Početna Sadržaj Osvetljenja Rasprodaja nacionalnih resursa Srbije

Rasprodaja nacionalnih resursa Srbije

1306
0
SHARE

Naftna mafija vrši dalju destabilizaciju Srbije

Rezultati petnaestogodišnjih istraživanja nafte u Srbiji do kojih je došla posebna grupa eksperata radiometrijskom metodom, paralelno sa zvaničnim ispitivanjirna NIS-a, potvrđuju da imamo dovoljno tog energenta za narednih 40 godina. Na Iežištima u Stigu, Šumadijsko-podunavskom basenu, zatim u Toplici i Banatu geološke rezerve nafte iznose 1,1 milijardu tona. Do saznanja da na prostoru Srbije ima velikih rezervi nafte, došlo se na osnovu radiometrijskih merenja. Ta ispitivanja, čija je primena odomaćena u SAD i Rusiji, kojima se otkrivaju nalazišta nafte, gasa ali i drugih prirodnih bogatstava, obavljaju se iz vazduha specijalnom opremom, kojom se kvalitetno i direktno identifikuju anomalije ugljovodonika. Još pre 20 godina istraživači Robert Cinke i Džerom Mors, sa rudarskog univerziteta u Koloradu, objasnili su primenu tog metoda ispitijući tri naftna polja u Montani. Podudarnost podataka dobijenih radiometrijskim merenjima iz vazduha sa činjeničnim stanjem na pomenuta tri naftna polja bila je potpuna. Na tri skice, za svako polje posebno, dobijeni su tačni podaci o prostiranju ležišta nafte. Metod radiometrijskog merenja proveren je u okviru programa istraživanja urana za potrebe ministarstava za energetiku SAD i Rusije.

Uz to, poznato je da tamo gde ima nafte najčešće ima i gasa. To zapadne kompanije znaju odavno, a sa tim podacima sam upoznavao odgovorne u vlasti od 1987 do 1991 godine, nudeći i mape koje to dokazuju, ali ništa nije preduzeto na tom planu. I danas je slično i niko iz vlasti nema vremena da te činjenice sagleda, makar konstatuje. Tvrdnje nekih ‘’naftaša’’ da je sve poznato i da nema šta više da se očekuje, netačne su. Prema zvaničnim podacima, oko 65% prostora Srbije nije istraženo, od čega 40% u Vojvodini i 65% teritorije južno od Save i Dunava. Čak su, zvanično, i geološke rezerve procenjene na 2.474 miliona tona ekvivlenta nafte, a utvrđene iznose 202, 4 miliona tona. Zaključno sa 1998 godinom, proizveneno je svega 64 miliona tona, odnosno 31,7 % od utvrđenih, ili 2,6% od procenjenih geoloških rezervi. Prema tome, ako se čak pozovemo na podatke naftaša iz njihovog lista ‘’Naftaš’’ i ‘’Jugopetrol’’, NAFTAGAS i JUGOPETROL- nafta, nisu ostvarili razvojni zamah u istraživanju nafte i gasa i njihovi rezultati su na tom planu daleko ispod proseka. Za više os 50 godina su otkrivena samo dva relativno bogata naftna polja, poput ‘’VELEBITA’’ 1964 godine i ‘’TURIJE- sever’’ 1988, pri čemu je period čekanja za ‘’VELEBIT’’ iznosio 14, a za ‘’TURIJU’’ čak 24 godine. Istraživanja do prve pozitivne bušotine su trajala za ‘’TURIJU – sever’’ 35 godina i vršena su na relativno malom prostoru gde se nalazi oko 20 odsto otkrivenih geoloških rezervi nafte u Srbiji. Od 1988 god. nije otkriveno nijedno novo naftno polje.

