РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ
„ КАКО СЕ ПРОВЕО СВЕТИ САВА У
ВИШОЈ ЖЕНСКОЈ ШКОЛИ“
Верујем да многи нису прочитали ову луцидну сатиру Домановића.
Углавном, величају се добро познате сатире, које су постале класика.
Али, сатира о Светом Сави и његовом повратку, према Божијем благослову, међу Србе у Вишу женску школу сматрам неоправдано занемареном.
Зато пишем о њој, убеђен сам да ће вам се, њена савременост и актуелност, сигурно да свиди.
Неко је велики писац, када његово дело живи столећима после њега.
Дакле, радња је смештена у Вишој женској школи, у којој су се управници мењали сваки час, из године у годину, али никако није било помоћи да се школа опорави.
Пропаде школа!
Добром Богу је дојадило да гледа пропадање школе и одлучи да нешто предузме.
Позвао је начелника Св.Петра да се са њим договори кога да пошаље у Вишу женску школу.
Св.Петар га је известио да има много проблема са србским поповима, јер грдно подваљују.
Хоће да уђу у Рај са лажним исправама и под туђим именом.
Скренуо је пажњу Богу да су србски попови спремни да преваре док трепнеш.
Бог је закључио : „ Изгледа ми да тај сталеж у Србији треба укинути или променити митрополита.“ / стр.172 /
Затражио је од Св. Петра да му предложи неког Србина из Раја кога ће послати доле за управника у школи да среди ситуацију.
Св.Петар је одговорио : „ У последње време, Господе, Срби иду у Пакао, а оно што наиђе овамо су стари, прости и неписмени људи.Министри, владике и попови су у Паклу.“ / стр. 172 /
Пошто су одбили да иду за управника школе Параскева, Магдалена, Блага Марија и Огњена Марија, добри Бог одлучи, на предлог Св. Луке, да пошаље србског просветитеља Св. Саву.
Ко ће боље од њега да среди пропадање школе.
И тако се Св. Сава појави, радостан због Божијег благослова, други пут међу својим Србима.
Митрополит и попови се грдно забринуше.
„ Није добро! Зло и наопако! Сад ће нас побријати!“ / стр.175 /
„ Сада морамо добро да запнемо ако не мислимо да изгубимо господство.“
/ стр.176 /
Митрополит, када остаде сам, нареди да му донесу пола литра коњака да мало окрепи душу и да се од страха приповрне.
После друге попијене поле литре, нестаде страх, извади револвер и рече :
„ Ово ће да му суди!“
Св. Сава се запањи када је видео да је најомиљена игра наставница призивање духова.
Поднео је молбу Главном просветном савету Министарства просвете да га уведу у дужност, али је одбијен, јер је „ несавремен човак“, „ нема педагошке спреме“ и „ није филолог“.
Чланови просветног савета : „ сами пишу књиге, сами их препоручују, а добра држава штампа и плаћа лепе хонораре за лоше ствари.“ /стр.179 /
О нашим људима писац износи да „ У нас Срба свуда и на свим пољима има две врсте људи : људи који знају и разумеју ствари, а неће да раде, гледају језиво и разочарано у своје доба и очајавају; а, с друге стране, имамо људе који не знају ништа,али се користе неактивношћу паметних и раде.Разуме се да они онда раде по свом уму и хесапу.Ништа онда не вреди што они паметни гледају с болом како се на њихове очи чине лудости и глупости.“ / стр.178/
Шта кажете?
Зар Домановић није модеран писац нашег времена?
Зар није дао тачну дијагнозу наше пропасти?
Па, зашто се онда чудите што, из дана у дан, све више пропадамо?
Зашто се чудите толиким лудостима и глупостима.
Ви сте криви за нашу националну трагедију.
Криви сте јер сте се повукли.
Криви сте јер нећете да радите и да се борите.
Криви сте што гледате језиво и ништа не предузимате.
Тргните се, браћо и сестре!
Активирајте се, гоподо другови!
Не очајавајте!
Не дозволите олошу да влада и да вас понижава!
Устаните!
Узмите живот у своје руке!
„ Ситничарство наше, ове наше многе политичке шатрице и дућанчићи доведоше нас до слепила.На нашем политичком вашару најгоре дрече најгори, од њихове дреке не чујеш поштен глас.“ / стр.179/
Лају авлијанери : АВ-АВ-АВ!
Лају на сваку напредну мисао и на сваког човека који брани своју слободу.
Лају авлијанери да би остали у слепилу.
Лају да би нас уплашили и држали у ропском страху.
А наша Академија? Шта она ради? Може ли она да нам помогне?
