U opštoj medijskoj blokadi, gušeći sve demokratske principe i slobode građana, totalitarni režim smerno sprovodi pakleni plan za konačno uništavanje Srbije. Cilj je jasan: kazniti Srbe za sve što su do sada radili i slomiti ekonomsku kičmu Srbije da Srbi i Srbija nikada više ne budu “remetilački faktor“ na Balkanu.
Domaći političari su izvršili okupaciju iznutra i sprovode preuzete obaveze. Za takvu saradnju su nagrađeni tako da mogu slobodno, nesmetano i beskrupulozno da pljačkaju državu i njene građane. Međunarodne institucije zatvaraju oči pred tim banditskim pljačkama pohlepnih i ostrašćenih tržišnih talibana koji sprovode neoliberalizam u Srbiji, uprkos tome što je taj model bankrotirao i što se sve razvijene države odriču tog pogrešnog koncepta kapitalizma.
Šta čovek, stručnjak, koji ima odgovornost prema društvu, državi, naciji, porodici, precima i potomcima da piše i predlaže kada to skotove na vlasti uopšte ne zanima, dok je narod sluđen, izmanipulisan, potkupljen i uplašen? Šta, gospodo drugovi, da pišem kako da nam bude bolje i kako da izađemo iz ovog stanja kada to one koji imaju političku moć ne zanima? U toku je pregrupisavanje na političkoj sceni i priprema za vanredne parlamentarne izbore, nakon kojih će se napraviti nove koalicije i novi šuplji dogovori, ali će ostati ista politika na vlasti i isti ljudi koje gledamo već 20 godina na našoj političkoj sceni.
Šta predlagati tim ljudima koje ništa ne zanima nego da uvećaju svoj opljačkani kapital? Neki su se nakrali pre dve decenije, neki pre deceniju, neki pre nekoliko godina, a neki i sada još kradu. Problem je, dakle, u tome što se politika kod nas doživljava kao organizovano i zakonsko pljačkanje države i građana Srbije. Da li sam u pravu?
Molim vas, posle devet godina pritiska stručne javnost napokon su se odlučili da uvedu DRI – Državnu revizorsku inspekciju koja je trebalo da ispita završne račune države, jer Evropejci i tržišni fundamentalisti, uprkos proklamovanim ideologijama za predizborna nadmetanja u lažima i podvalama, nisu imali nijedan prekontrolisan završni račun države. Kakva je to država koja tera stotine hiljada privrednih subjekata da predaju završne račune, kontroliše ih i kažnjava, dok državne račune i troškove niko ne kontroliše? To je dokaz bahatosti, primitivizma i prostakluka odnaro đ enog re ž ima u Srbiji. To se odnosi na sve one koji su vladali, bez obzira na to kojim se ideološkim lažima služili da bi obmanuli i izmanipulisali birače.
Kada su se smilovali i pustili državnog revizora da izvrši pregled državnih knjiga i troškova, pregledano je samo 27 odsto državnih računa; tada su utvrđene silne zloupotrebe i krivične radnje naših ministara. Pazite, knjige je pregledao čovek kog su oni postavili! Zamislite da sam ja dobio tu mogućnost da uđem sa svojim stručnim timom i da napravimo finansijsku reviziju završnih računa države? Zamislite šta bismo sve pronašli? A kada nisu mogli da sakriju svoje utvrđene i dokazane pljačke državne kase, onda su objavili da su za sve krive – državne knjigovođe!
To je toliko besramno i podlo da najbolje govori o karakteru vlasti u Srbiji. Takvu vlast predvodi Boris Tadić koji vrši centralizaciju svoje partije kako bi, prema njegovim rečima, izvršio decentralizaciju Srbije. Kakve su ovo gluposti? Otkad se decentralizacija sprovodi većom centralizacijom partije na vlasti? Stvar je, zapravo, obrnuta: bankrotirani režim Borisa Tadića, koji počinje da gubi i lokalnu vlast u državi svestan da se nešto veliko sprema, da je ogromno nezadovoljstvo naroda, da je Srbija nepredvidiva zemlja i da se svašta može dešavati ukoliko narod masovno izađe na ulice, taj režim počinje da se zatvara u miloševićevsku ljušturu da u njoj brani svoju vlast. Tako je sumanuti predsednik države doneo odluku, verovatno smišljenu u glavama njegovih savetnika-davitelja, da se zabrani slikanje Dvora. Toga se ni Despot nije setio. Centralizovani-decentralizovani predsednik jača partiju i državu navlačeći čizme na noge. Zar je to evropski put? Zar je to demokratija? Šta je sledeće?