Severni Stig i priobalje Dunava nisu valjano istraženi duže od 40 godina i sa 45 bušotina, od kojih je 35 pozitivno u Stigu, godišnje daje oko 10. 000 tona nafte, što je učinanak jedne prosečne bušotine. Suvih i nisko produktivnih bušotina bilo je oko 70 odsto i zaključno sa 1973, ukupno oko 1.400 od 1966 bušotina. Ove bušotine vredele su 2,8 milijardi nemačkih maraka, računajući dva miliona po bušotini, što znači da je svaka četvrta produktivna, a tri su promašaj.

Južno od Save i Dunava, izvan Stiga, urađeno je 25 opitnih bušotina i ni na jednom mestu nije otkrivena nafta ili gas.

To su činjenice koje savršeno odgovaraju uvozničkom naftom lobiju.

Za sve ove i druge podatke koji su ’’njihovi’’, prostor u njihovom nacionalnom listu ’’Politika’’, bio je rezevisan za predstavnike naftnog lobija NIS-a, koji su, optuživali mene napadima „ad hominem“, da „nemam pojma“, „ležim na nafti a oni na stolici’’, (i ako nisam pominjao imena),’’da je Svetska banka potvrdila uspešnost NIS-a’’ itd. Radi sadašnjih i budućih genaracija koje treba da žive u Srbiji, pitam i danas javno, koji su to stručnjaci iz Svetske banke potvrdili uspešnost NIS-a, kada se zna da je ta ista Svetska banka objavila još 1999 godine, da Jugoslavija spada među tri prve najkorumpiranije zemlje sveta, a NIS je državna firma ?! Nisu ni načeta istraživanja o zloupotrebama u NIS-u, koji duguje 970 miliona dolara, od čega 230 miliona dolara za gas Rusiji. Zato danas resorno ministarstvo hoće brže bolje da što pre proda NIS. A pazite, ovde se radi o jednoj maloj i siromašnoj Srbiji, koja je za 40 godina eksploatacije izvukla nafte koliko jedna Sudiska Arabija izvuče za 4 meseca !!!

Energetska nezavisnost je jedna od pretpostavki strateškog, a time i samostalnog razvoja jedne zemlje. Srbija, s obzirom na resurse, tu mogućnost i te kako ima. Zato je neshvatljivo ponašanje odgovornih u Vladi Srbije da i dalje vode istu politiku u oblasti energetike, koja je postojala u proteklih 18 godina. I dalje se u javnosti insistira na tome da Srbija nema dovoljno domaće nafte i gasa i da se 80 % potreba za tim energentima može podmiriti samo uvozom. Ta tvrdnja, prihvaćena kao trajna neminovnost, podržana od naftaša i svih dosadašnjih vlada, samo će Srbiju dovesti do konačnog kraha. U 1999 godini, pre i posle bombardovanja, najviši rukovodioci NIS-a su izjavljivali da je strateški interes Naftne industrije Srbije dugoročno održavanje domaće proizvodnje na dva miliona tona ekvivalenta nafte godišnje. Odnosno, 1,1 milona tona sirove nafte i blizu 0,8 miliona tona gasa. Iznad tog obima, tvrde oni i danas, nije realno očekivati veću proizvodnju i ostatak se mora uvoziti. Glavni razlog takvog ponašanja je uticaj uvozničkog lobija, koji ima ogroman finansijski interes. Na uvoznoj nafti se ne samo zarađuju ogromne pare i to nekažnjeno, već Srbija trpi nesagledivu i nenadoknadivu štetu, zbog pogrešnog razvojnog koncepta. Do sada je uticaj naftne mafije na destabilizaciju Srbije bio nesaglediv. Bojim se da se daljom politikom orijentacije na uvoz energenata i novim monopolskim merama vrši samo novo pregrupisavanje snaga u sivoj zoni, kao i potpadanje u još veću ekonomsku zavisnost. Naročito ako se ima u vidu snažna intencija da se jedine dve srpske rafinerije, novosadska i pančevačka, prodaju. Modeli takve privatizacije su već poznati. Otkupe se za male pare i zatvore, jer su i inače stare tehnologije, kako bi kupac zaštitio svoje rafinerije u Mađarskoj, Českoj i Slovačkoj u koje je već uložio novac. Zato se može sa sto postotnom sigurnošću reći da će orijentacija na uvoz dodatno opteretiti i onako već propalu zemlju. Za uvoz nafte i gasa je danas potrebno više od milijardu i šest stotina milona US dolara i te pare moraju da se naplate od građana Srbije, kako bi uvoznički lobi inkasirao na privatne račune više od 75 milona dolara. Smatram da Vlada mora hitno da donese nekoliko valjanih Zakona, a pre svega zakon o zaštiti stranih investicija, kako bi inokapital uopšte mogao na valjan način da uđe u zemlju, da bi se, eventualno, istražila nalazišta, kao i valjani zakon o koncesijama, što su kao prvo učinile okolne zemlje ulazeći u tranziciju. Naravno, zakoni koji su do sada doneti ni izdaleka ne štite rasprodaju ovih nacionalnih resursa i sa postojećim nivoom korupcije i neoliberalne politike o poreklu novca, kupuju se za budzašto srpski nacionalni resursi. Ovo tim pre što je Kosovo praktično izgubljeno, a sa njim i 44 milijardi tona lignita, 1280 MW instalisane snage termoelektrana, što je uz infrastrukturu i plodnu zemlju, gubitak veći od 1000 (hiljadu) milijardi dolara. Ukoliko se ne napravi radikalan zaokret, sadašnja energetska zavisnost od 80% će se pretvoriti u čisto neokolonijalno ropstvo, koje će srpski narod usmeriti ka nestajanju.