„ А Академија наука? Јаој, јадна наша науко! Када би дошао какав странац, па видео ко су наши бесмртници, академици, морао би посумњати да је Србија у Европи, морао би мислити да смо ми у Централној Африци. Страшна ствар, стра*овит пример нашег слепила и лудости.Има тамо „научника“ који је наденуо то име, који су на науци радили толико исто колико и волови , или мање, јер волови нису бар брукали науку, људи чији су књижевни састави, сем платних признаница и меница, једино прописи из основне школе.“ / стр.180 /
Каква разорна критика какадемика.
Шта се променило данас?
Ништа!
Можемо исто да напишемо, нећемо се огрешити од какадемике.
Шта је могао да уради Светитељ Сава у таквом друштву?
Главни просветни савет тврди да Св. Сава нема квалификације да буде управник.
Сјајно!
Како да успе наш Светитељ у друштву где се многи баве наставничким послом из „ љубави према себи и моди. Служе да ту примају плату, а плату примају да би могле што чешће мењати шешире и тоалету.“ / стр.181 /
Слушао је како наставници држе предавање деце.
„ Није могао ништа разумети, иако су србски говорили.“ / стр.184/
Светац се разочара.
Исплака се у јутарњој тишини молитве.
Одлучи да оде код митрополита.
Нека му митрополит, као најумнији у Срба, каже шта да ради.
Али, сазнаде да митрополит „ врло нерадо прима људе који не носе поклоне“
/ стр, 189 /
Виде да сви попови, које је затекао у митрополији и чекају пријем, имају пуне руке поклона.
Неко је донео прасе, неко јагње, неко дебелог вепра, ћурана, неки јадничак квочку, на опште спрдање осталих попова, који су тврдили да га секретар митрополита са квочком сигурно неће да прими.
Сазнаде да митрополит воли да пије француски коњак.
Св. Сава „ није дошао да квари свете србске обичаје од старина“ / стр.190/, па одлучи да пође на пијац и купи прасе и неколико флаша коњака.
Пожуривао је да га митрополит прими до 10 сати, јер „ Господин још није пијан и са њим се може говорити.“ / стр.191 /
Митрополит је пред Св. Савом био искрен.
Признао је да пати од затвора, да ових дана има неуредну столицу и похвалио се Светитељу : „ Чим сам постао главар цркве, ја сам одмах увео реформу и установио енглески нужник“ / стр.192 /
Када је разочарани Св. Сава „ отишао скрушена срца“, митрополит је наредио свом скретару, после прегледа шта је ко донео од поклона, да напише белешку за историју.
Ту белешку као да је писао данашњи Узурпатор окупираних Срба.
Наиме, митополит је наредио да се запише да је он у разговору са Светитељем „ објанио светитељу све што он није разумео“, Св Сава се захвалио речима : „ Ах, Боже, да сам имао овакве спреме и талента шта бих тек онда урадио на просвећивању свога рода.Али шта нисам ја урадио, то ће садашњи митрополит урадити. Ја сам био само претеча овог великог човека.Нека га Бог поживи на славу рода свог.“ / стр.193 /
Данашњим Србима је ово самохвалисање добро познато.
Гледају га и слушају свакога дана. Безброј пута.
У свакој прилици. На сваком месту. Јапајајарење!
Полудели Узурпатор се уздигао до положаја Бога.
О неким поповима Светитељ је сазнао да пију, лочу, туку се са сељацима, живе невенчано, насрћу на жене, прже месо иза олтара, свађају се око новаца и коцкају.
Скрушен, утучен и убијен, он завапи:
„ Шта сам ти, Боже, скривио да ме баци из Раја у овај Пакао.“ / стр.194 /
Како се мучио и тешко осећао светац, одлучи да одустане и да се врати у Рај.
Пише Св.Петру писмо и тражи да му драги Бог дозволи да се врати.
„ Да нисам Србин, ја бих се слатко смејао овим лудостима, али овако само ме срце боли.“ / стр.196 /
И отворено пише.
„ Ако ми Бог не услиши молбу, ја ћу утећи.“ / стр.197 /
Неколико дана после тог писма, Св. Сава је – утекао!
На одласку је приметио да : „ Све се оденуло богато и раскошно, а све то грца у ДУГУ…јер овде у Београду , поред свих лудости и незгода, таква је скупоћа да се не може живети.“ / стр.197/
Ништа се није променило.
Све грца у дугу и не може да се преживи од скупоће.
Св. Сава је утекао у Рај.
Нама је оставио да очистимо Пакао.
Да нисам Србин, смејао бих се глупости и лудорији Узурпатора, министара, папољубца, митрополита, владика, какадемика, квази интелектуалаца, малограЏанера, патиЈота и осталог политичког олоша.
Србин сам и морам да се борим за спас државе и народа.
Радоје Домановић је својом бритком сатиром показао пут нашег избављења.
Отвореном критиком стварамо слободно и здраво друштво.
Ко се љути и тражи државну заштиту, тај је – ЋАЦИ!
Београд, 7534.г. гумник