Ulazimo u veoma turbulentno vreme i smatram da su se teški olujni oblaci nadvili nad Srbijom. Rasulo države vidi se na sve strane. Opozicije nema. Mediji su stavljeni pod kontrolu. Tajkuni dave preostalu privredu i cede suvu drenovinu. Život je postao pretežak i nesnosan u Srbiji, pretežak jer privreda stoji, tržište je monopolizovano, teško se zarađuje, još teže se naplaćuje, troškovi se svakog meseca uvećavaju i ljudi troše poslednje ušteđevine ili prodaju imovinu da bi nekako preživeli. Rade samo firme tajkuna i političke oligarhije. Nijedan posao, recimo, moja kompanija nikada nije dobila na konkursu od države. Nijedan posao jer sam iznosio drugačije mišljenje. U Srbiji se ne toleriše drugačije mišljenje.
Možete da kradete državu, možete da varate, možete da lažete pred širom javnošću, možete da se ljubite sa kriminalcima i ubicama u usta i da vozite njihove džipove; sve možete da radite – i to će vam biti oprošteno, ali ne možete da imate suprotno mišljenje.
Možete da menjate stranke, ideologije, koalicije ili poslaničke grupe, možete da otcepljujete delove državne teritorije i da se vandalski ponašate, lomeći tablu državnog RTS-a, možete da izdate državne tajne i da to unovčite – i sve će vam biti oprošteno, ali ne smete da budete slobodni, nezavisni, da mislite svojom glavom i da o tome pišete i podučavate svoj narod. To je opasna zaraza. Opasnija od pandemije svinjskog, kozjeg ili nekog drugog gripa smišljenog u laboratorijama bolesnih umova Upravljača sveta. Sve će vam se oprostiti ako se nalazite u istom krugu vlasti i opozicije, ako jedni druge dopunjujete i branite, ako ne dirate u pljačku i prevaru, ako ne dirate one koji su krali pre vas, ako sledite tu nakaradnu i zločinačku politiku i nastavite da kradete, jer vaši naslednici neće vas dirati da bi sada oni mogli da unovče svoju vlast, da bi mogli da kradu i otimaju do poslednje državne imovine i do poslednjeg nacionalnog bogatstva.
To je taj pakleni politi č ki savez koji nas uni š tava. I tu se, š to je naj ž alosnije, ni š ta nije promenilo. Nastavlja se samo suludo brže i dalje upropašćavanje nacije i države.
Statut Vojvodine je uvod u dalje cepanje države, tako da uskoro očekujem da dobijemo prve nezavisne pokrete za Republiku Srem, jer prgavi i vredni Sremci nikada neće da pristanu da se zovu Vojvođani i neće pristati da im novosadska ugojena oligarhija odlučuje koliko će im njihovog novca prebaciti za trošenje. I to deljenje i sitnjenje države će se nastaviti stvaranjem Republike Zemun ili neke druge opštine koja hoće da se otcepi od Srbije, kako bi postala decentralizovana u centralizovanoj partijskoj državi predsednika države. I tako može da ide u nedogled. Sve dok ne budemo svi u međusobnom ratu i dok ekonomska kriza ne bude toliko velika da će ostati da rade samo državne institucije i partijska oligarhija. Srbija – razbijena, podeljena, konfederalna i siromašna – biće jedina zemlja u svetu u kojoj se neće živeti od ekonomije i od proizvodnog rada, nego od politike, kriminala i medijskih kampanja.
