Pravna shvatanja usvojena na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda 13. 6. 2006 . godine
Uslovi za raskid ugovora o prodaji kapitala, raskidanje ugovora po samom zakonu a ne po odluci suda, pravo kupca na podnošenje tužbe za naknadu štete prouzrokovane raskidom ugovora o prodaji kapitala, tužba kupca za utvrđenje da je ugovor o prodaji kapitala na snazi i da proizvodi pravo dejstvo, nedopuštenost privremene mere o zabrani prenosa akcija, uslovi za određivanje privremene mere kojom se zabranjuje ponovna prodaja akcija.
1. Utvrdjivanje ispunjenosti uslova za raskid ugovora iz člana 41 a. stav 1. do 7. Zakona o privatizaciji ( “ Službeni glasnik RS “ br. 38/2001, 18/2003 i 45/2005, dalje : Zakon ) je u nadležnosti Agencije za privatizaciju na osnovu člana 5. istog zakona.
2. Ugovor se ne raskida odlukom suda, već se isti smatra raskinutim po samom Zakonu, kada su ispunjeni uslovi iz člana 41 a. stav 1. tačka 1. do 7. Zakona.
3. Ukoliko nastupi raskid ugovora u smilu člana 41a. Zakona, kupac može podneti tužbu za naknadu štete prouzrokovane raskidom, u kom postupku mora da dokaže da nije bio nesavesna strana u smislu člana 41a. stav 3. Zakona.
4. Kupac koji smatra da nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 41a. tačka 1. do 7. Zakona, može tužbom tražiti utvrdjenje da je ugovor na snazi i da proizvodi pavno dejstvo kao i izvršenje obaveze druge ugovorne strane.
5. Ne može se odrediti privremena mera kojom Agencija za privatizaciju zabranjuje prenos akcija Akcijskom fondu, niti Akcijskom fondu vršenje prava iz akcija.
6. Po pravilu se prema Agenciji za privatizaciju i Akcijskom fondu ne može odrediti privremena mera kojom se zabranjuje ponovna prodaja akcija do pravosnažnog okončanja spora. Ista se može samo izuzetno odrediti ako kupac uz predlog dostavi dokaze takvog značaja koji čine verovatnim da nisu ispunjeni uslovi za nastupanje zakonske obaveze da je ugovor raskinut. Obrazloženje
Prema članu 5. Zakona o privatizaciji ( “Službeni glasnik RS“ br. 38/ 2001, 18/2003 i 45/2005 ) Agencija za privatizaciju prodaje kapital, ali istovremeno ima i ovlašćenje i da kontroliše postupak privatizacije.
Ugovor o prodaji kapitala smatra se zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija za privatizaciju i kada se overi u sudu ( član 41. stav 2. Zakona ).
U vršenju kontrole privatizacije u smislu člana 5. ovog Zakona i člana 10. Zakona o Agenciji za privatizaciju, Agencija proverava i izvršenje ugovora. Kada utvrdi da kupac ne izvršava zakonom i ugovorom preuzete obaveze, Agencija je dužna da kupcu ostavi naknadni rok za izvršenje. Izmenama i dopunama člana 41a Zakona o privatizaciji je propisano da ukoliko kupac u naknadnom roku ne ispuni svoju obavezu iz stava 1. tačka 1. zaključno sa tačkom 7. Zakona, ugovor se smarta raskinutim. Ove izmene imaju posledicu da se, za razliku od člana 41a prethodnog zakona, raskid ugovora ne utvdjuje odnosno da se ugovor ne raskida u postupku pred nadležnim sudom, već se smatra raskinutim po samom zakonu tj. po sili zakona.
Iz navednog proizlazi pravno shvatanje pod tačkama 1. i 2.
Član 41a u stavu 3. ovog Zakona propisuje da u slučaju raskida ugovora , kupac kapitala kao nesavesna strana nema pravo na povraćaj kupoprodajne cene. U tome se značajno razlikuje od Zakona o obligacionim odnosima, koji kao dejstvo raskida ugovora propisuje obavezu vraćanja primljenog, zbog same prirode ugovora o prodaji kapitala koji ima sve elemente obligacionog ali i statusnog ugovora.
Međutim, ova odredba ne isključuje primenu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima u celosti.