PRIMERI

I sve to se danas obavija pod velom ’’državne tajne’’’, ne bi li se sakrile najveće rasprodaje nacionalnog bogatstva Srbije. Gde su ti stručnjaci koji treba da, na primer, objasne narodu Srbije zašto je veliki nacionalni resurs, kao što je ’’ZASTAVA’’ koji je vukao 10 % nacionalnog bogatstva Srbije, propao, rasprodat i sada ostatke ogromne infrastrukture čerupaju trgovci, od kojih je jedan (g. Milorad Savićević) i predsednik Upravnog Odbora Zastave. Ne upuštajući se ni u čiju stručnost, podsećam da se nikada u istoriji svetske automobilske industrije nije desilo da na njenom čelu bude čovek koji nije iz nje potekao i to samo uz kvalifikacije najboljeg u struci. Ovde sigurno to nije slučaj, kao ni u ostalim oblastima upravljanja sa nacionalnim resursima. Naravno, da se za ovo ne traži samo pojedinačna krivica već odgovornost leži, pre svega, na Vladi i njenom premijeru. Isti kriterijumi se moraju primeniti na njega i članove njegovog kabineta. Ovde se ne može govoriti o optužbama već o sudbini Srbije koja je izabrala takvo rukovodstvo.

Uvaženi profesori koji su poslednjih dvadeset godina bili članovi svih mogućih komisija za strateški razvoj energetike u Srbiji, sede i dalje u tim istim komisijama a ništa nisu učinili na planu energetike. Doduše ne svi, jer su na čelo došli mladi japiji bez dana radnog iskustva, što je apsolutno nezamislivo igde u normalnom, razvijenom svetu. Setimo se samo slučaja Kolesar i štete koja čak nije ni sagledana. Novi pomoćnici državnih sekretara su ljudi od 30 godina sa jednom godinom pripravničkog staža !? To je rezultat pogubne kadrovske politike podobnosti koja je obeležila bivše režime, ali se ta praksa i danas nastavlja. Kao primer, navešću farsu oko izbora gen. direktora NIS-a sa dolaskom prvog demokratski izabranog predsednika Vlade Srbije, g. Zorana Đinđića, gde je, i pored formalnog javnog konkursa, prvi čovek unapred poznat. To je bio tadašnji zamenik ministra za energetiku, g. Dimitrije Vukčević, inženjer, sa radnim stažom u inostranstvu, sa javnosti nepoznatom radnom biografijom. A tadašnji ministar za energetiku, g. Goran Novaković, građevinski inženjer (diplomirao u Zagrebu), takođe bez dana radnog iskustva u Srbiji, a još manje u energetici, sa nepoznatom biografijom u inostranstvu. Posle njegovog izbora sve srpske novine su objavile jednu rečenicu kojom je njegova biografija opisana kao: ‘’Gospodin Novaković je jedan od najboljih poznavaoca energetike u svetu’’?! Kako se posle to završilo, videla je srpska javnost po aferama u kojima su učestvovale pomenute osobe. Ali sama ideja Đinđića da se neki trgovac, koji je radio za firmu GLENKOR iz Švajcarske koja se bavi trgovinom nafte, postavi za ministra za energetiku u zemlji koja 80 % zavisi od uvoza energenata, bila je isto kao i vuka postaviti da čuva ovce. Kasniji događaji su potvrdili