Da li je takva država moguća? Ako se može u svetu živeti bez ekonomije, onda ćemo dobiti takvu državu. Pošto nam niko neće davati novac da ga trošimo i politički mudrujemo šta nam valja činiti u sledećoj izbornoj kampanji, pošto svetska ekonomska kriza svodi račune i primorava sve države, narode i kompanije, sve građane sveta koji žive od svoga rada da dobro proračunaju prihode i da kontrolišu sve nastale troškove, smatram da će naša politička kvazielita vrlo brzo doći pod udar realne ekonomske situacije. Građani su to već doživeli. Građanima niko više ništa ne treba da priča. Građanima je sve jasno. Oni su svesni da sledi velika nevolja i da su ljudi na vlasti nesposobni bilo šta korisno da urade. Ali građani još uvek, nažalost, nemaju snage da se sami izbore. Nekada je bila opozicija koju smo prvo finansirali mi iz privrede, koji smo hteli neku drugu Srbiju, a onda su, kada su ulozi postali mnogo veći, počeli da je finansiraju Upravljači sveta, zahtevajući da se Srbija ekonomski slomi i da postane kooperativna.
Gra đ ani su danas ostavljeni sami sebi. Upravljači sveta imaju svoje igrače u Srbiji i nisu zainteresovani da se bilo šta menja. Politi č kim oligarhijama odgovara da se neprestalno menjaju na vlasti. To rade ve ć dvadeset godina. Njima ne odgovara istinska demokratizacija Srbije i stvaranje slobodnog tržišta, jer bi mnogi završili u zatvorima, nacionalizovana bi im bila imovina i nestali bi sa političke scene.
Šta će se desiti, pitate vi zabrinuto. Kako dalje? Ho ć emo li opstati? Ima li nam spasa? Ima li izlaza iz ovog programiranog rasula?
Svako ko živi od svoje plate zna da je teško. Nažalost, biće još teže. Moje mišljenje je da tek dolazi težak period i da će to uticati na otrežnjenje građana. Glavni krivci za sve što nam se dešava jesmo mi sami. Niko sa strane nije došao da glasa za ovu vlast. Za Miloševića su velikom većinom demokratski glasali građani, verujući da postoje prečice ka švedskom standardu. I sve su to bile zablude. Tr ž i š ni talibani i pla ć eni reformatori su prevarili gra đ ane. Ako vas, gospodo gra đ ani, i danas varaju i ako im, posle svega, verujete, onda je to vaš veliki problem. Ne krivite nikoga. Ne krivite ogledalo ako nam je lice ružno.
Politi č ke stranke su ogledalo dru štva. Političke stranke su takve kakvi smo mi. I zato više ne mogu da slušam to prenemaganje onih koji neprekidno glasaju za iste ljude, onih koji glasaju jer ne znaju za koga da glasaju, onih koji su razočarani pa namerno glasaju za režim uz koji će nam biti još gore, onih koji glasaju za režim jer svaka promena, kako kažu, može dovesti na vlast još gore – koji će još više da nas kradu. Kakva je ovo logika? Kakve su ovo budalaštine, gospodo građani? Zašto zabijate glavu u televizijske ekrane i gledate debile koji vas zabavljaju svojim prostaklukom i primitivizmom? Zašto ste nezadovoljni svojim životima? Zašto vam je mali životni standard? Zašto nemate plate? Zašto nemate novac?
Nisu za to krivi Upravlja č i sveta. Oni ne glasaju za vaše predstavnike. Oni ne biraju vašeg predsednika, oni samo pomažu da se ostvare njihovi interesi. Tamo gde mogu da uti č u i biraju. Tamo gde ne mogu, oni se dogovaraju i pregovaraju. Nije, dakle, ta č na ta toliko ra š irena teza da ni š ta ne mo ž e da se politi č ki uradi bez dogovora sa Va š ingtonom. To nije tačno jer su se sada pojavile i druge sile. Ova kriza je izbacila neke nove imperije. Nije sve u Vašingtonu, sada se pitaju i Moskva i Peking i Nju Delhi. Gde ćemo sada da idemo da nam stave okove? Kakav je to prokleti mazohizam da sami podmećemo vratove za jaram koji nam stavljaju.
