Početna Tekstovi РАДОМИР ИЗ МИОКОВАЦА

РАДОМИР ИЗ МИОКОВАЦА

2388
0

         СЛОБОДАН  ГАВРИЛОВИЋ

       „ РАДОМИР ИЗ МИОКОВАЦА“

Роман о деди у тридесет три гледања

 

 

Роман о нама.

Србима.

 

О мени, теби, њему, о нашим породицама, односима, моралу, обавезама и проклетству, о историји, повести, страдању, искушавању, жртвовању, понирању, смислу, опредељењу, сумњи, преиспитивању, о Богу, завету, предању, вертикали,страху, обећању, испуњењу, о моралу, истини, поштењу, стрпљењу, скромности и веровању, роман о нама и нашем породичном проклетсву,српском инату,својеглавости,тврдоглавости, задртости, каприцу, неразумевању и трагичном пропадању.

 

Ми, Срби, имамо разумевање и оправдавање за све друге, осим за оне који су нам најближи и на које гледамо као на крвне непријатеље из наше заслепљености, искључивости, нарцизма малих диференција,зависти и осећања да морамо да будемо према другима бољи, него према самима себи и својој крви.

 

Ми, Срби, разумемо општечовечанску неправду, бранимо слободу, независност, правду и поштење, Божије законе, разумемо светску бол и преносима са колена на колено велике и мудре мисле, које писац романа износи и цитира готово на свакој страници, јер настају из утробе древног, напаћеног народа, корисне су за сваког човека који ступа на животни пут и који могу сваком човеку да помогну, ако то он заиста хоће, да избегне многе животне невоље, али никако немамо разумевања за своје најближе, нарочито не за своје родитеље, којих се стидимо, које не подносимо, који нам попују, држе придике, повређују нам сујету, газе наше самопоштовање, нервирају нас, сведоци су наших слабости и замерамо им за све што нису учинили за нас, оптужујемо их због наших неуспеха, али тек када нас напусте схватамо да смо били себични,ускогруди,нетолерантни, нестрпљиви и саможиви.

 

Када то схватимо, буде касно. Ништа не можемо да променимо. Само терет на душу стављамо. И патимо.Самоопужујемо се и распињемо. Вечито. Понављамо проклетсво наших предака.

 

Како то породично, српско проклетство подела и свађа да прекинемо?

 

Писац је народним језиком проговорио о нашој националној узвишености и том породичном проклетству.

Проговорио је отворено и искрено.

Без задршке и задње мисли.

Онако како се то дешава у свакој нашој породици.

И свако од нас може да препозна себе.

Ако је бар мрвицу искен.

И свако од нас је дужан да погледа у своју сушу.

Ту треба да нађемо самилост.

И спасење.

 

Београд, 7527, шумопад, дан двадесет први