći Srbija i demokratija simultano i recipročno, bez prevage u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo nadu da se oni mogu pomiriti jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde jesmo“. Ova Liberalno –demokratska i građanska politička i ideološka grupacija polazi od rezolutnog stava da ne može postojati tzv. dobri nacionalizam i da ne može biti pomirenja između nacionalnog osećanja, nacionalnog identiteta i zastupanja demokratskih principa, jer je za njih svaki nacionalizam ( posebno i izuzetno srpski) neprihvatljiv i predstavlja najveću opasnost za opstanak demokratije u našem društvu. U Srbiji se odigrava još jedan specifičan proces koji se razvija tek nakon razbijanja Jugoslavije a on se ogleda u ponovnom vraćanju i zasnivanju srpskopg identitea koji je bio dugo vremena utopljen u istorijski uzaludan pokušaj stvaranja posebnog jugoslovenskog identiteta. On je definitivno istrošen i razoren u vreme građanskih ratova na tlu bivše savezne države. Srbi su kao po nekom nepisanom istorijskom pravilu ostali poslednji zastupnici jugoslovenske ideje a ta privrženost nije se izgubila ni danas. Međutim, to teško i često protivrečno vraćanje i ponovno pronalaženje i oblikovanje srpskog nacionalnog identiteta odvija se kao logičan kraj razaranja jugoslovenstva i vraćanja srpskog naroda na svoja istorijska i identitetska izvorišta i ishodišta. Ovaj proces su prošli svi narodi koji su činili jugoslovensku državu a Srbija to odlučnije i snažnije čini tek nakon izdvajanja Crne Gore iz satava zajedničkog državnog provizorijuma. Pitanje Kosova i njegove političke sudbine kao stožernog istorijskog i identitetskog određenja srpskog naroda ostaje jedna od glavnih odrednica u građenju i očuvanju srpskog nacionalnog identiteta. Ali, pitanje izgradnje i jasnog definisanja i oblikovanja našeg identiteta nameće se sada kao posledica osnovne potrebe da se u okviru nezavisne srpske države nakon toliko decenija lutanja i nacionalnog obezličavanja učvrsti i osnaži srpski nacionalni identitet. Zašto ova prirodna i za svaki narod prihvatljiva i razumljiva potreba da odredi svoje mesto u identitestskim koordinatama kada je srpski narod u pitanju izaziva toliko otpora, zazora i ideoloških napada, posebno je pitanje za ozbiljnu i temeljnu raspravu. Ali se sasvim sigurno može reći da se u okviru kulturnog rata kao politički i dejni sukob niskog intenziteta odvija izuzetno značajna borba za svremeni koncept i sadržaj srpskog nacionalnog identiteta. Navešćemo nekoliko veoma rečitih i znakovita primera samo da bi pokazali na koji način funkcioniše ovo ideološko razlikovanje i shvatanje nacionalnog identiteta i nacionalnog dostojanstva kao jedne od njegovih važnijih odrednica. Prvi primer je iz uvodnog slova urednice Peščanika Svetlane Lukić“ U stvari, još i mogu da podnesem razglabanje o svim razlozima našeg odgovora Crnogorcima i Makedoncima, ali jedno ne mogu- da čujem i jednu reč o odbrani nacionalnog dostojanstva. Kakvo nacionalno dostojanstvo? Toga nema. potrošili smo ga u protekle dve decenije. Tadiću preostaje, ako hoće da bude Adenauer, da iz dana u dan , i tako godinama, on ili neko drugi , u tišini radi , da hoda na prstima i pred svetom i pred nama i da nam skromno saopšti šta je od uništenog popravljeno i šta je novo napravljeno. Ako ne bude radio tako, ovo će zaista postati mesto koje će se definisati kao stanište ljudi koji obitavaju u ljudskim nastambama smeštenim između reka i nekih planina“. I mišljenje Svetislava Basare koga politika više uopšte ne interesuje o izmišljotini zvanoj „nacionalni identitet“ veoma je indikativno. “ Mitomanija i laž su sama srž našeg nacionalnog identiteta. Mi smo kao oni vazda nedorasli provincijski momci koji u jesenjim danima zabavljaju društvo pripovedanjem svojih izmišljenih pustolovina. Da biste saznali više o akumulaciji nestvarnosti i lošem funkcionisanju realnosti, bolje je čitati tekstualne uratke apologeta lokalne izmišljotine zvane „nacionalni identitet“. Kažem „ lokalne“ jer nacionalni identitet donekle postoji tamo gde ljudi imaju identitet i integritet. Pogledajte političku scenu. Takav skup šarlatana i lažovčina gotovo da je nemoguć. Ovde je moguć. I zato osim inercije i socijalne entropije, ovde ništa ne postoji“. Ovi primeri nam pokazuju na koji način se ispoljava negacija svake pomisli na postojanje srpskog nacionalnog identiteta, integriteta i dostojanstva kao neke vrst tvrdokorne ideološđke mantre tzv. Druge Srbije.