Zato nema smetnji da se na pitanja koja nisu izričito propisana ovim zakonom primene odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Član 132. stav. 1. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da ugovorne strane nisu oslobodjene obaveze za naknadu eventualne štete. Zakon o privatizaciji ne isključuje pravo na naknadu štete, pa kupac može u postupku pred sudom, pod uslovom da dokaže da nije nesavestan, tražiti naknadu štete prouzrokovane raskidom ugovora. S obzirom na to kupac može da podnese tužbu kojom traži da se utvrdi da je ugovor na snazi i da proizvodi pravno dejstvo kao i izvršenje obaveze druge ugovorne strane.
Iz navedenog proizlazi pravno shvatanje pod tačkom 3.
Pravima i ovlašćenjima koje Zakon daje Agenciji za privatizaciju, ovaj zakon je narušio jedno od osnovnih načela obligacionog prava – načelo ravnopravnosti, ali ne znači da ga je potpuno isključio.
On nije u potpunosti isključio pravo kupca na zaštitu prava iz ugovora o prodaju kapitala. Zakon je propisao pod kojim uslovima se, po sili Zakona, ugovor smatra raskinutim i dao pravo Agenciji za privatizaciju da to ceni. To ne znači da kupac u posebnom postupku pred sudom ne može dokazivati da se nisu steklu islovi iz člana 41a stav 1. tačka 1. do 7., kao pretpostavka za raskid ugovora po Zakonu, ukoliko njegov interes nije samo naknada štete.
Drugačije tumačenje Zakona bilo bi suprotno Ustavom zagarantovanim pravima i jednom od osnovnih načela – načelu pravne sigurnosti.
Iz navedenog proizlazi pravno shvatanje pod tačkom 4.
Pitanje privremenih mera u ovim sporovima je veoma značajno. Ovo iz razloga što privremenom merom može da se uspori i blokira proces privatizacije, kao i funkcionisanje privrednog subjekta po raskidu ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala.
Izmene i dopune Zakona o privatizaciji su usledile kao posledica potrebe da se postupak privatizacije ubrza i da se spreče razne zloupotrebe koje su uočene u postupku privatizacije i koje onemogućavaju ostvarenje osnovnog cilja – stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost.
Zakonska obaveza Agencije za privatizaciju prema članu 8. stavu 1. tačka 4. Zakona o akcijskom fondu je da prenese akcije Akcijskom fondu, a obaveza Akcijskog fonda je prema članu 41d. Zakona o privatizaciji da imenuje privremenog zastupnika kapitala. Zbog toga se privremenim merama, ne može zabraniti Agenciji za privatizaciju prenos akcija Akcijskom fondu niti Akcijskom fondu vršenje prava iz akcija odnosno vršenje prava i dužnosti proisteklih iz zakonske prezumpcije o raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala. Iz navedenog proizlazi pravno shvatanje pod tačkom 5.
Zakon o izvršnom postupku u članu 302. propisuje da se radi obezbedjenja nenovčanog potraživanja može odrediti privremena mera, ako je izvršni poverilac učinio verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će se ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati.
Po pravilu se Agenciji za privatizaciju , odnosno Akcijskom fondu ne može privremenom merom zabraniti prodaja akcija.
Izuzetno kada kupac u postupku pred sudom ponudi dokaz takve pravne snage koji čini verovatnim njegov zahtev da se utvrdi da je ugovor o prodaji kapitala i dalje na snazi, uz ispunjenost i drugih uslova iz Zakona o izvršnom postupku, sud može da odredi privremenu meru kojom se zabranjuje ponovna prodaja akcija do pravosnažnog okončanja postupka. Prilikom odlučivanja o predlogu za odredivanje privremene mere potrebno je pažljivo i detaljno oceniti da li dokaz koji je priložen ima takvu snagu da čini verovatnim navode kupca da je sve obaveze iz ugovora o kupoprodaji izvršio.
Svrha ove privremene mere je da se kupcu omogući ostvarivanje prava, za koja je verovatno da će biti utvrdjena u sudskom postupku.
Prodaja kapitala u toku trajanja postupka pred sudom obesmislila bi vodjenje ovog postupka po tužbi kupca i onemogućila ostvarivanje njegovog prava vlasništva nad kapitalom, koje on ovom tužbom želi zaštititi. Ovakvim tumačenjem kupcu se pruža pravna zaštita i poštuje načelo pravne sigurnosti, a istovremeno Agenciji za privatizaciju i Akcjskom fondu omogućava vršenje prava i izvršenje obaveza u zakonskim rokovima, a naročito imenovanje privremenog zastupnika i sprečavanje nastanka štete za subjekat privatizacije, do prodaje kapitala.
Iz navedenog proizlazi pravno shvatanje pod tačkom 6.
Milan Milović
Ekonomska politika 09. Oktobar 2006.