Ta politička doktrina – gospodo Upravljači sveta, da smo mi primitivni i glupi, da smo nesposobni da se sami organizujemo i da napravimo jaku i modernu državu, da napravimo snažnu i izvoznu privredu, da uredimo društvo u korist građana a ne u korist tajkuna i političke oligarhije, ta politička doktrina da drugi treba da nas kolonizuju, kontrolišu i upravljaju nama, vređa inteligenciju ovoga naroda koji je pre hiljadu godina imao SVOJU državu i koji se izborio da ima NEZAVISNU državu. Zašto? Zašto su se borili na š i preci? Za š to su ginuli? Mogli su i oni da se poklone pred moćnim imperijama. I tada su postojale mo ć ne sile. I svetski poreci. Postojali su i Upravljači sveta. Kako to da je tim našim precima uspelo da stvore svoju državu i svoju crkvu? Kako je to uspelo Stefanu Nemanji? Za š to ne š to ne nau č imo od istorije? Sve se ponavlja. Samo smo mi ostali najveći ponavljači. Uvek padnemo na istim greškama. Zar to nije glupo? Zar to mora tako?
Nije, dakle, tačno da se ne može i da nas drugi sputavaju. Niko nas ne sputava ako mi znamo šta hoćemo. Ako imamo planove i ako smo realni u proceni naših mogućnosti. Niko nas ne sputava, osim naših ludih glava. Mi smo sami sebi najveća prepreka. Zato i pišem ove redove. Zato i nastupam.
Znam da ima dosta onih koji sli č no misle. I oni me zovu i hrabre. Jer sve što ja pišem, to bi i oni napisali. Sigurno i bolje od mene. Ali, gospodo, drugovi, prijatelji, zemljaci, rođaci, kumovi, poznanici i sugrađani – moramo nešto i da učinimo. Moramo jer to je naša istorijska obaveza. Jedini način da nešto uradimo je da se – ORGANIZUJEMO! Samo organizovani možemo da prekinemo ovu agoniju i ponudimo ne š to novo. Nešto što se razlikuje od svega što je do sada bilo. Nešto što će u sebi imati MORAL. Bez moralne obnove ne vredi da se trudimo. Tu je najvažniji problem koji moramo da rešimo. I sve dosadašnje politike su padale na tome.
Ako se mi organizujemo da bismo, kao bolje organizovani, smenili sadašnje okupatore na vlasti i onda počeli da krademo i pljačkamo, onda je taj posao uzaludan jer to već imamo. Mora da nastane nova politička ideja. Nova politička ideja zasnovana na novom moralu. Novi moral sa novim ljudima. Novi ljudi koji će biti pošteni, iskreni, vredni, razumni, stručni, dobri, iskusni i koji će pristati da rade u svom interesu, interesu svoje porodice, firme, grada, države i nacije. Ljudi koji stvaraju i dele. Takvi ljudi nam trebaju. Ima li takvih ljudi? Ako nemamo takve ljude, onda je sve ovo što pišem uzaludno. Mislim da još uvek imamo dosta takvih ljudi. Mislim da je to većina u našem narodu, ali da nije organizovana. Dozvolili su da ih ološ i fukara vode kroz život i da nas uništavaju.
Gospodo građani, nema više zatvaranja očiju pred nevoljom u kojoj smo se našli. Mi smo krivi za ovo rasulo i mi smo dužni da izvedemo narod iz ovog stanja. Zato, počnite da se povezujete sa svim ljudima koje godinama znate i za koje možete da kažete da su moralni ljudi. Pravite kružoke, obrazujte se i dogovorite kako ć ete dalje delovati. Kada cela Srbija bude premrežena klubovima nezadovoljnih građana, onda će odozdo u konkurenciji ideja i rešenja iznići neki novi ljudi. Ljudi koji će moći da nas povuku napred iz ovog rasula. Verujem da je to moguće. Verujem da takvih ljudi imamo.
Oslobodite se i krenite. Niste sami. Možda baš vi posedujete harizmu, energiju i znanje koji su nam preko potrebni. Budite odlučni i nepotkupljivi. Srbija se umiriti ne može.
Tabloid broj 196 24.12.2009