ispravnost mojih javnih upozorenja Đinđiću da ne može tretirati Srbiju kao preduzeće kome će on biti direktor i vlasnik. Čak sam ga preko novina upozoravao da je bolje da podnese ostavku, jer će po mojim prognozama njegov rastanak sa Srbijom biti bolan. A danas, aktuelni ministar novo-stare vlade, g. Radomir Naumov, sa neopisivom pozorišnom scenografijom i pitoresknim izjavama, zasmejava stručnu javnost, bar što se tiče energetike, a sve ostalo je još gore. On u svakom slučaju svojim nečinjenjem, a i pogrešnim činjenjem u oblasti energetike, omogućava naftnoj mafiji da radi bez straha od posledica za teške kriminale koji se odvijaju. A to će neko morati da plati. Najmanja cena će biti njegova lična tragedija a najveća srpski narod. Ceo svet je video kako FBI hapsi direktora ENRONA na sred ulice u Wallstret-u, u sred Njujorka, a ovde direktori NIS-a upravljaju sudbinom srpskog naroda sa ostrvskih destinacija u Tihom okeanu. Jednostavno niko se ne bavi otvaranjem pitanja energetske nezavisnosti, o čemu postoje stručni i naučni dokazi, već lošim kadrovskim prepucavanjima i prihvatanjem starog načina razmišljanja, koje će dovesti do konačne rasprodaje Srbije, a time i ogromnog blaga na kome ona leži. Ono je odavno ucrtano u mape zapadnih kompanija od kojih su pojedine već obavila istraživanja i potvrdila saznanja o njegovom postojanju.

Niko u Srbiji, od brojnih stručnjaka, da odgovori na vrlo smisleno pitanje, zašto je danas jedna Rusija, dokazano najbogatija zemlja na svetu u energetskim i svim rudnim resursima, zvanično objavila svoje nacionalne planove u okretanju ka obnovljivim izvorima energije tj. Suncu, vodi, vetru, geotermalnim izvorima itd.

U vezi tog pitanja paradigma beslovesnosti srpskih stručnjaka koji su zagovarali izgradnju 24 nuklearne centrale u Srbiji je sledeća: na televizijskom nastupu pre mnogo godina kada sam objašnjavao zašto bi trebalo koristiti sunčevu energiju i da je 1 Wat tako istalisane snage jeftiniji od postojećih izvora, ugledini profesor Mašinskog fakulteta se obratio meni i milionskom gledalištu rečima: ’’Šta vi ovde pričate o watu, mi gororimo o milion wati i šta će biti kad ne bude više sunca’’?! Ni tada, a ni danas, postojećim ’’stručnjacima’’ ne vredi ponavljati moj odgoror tom profesoru ’’da ni nas neće biti ako ne bude sunca’’.

Suština odbijanja energetskog lobija da prihvati moderan razvoj, koristan pre svega za Srbiju, leži u činjenici da sa korišćenjem sunca neće moći da se ugrađuju u proviziju, da neće biti monopola i da neće moći da kucaju na vrata radi naplate prodate energije, čiju su izgradnju u celosti finansirali isti ti građani. Tako i danas isti ti, traže da priključenje na gas finansiraju građani kojima će se to sutra naplaćivati bez prava učešća u vlasništvu objekata koji sami građani finansiraju. Znači, ništa se ne menja niti pokreće.

