Početna Sadržaj Osvetljenja Radnici u kulturi i nova kulturna revolucija

Radnici u kulturi i nova kulturna revolucija

859
0
SHARE

Odnos umetnosti i politike verovatno spada u njakontroverznije i najizazovnije društveno i civilizacijsko pitanje, oko kojeg su se vodili i vode veliki sporovi i rasprave. Ne može se poreći jednostavna činjenica da su se politika i umetnost uvek prožimali ali i žestoko sukobljavali i sporili. Jer umetnost kao izraz pre svega ljudske individualnosti , kreativnosti i težnje da se čovekovo stvaralaštvo ostvaruje i ovaploćuje izvan i uprkos usrećiteljskih ideoloških i političkih projekata. Međutim, i dalje ostaje otvorena dilema da li umetnost može postojati izvan uticaja politike, sigurno je da ne može, ali je izuzetno važno kako se i u kojoj meri ostvaruje taj nezaobilazni uticaj.

Nedavno je održana Prva konferencija grupe Radnici u kulturi(RUK) a glavna tema skupa bila je posvećena stavu da umetnost jeste politika. Ova politička grupa koja sebe ovako udarnički označava kao radnike u kulturi nastala je očigledno kao politički odgovor na nasilno zatvaranje izložbe savremene umetnosti Prištine:Osnovno političko i ideološko opredeljenje ove pre svega jasno politički profilisane grupe ogleda se u njihovoj rezolutnoj tvrdnji da je u savremenoj umetnosti ukinut politički prostor i sprovedena zabrana mišljenja i slobodnog izražavanja. Ovako koncipirane tvrdnje nemaju apsolutno nikakvo utemeljenje u realnom savremenom umetničkom i stvaralačkom životu u Srbiji . Sloboda mišljenja i slobodnog umetničkog mišljenja osvojena je u ovom društvu kroz teške političke borbe i napore i njeno postojanje se ne dovodi danas u pitanje. Zato ovakko izražene ideološke diskvalifikacije Radnika u kulturi spadaju u domen anahrone političke prakse koja se vezuje za olovna vremena u kojima je vladala isključivo jedna i neprikosnovena ideološka matrica i politička koncepcija. Očigledana je žal ove političke grupacijeRradnika u kulturi kada se moglo ideološki procenjivati i diskreditovati stvaralaštvo i politički nepodobni kulturni poduhvati. Pri tome ovakve idedeološke ocene nisu potkrepljene nijednim ozbiljnim argumentom , ali za ovakav tip ideoloških radnika argumenti i nisu potrrebni , presudna je vera u određenu politiku koja kreira i prostor umetnosti. Jedino ako je za Radnike u kulturi prekidanje izložbe umetnika iz Prištine dovoljan dokaz za zaista neverovatnu tvrdnju da je u savremenoj srpskoj umetnosti sprovedena zabrana mišljenja i slobodnog izražavanja. Verovatno bi ovim političkim radnicima u kulturi trebalo da verujemo na reč i da im obezbedimo što veći i širi politički prostor za njihovo neprikosnoveno ideološko arbitriranje a za kojim oni toliko vapiju. Izgleda gotovo nezamislivo i spada u sferu svojevrsnog ideološkog vremeplova stav ovih ostrašćenih Radnika u kulturi da su umetnost i politika neodvojivi i da bi umetnost i kulturu trebalo vratiti u čelični zagrljaj politike. Samo se ne kaže koju to politiku ztreba vratiti u umetnost i kulturu, verovatno onu koju su oni već osmislili u svojim jurišnim ideološkim ćelijama. Ovakvim ocenama se pridružio istoričar umetnosti Dejan Sretenović ocenivši da je incident oko zatvaranja prištinske izložbe jasan i neporeciv pokazatelj da nijedan zatvoreni galerijski prostor više nije garantovan, nego se radi o izmaštanom mestu slobode umetničkog izražavanja. Ovakva ocena je više nego apsurdna jer samo u Beogradu se dnevno otvraju veoma kvalitetne likovne izložbe i značajne kulturne i umetničke manifestacije. , ali verovatno je problem što one nemaju ideološku i političku dozvolu koja bi im izdavali predstavnici Radnika u kulturi.

Na ovoj raspravi nije zaobiđeno ni pitanje cenzure a mogao se, što se retko u našoj novijoj kulturnoj istoriji, čuti da neko dobrovoljno i samosvojno zahteva cenzuru i to cenzuru koju bi svakako bila sprovođena po principima neke nove kulturne revolucije oličene u ideološkim postulatima ovih Radnika u kulturi. Postavljeno je pitanje na jednom od posebnih panela kako govoriti slobodno kada je zabrana govora neformalna i dolazi iz institucija kroz evaulaciju ili sa ulica kao nasilje a sve to uz prećutnu podršku države. Da ovaj ideološki karusel bude još čudnovatiji pobrinuo se pomoćnik ministra za kulturu Branislav Dimitrijević koji na ovoj O-RUK konferenciji nije rekao da li on kao aktuelni predstavnik države daje prećutnu podršku ovakvim neprimerenim i neargumentovanim ideološkim diskvalifikacijama kojima se tako obilato koriste Radnici u kulturi. Ali zato Branislav Dimitrijević nije naravno propustio priliku da kaže da je ključni simptom ovog društva krivica žrtve, što znači da žrtva postaje odgovorna za nasilje. Najmanje što možremo očekivati od visoko pozicioniranog državnog predstavnika je da brani dignitet državne i kulturne politike koju zastupa , a ne da se na ovako prizeman i sraman način dodvorava svojim ideološkim i političkim istomišljenicima u kulturi. Ipak rasprava Radnika u kulturi doživela je svoj ideološki klimaks u stavovima teatrologa Ivana Medenice koji je u maniru prekačljenih ideoloških i političkih komesara ukazao na idejnu dezorijentaciju u večini naših pozorišta u kojima je moguće ostvariti samo posredno društveno angažovane projekte. Zaista je iznenađujuće i razočaravajuće da neko u ovom vremenu oživljava i praktikuje ovakav isključivi način ideološkog govora ispoljenog u već zaboravljenim ideološkim postulatima-idejna orijentacija,društveno angažovanje umetnosti , ideološko reagovanje u datom društvenom trenutku. Za Ivana Medenicu je malograđanski alibi da ne treba mešati politiku sa umetnošću i on to otvoreno i čini jer u svojoj raspravi kao predani ideološki radnik u kulturi ukazuje na idejnu dezorijentaciju u predstavi Tartif. Sličan metod koristi i Milena Dragičević Šešić cenzorski ocenjujući da je program Doma kulture primer šizofrene kulturne politike. Zar nije pravi izraz političke šizofrenije i otvorenog licemerstva da specijalni savetnik ministra kulture i ne pokušava da brani kulturnu politiku koju je ona u velikoj meri kreirala i u kojoj je sloboda umetnosti , depolitizacija i deidelogizacija kulture jedno od suštinskih opredeljenja i određenja. Očigledno je da samo u našim konfuznim političkim prilikama mogu delovati ovako podeljenje političke ličnosti i predstavnici države. Prva Konferencija Radnika u kulturi pravi je primer gotovo sablasnih ideoloških relikata i nastojanja da se promoviše nova kulturna revolucija u našem društvu. Sva sreća njihovi pravoverni ideološki pokušaji ostaće samo kao žalosna farsa i još jedno svedoćanstvo o političkoj nedoslednosti i odsustvu smisla za realno sagledavanje odnosa politike i kulture.

14 Maj 2008 godine

SHARE