Iz svedočenja Milorada Šarića predsednika srpske opštine Orahovac na Kosovu možemo videti kako se nacionalni identitet identitet javlja kao poslednje egzistencijalno i istorijsko uporište za srpski narod koji godinama živi u ovom orahovačkom getou. Za njih je srpski identitet i njegovo očuvanje od presudne i životne važnosti. Dve trećine naše imovine je u rukama Albanaca kaže Milorad Šarović i sam prognanik sa svog ognjišta na 50 metara odavde bio je njegov dom , danas tuđi . “Niko mi ne može oteti pogled. Taj pogled je moj život. Ako bih se odavde odmakao, bilo bi to kao smrt. Živimo od sećanja u ovom getu. Taj miris ima oblik naših nekadašnjih života. Ako je čovek samo miris i samo boja, svejedno mu je da li će osvanuti. Bili smo svesni da moramo da očuvamo suštinu bića naše dece. Znali smo da ne možemo večito da živimo u kavezu. A eto još u njemu živimo. Opet trpimo: i opet. Samo da bismo ovde trajali. Nama je borba za opstanak u genima. Uostalom ovde je naša zemlja, ovo je naše parče Srbije“. Ovakva potresna svedočenja ne dodiruju mnogo pripadnike tzv. Druge Srbije jer je za njih to prevaziđena i manipulativna nacionalistička patetika i retorika kojoj nema mesta u suočavanju sa prošlošću. Kada se uporede ovi primeri možemo videti do koje mere su ljudi koji sebe označavaju kao pripadnike moderne građanske Srbije u stvari zatočnici i zarobljenici svojevrsnog anacionalnog nihilizma u kopme nema mesta za elementarno osećanje nacionalnog dostojanstva jer su ga Srbi u ovakvim ideološkim tumačenjima poslednjih decenija potrošili kao jedini i isključivi krivci za brutalno razaranje Jugoslavije. To su aksiomi i ideološke dogme kojih se i po cenu apsolutne negacije srpskog nacionalnog osećanja pridržavaju uporno i istrajno predstavnici tzv. Druge Srbije. Vlada Milutinović u svom izvanrednom tekstu Kultura održavanja stereotipa jasno je pokazao do koje mere je srbizam kao negativni stereotip postao alfa i omega ideološkog funkcionisanja ove ideološki i politički veoma agresivne političke grupacije. Očigledno je da se radi o svojevrsnom ideološkom getu u kome nema mesta za bilo kakvu raspravu jer Srbi nemaju više pravo da se pozivaju na dostojanstvo i nacionalni identitet jer nisu spremni na katarzu i samoponištavanje a čak su se usuduli da se pozivaju na srpski nacionalni identitet, srpsku istoriju i tradiciju što je zaista i danas očigledno za mnoge neoprostiv greh i nedopustiva politička provokacija. Srbima jedino preostaje da u sebi zatome svoj nacionalni identitet i da prođu višegodišnju Kanosu i onda će možda moći da progovore o svom nacionalnom identitetu i svojoj istoriji. Naravno da mitomanija i laž nisu sam srž našeg nacionalnog identiteta i naše istroije , to može da tvrdi samo onaj ko želi da jeftinim retoričkim trikovima plasira svoje herostraske namere i negira mogućnost racionalnog zasnivanja srpskog nacionalnog identiteta. A u njegovom jezgru je srpska istorija puna uspona i padova , ali svoditi je isključivo na laž i mitomanstvo spada u neozbiljno poigravanje i pokušaj da se stvara i konstruiše neka nova nama do sada nepoznata i nemitološka srpska istorija.