KASPIJSKI NAFTOVOD PREKO SANDŽAKA

Na Kosovu su otkrivene velike količine nafte i gasa, iako je region zapadnog Kosova jedan od najvećih regiona kvalitetne pijaće vode u Evropi. I Albanija ima značajne količine nafte. Takođe, u Crnoj Gori postoje nalazišta crnog blaga na prostoru prema Albaniji, koje, inače, polako klizi prema Albaniji i Jadranskom moru. U Crnoj Gori su i nalazišta gasa jugozapadno od Podgorice, prema moru, koja će se, zajedno sa naftom, prema projektu investitora – evropskih i američkih multinacionalnih kompanija, iskoristiti prilikom priključenja Kaspijskog naftovoda i gasovoda za Evropu. Taj glavni naftovod, o kome sam još 1993 godine govorio na predavanju u Beogradu, dugačak je preko 2200 km i skoro je završen i zvanično pušten do Turske. Iako je još tada beogradska televizija u tri nastavka prenosila delove moga izlaganja, naftni stručnjaci iz NIS-a su javno govorili da fantaziram. U svakom slučaju taj projekat u koga je do sada uloženo 250 milijardi US dolara, se realizuje se i dalje i zavšiće preko Bugarske, severne Makedonij, i Sandžaka, gde će se račvati u dva kraka: jedan preko Jadrana za Italiju, a drugi preko Hrvatske za Evropu. Od samog Kaspijskog mora, jedan krak ide pravo za Kinu o čemu su ugovori potpisani pre dva meseca. Inače, u Kaspijskom regionu se nalaze 30 % svetskih rezervi nafte. Po kojoj ceni će biti ta eksploatacija ostaje da se vidi, ali je činjenica da se projekt realizuje. Interes i akcije srpskih naftnih lobista za drugi naftovod preko Rumunije (Temišvar – Trst ) su, po već ustaljenom običaju, motivisani ličnim finansijskim apetitima. Ovaj naftovod nikako ne može biti interes Srbije iz više razloga. Glavni je taj da se već postojeći pomenuti projekat realizuje preko severne Makedonije. Posebna priča je da je prelazak takvog naftovoda užasno štetan za hiljade hektara plodnih oranica Srbije sa svim mogućim implikacijama od mogućih havarija koje se i inače dešavaju. Ali, koga za to briga, kada srpsku politiku vode tajkuni među kojima ima svakakvih, pa i bivših likvidatora iz prošlih ratova. Da li to zaista treba srpskom narodu? Ume li da se bori za bolju sudbinu svojih potomaka?

Srbija na rubu propasti

Sve što sam od 1984. do 1993. godine iznosto u javnost, a tiče se politike koju su zapadne i istočne imperije realizovale širom sveta i na Balkanu, pokazalo se tačnim. Kao stručnjak upozoravao sam javnost i političare 10 godina unapred i to detaljno, o čemu postoje audio i video zapisi, na dolazeće akcije koje su moćnici pripremali za balkanski prostor. U to vreme je već definitivno doneta odluka o izgradnji glavne žile kucavice – naftovoda i gasovoda od Kaspijskog mora za Evropu. Tada je svima sve to zvučalo kao naučna fantastika. To je moguće u uslovima gde caruje neznanje, bahatost, korupcija, nerad i snažna želja da se ništa ne menja. Gledano sa sadašnjih pozicija, jasno je zašto su zapadni moćnici odmah prišli finansiranju raspada Jugostavije. Ipak, kao analitičar koji je sve to predvideo, nisam mogao da pretpostavim da će balkanska, a posebno srpska potitika, otići pravcem kojim je otišla, a što je van domena istorijskih spoznaja o modernom društvu i očuvanju naroda i države. Srbija je na rubu propasti, a i dalje klizi u teško sagledivu bududnost.

Objavljeno u listu Tabloid

SHARE