Zakon o privatizaciji nije dobar jer ne predviða dokapitalizaciju. Prodaja preduzeæa tenderom ili aukcijom, tako da 70 odsto preðe u ruke strateškom partneru, nije primerena za preduzeæa od strateškog znaèaja za državu. Bolje reæi, to je rasprodaja državne imovine koja dugoroèno može doneti državi velike nevolje. Rasprodajom, recimo, cementara, èime je zvanièno i otpoèela privatizacija u Srbiji, država se trajno odrekla prihoda iz poslovanja cementara. Umesto da trajno obezbeðuju prihode u budžetu države, reformatori su, ko zna iz kojih sve razloga, odluèili da rasprodaju cementare i pokriju, posle raznih odbitaka, deficit u tekuæoj godini. Investitori, kupci preduzeæa, su prezadovoljni jer æe mnogi za vrlo kratko vreme povratiti uloženi kapital. Taj period vraæanja kapitala biæe mnogo kraæi pošto u Srbiji nije bilo graðevinskog ciklusa, prošle godine je bio pad u graðevinskoj aktivnosti za èitavih 15 odsto. Dakle, uoèi graðevinske aktivnosti, reformatori su za ovu godinu planirali rast od 15 odsto, došlo je do ubrzane rasprodaje cementara.
Možda je sada jasno zašto reformatori nisu hteli da pokrenu graðevinarstvo? Nažalost, dokapitalizacija nije prošla i država je prilièno ošteæena ovakvom dirigovanom privatizacijom. Zašto je rasprodaja državnih preduzeæa pogubna za državu? Strani investitori zainteresovani su da otkupe preduzeæa koja dobro rade ili ona koja su od strateškog znaèaja. A prodaju takvih preduzeæa, ne sluèajno, inicira samo Ministarstvo za privatizaciju. Ima li naša država interes da rasprodaje preduzeæa od strateškog znaèaja? Kako æe se onda voditi dugoroèna strategija razvoja države? Uzmimo primer radi, lakšeg praæenja, upravo rasprodate cemenatre. Pošto se sve tri cemenatre nalaze u vlasništvu stranaca prirodno je oèekivati da æe se oni dogovoriti oko cene cementa. Videli smo da su i tokom tenderske rasprodaje vrlo dobro saraðivali i odreðivali ko æe koju cementaru da kupi. Dakle, kada država odluèi da pokrene nove poslove, kako bi poèela da zapošljava veliki broj nezaposlenih, i da bi izgradila što veæi broj jeftinih stanova za beskuænike, njoj je potrebna što jeftinija cena cementa da bi se što više podiglo objekata pristupaènih stanovništvu koji nemaju veliku kupovnu moæ.
Ali to može biti u suprotnosti sa interesom vlasnika cementara.. Ukoliko vlasnici cemenatara procene da im ne odgovara tako visoka proizvodnja, veæ namerno proizvodnju smanjuju kako bi, u rastuæoj tražnji, podigli cene i tako ostvarili velike profite, onda je država nemoæna da ostvari svoju strategiju. Ona sada zavisi od æudi vlasnika cementara. Interesi država i vlasnika cementara se ne podudaraju. A kako se vlasnici cementara nalaze u multinacionalnom lancu kompanija koje upravljaju svetskim tržištem, teško da jedna tako mala i bankrotirana država može bilo šta valjano da uradi u zaštiti svojih državnih interesa. Rasprodajom cementara novi vlasnici su kupili novo tržište i niko više ne može da ih spreèi da sprovode svoju samovolju. Kako slobodno tržište nigde ne postoji osim u nadobudnim glavama neoliberala i reformatora, možemo oèekivati da æe vlasnici cementara dirigovati tempo izgradnje i obnove naše zemlje, da æe odreðivati cenu nekretnina u zemlji i da æe èitavu individualnu izgradnju kontrolisati. Time je država izgubila suverenitet u voðenju graðevinskih poslova u zemlji.
Pogledajmo sada to isto na primeru ostalih grana. Ako država, sprovodeæi usvojeni zakon o privatizaciji, rasproda strateške grane i preduzeæa stranim kompanijama, onda æemo izgubiti moguænost voðenja nezavisne ekonomske politike i nalaziæemo se u polukolonijalnom statusu. Privid æe biti da živimo u sopstvenoj zemlji, jer æe strane kompanije upravljati vitalnim delom naše privrede. Naravno, kada dobiju ekonomsku moæ one æe hteti, preko kupljenih politièara, da stave èitavu državu pod svoju kontrolu. Poznavajuæi potkupljivost i nemoralnost naših politièara, mislim da æe biti ponuda za saradnju mnogo veæa od realne tražnje, pa æe, shodno neoliberalnom tumaèenju tržišta, i cene služenja padati. I sve æe to prilièno dobro funkcionisati. Na opšte oduševljenje naših malograðana na vlasti, zaljubljenih u imperijalnu moæ globalnog sveta.
Ali nevolje æe velike nastati kada globalni svet upadne u krize. Pošto æe, ovakvim razvojem svetske privrede, to biti neizbežno i pošto æe krize biti sve èešæe i dublje, Veliki slom æe se pojaviti na samom kraju tih cikliènih depresija, onda æe se država naæi u bezizlaznoj situaciji. Multinacionalne kompanije æe braniti svoje interese, smanjivaæe ili zatvaraæe proizvodnju, otpuštajuæi radnike kako bi smanjili ukupne troškove poslovanja. Voðene ekonomskom logikom, one æe usaglašavati rashode sa smanjenim prihodima dobro pazeæi da ne zatvaraju preduzeæa u zemljama iz kojih potiæu najmoæniji akcionari. Prirodno je da svako gleda svoje interese i da u nevolji pokušava da se spasi na raèun nekog drugog.
Tada æe se rasprodata Srbija naæi konaèno na ulici. Izbezumljeni graðani æe u uliènim nemirima potražiti rešenje svoje bezizlazne situacije. Kivni na sve tražiæe spas. To je idealna prilika za pojavu novih Voða i Mesija nacije. Narod æe biti prepušten sam sebi, jer æe malograðani pobeæi u zagrljaj svojih mentora. To su veæ radili u drugim zemljama i nije teško pretpostaviti da æe se i kod nas upravo tako dogoditi. Vlast æe se valjati ulicama i niko ne može da taèno proceni gde nas to može dovesti. Ovo je, otprilike, scenario koji nas oèekuje. Nažalost, nemoguæe je danas objasniti reformatorima kakve su dugoroène posledice njihovih dirigovanih reformi. Oni su presreæni što ih èinovnici Administracije hvale i ne vide dalje od nosa. Trenutni interes im je pomutio razum i ne mogu kritièki da rasuðuju. Donatori ih obasipaju novcem, voze ih privatnim avionima, spremaju im bogate proslave u društvu šeika, hrane njihovu provincijsku sujetu i malograðansku težnju za pokazivanjem. A sve je to prolazno i ništavno.
Niko se neæe za nekoliko godina ni seæati kako se zvao malograðanin na vlasti koji je rasprodao državu. Posledice æe biti nepopravljive. Reæi æete, ako je sve tako šta onda raditi da se taj scenario ne dogodi? Odgovor se veæ sam nameæe. Šta su uradili graðani da bi srušili despotsku vlast? Verujem da æe sa malograðanima biti mnogo lakše. Sada. Pre nego što narastu do despotije.
Beograd, 14. januar 2002.god.