Zanimljivo je u ovom kontekstu izneti neke elemente analize rezultata istraživanja o Predrasudama i stereotipovima na Balkanu Centra za sociološka istraživabnja Filozofskog Fakulteta u Nišu. Podaci iz ovog zanimljivog istraživanja pregledno i uverljivo pokazuju da se u svim balkanskim zemljama pitanje nacionalnog identiteta i dalje javlja kao suštinsko određenje njihovog ukupnog postojanja. Nije zato svojstveno samo pripadnicima srpskog naroda da sebe i svoju istoriju smatraju slavnoim, da su spremni da se žrtvuju za interes i dostojanstvo svog naroda i da veruju da istorija ostavila najteže posledice upravo u Srbiji, sve su to opšta mesta nacionalnih predrasuda koje takođe na paradoksalan način čine identitet jednog naroda. Ali problem nastaje onda kada se ovakve sterotipne predstave o srpskom narodu politički i ideološki instrumentalizuju kako bi se negiralo čak i pravo srpskog naroda na nacionalno dostojanstvo, istoriju, tradiciju i nacionalni identitet. Entoni Smit u svojoj raspravoi o Nacionalnom identitetu s pravom ističe “S obzirom na broj etnićkih zajednica i kategorija koje se mogu mobilisati ponovnim nalaženjem čak i nerazgovetnih etnoistorija, mali su izgledi da se kulturni ratovi etnija i nacija okončaju a nacionalizam nestane. Zasad je malo znakova opadanja nacionalizma i nacionalnih identiteta pojedinačnih evropskih nacija, ili rasta istinski evropskog polititičkog nacionalizma, uprkos stremljanjima članica uticajnijeg Evropskog Parlamenta. Danas je nacionalni identitet glavni oblik poistovećivanja sa kolektivom. Privlačnost nacije i nacionalizma je globalna;nema te oblasti u kojoj ne izbijaju etnički protesti i nacionalistički ustanci. Hvaljena ili ružena, nacija malo čime pokazuje da je prevaziđena, a za nacionaliuzam se ne bi reklo da iole gubi svoju ekspozivnu moć i uticaj u narodu“
Ovaj tekst nema za cilj da bude apologija nacionalizmu i nacionalnom identitetu, već da ukaže na postojanje i trajanje ideološke borbe koja se vodi nesmanjenom žestinom oko pitanja odnosa demokratije i nacionalizma, slobode i nacije , i dileme da li može postojati tzv. dobri nacionalizam ili preciznije rečeno – demokratski nacionalizam. Ovde je u pitanju zalaganje za skidanje ideološke i političke hipoteke sa svakog pokušaja da se racionalno i utemeljeno progovori o srpskom nacionalnom identitetu a da taj pokušaj ne bude odmah , kao po nepisanom političkom pravilu, proglašen kao težnja ka srpskom hegemonizmu, zalaganje za Veliku Srbiju ili rušenje mostova sa susednim državama. Moramo izaći iz sada nemoguće situacije da posle svakog pominjanja srpskog nacionalnog identiteta i srpskog nacionalnog interesa mora uslediti neka vrsta nelagode, izvinjavanja i objašnjenja da se ne radi o srpskom nacionalizmu koji želi da negira sve druge nacionalne identitete. To samoograničenje su usvojili i sami pripadnici srpskog naroda što ih dovodi u nemoguću poziciju stalnog opravdavanja i specifične političke mimikrije. Srbija kao nezavisna i suverena država mora najzad doći u položaj da ne bude i dalje stalni zatočenik devedesetih godina i da na taj način neprestano bude gurana u samoizolaciju , samoponištavanje i na optuženičku klupu i predstavljana kao nepovratni i permanentni remetilački faktor na Balkanu , što se čini i ovih dana nakon odluke o nadležnosti Međunarodnog Suda pravde u Hagu povodom tužbe Hrvatske za genocid koji je navodno učinila Srbija u vreme građanskog rata vođenog nakon razbijanja SFRJ.
Reakcije koje su usledile u Srbiji nakon ovakve neprincipijelne i politički motivisane odluke Međunarodnog Suda Pravde jasno pokazuju da je dostignuta granica ispod koje Srbija jednostavno ne može da ide u svom samoponižavanju i samonegaciji , zato se i pitanje definisanja i oblikovanja srpskog nacionalnog identiteta i prevrednovanja postojećeg kulturnog obrasca danas javlja kao suštinsko i egzistencijalno pitanje našeg naroda i društva.
21. Novembar Marinko M. Vučinić
