Početna Sadržaj Osvetljenja Radnički lapot

Radnički lapot

1093
0
SHARE

Konačna likvidacija Zastavine firme za zapošljavanja i obrazovanje obeležena je u našoj javnosti kao definitivni trijumf zastupnika neoliberalne ideologije u Srbiji. Moglo se pročitati mnoštvo komentara i ocena o konačnom i presudnom slomu mita o radničkoj klasi kao potencijalnoj, pretećoj i jedinoj opasnosti za zaustavljanje reformi i tranzicije. U njima je bilo prisutno inače mnogo neprikrivenog likovanja ali i tvrdnji da bi tranzicija i neoliberalni preobražaj našeg društva išli mnogo brže i efikasnoije da nije tih zatucanih radnika koji su još uvek neizlečivi zarobljenici i privrženici samoupravnih i socijalističkih mitova o paternalističkoj državi i komandnoj ekonomiji. Sada je i taj mit najzad skršen i odlučni ministar za privredu Mlađan Dinkić prima zaslužene čestitke i pohvale, postaje junak dana za naše nestrpljive modernizatore i neoliberale. Mediji i ekonomski analitičari prosto su se utrkivali u panegiricima i ko će pre i snažnije da ukuca još jedan ekser u mrtvački kovčeg deklasiranog radništva u Kragujevcu.

Pri tome su naši objektivni mediji pažljivo i vrlo precizno i sa određenom dozom naslađivanja i trijumfalizma beležili koliko je radnika potpisalo svoj konačni odlazak iz Zastave u kojoj je večina provela ceo svoj radni vek . To je bilo direktno prenošenje jednog mučnog i tragičnog događaja koji je predstavljen i obeležen kao velika i istorijska pobeda aktuelne vlade koja je pokazala svoju čvrstinu i odlučnost, ne popuštajući pred vapajima unesrećenih radnika. To se smatra jednim od većih uspeha i dostignuća ove vlade u proteklih sto dana njenog delovanja. Odlučan stav vlade Srbije i ministra privrede razbio je i poslednju iluziju o postojanju mogućnosti organizovanja otpora radništva u Zastavi i pokazao da su naši sindikati nemoćni da artikulišu i predvode radništvo u savremenim uslovima tranzicije.

Zaista je u pitanju veliki uspeh vlade, posle sedam godina mrcvarenja i agonije bez posla je ostalo više od četiri hiljade radnika. Taj problem je konačno rešen, teren je raščišćen i ne postoji više opasnost od radničkog ustanka, ljudi su pognuli glavu i prihvatili ultimatum vlade. Međutim, ima li tu uopšte mesta da se ozbiljno govori o nekakvoj pobedi i trijumfu. Da li je to možda još jedna Pirova pobeda.

Naši neoliberalni teoretičari i analitičari ne mogu da sakriju svoje neumereno oduševljenje odlučnim držanjem vlade, a da pri tome ne kažu ni jednu reč o sudbini četiri i po hiljade radnika, osim što su ih predstavili u najgorem mogućem svetlu. To je za njih sada samo sfera statistike, jer je najvažnije da su radnici konačno skinuti sa državne grbače, i neka se sada snalaze kako znaju i umeju na svemogućem slobodnom tržištu. Nije dovoljno što radnici Zastave koji već čitavu deceniju preživljavaju tegobnu agoniju tranzicije, več su oni označeni kao glavni i isključivi krivci što je država u poslednjih sedam godina potrošila sto miliona evra održavajući socijalni mir u radničkom Kragujevcu. Pri tome su amnestirani oni isti funkcioneri i političari koji sede i u novoj vladi a koji su i formirali Zastavinu firmu za zapošljavanje i obrazovanje, oni su očigledno izuzeti od svake kritike i njihova odgovornost ne postoji. Naprotiv, sada su oni pobrali sve pohvale za likvidaciju ove firme a radnici su ostali na vetrometini slobodnog tržišta bez izgleda da pronađu bilo kakav novi posao. A ta ista dršava i njeno ministarstvo za privredu nije imalo dovoljno političke volje, znanja i stvarnog opredeljenja da pokrene privreni razvoj u osiromašenom Kragujevcu, već je godinama odlagala rešavanje problema, otvaranje perspektive i stvaranje elementarnih uslova za desetine hiljada radnika u ovom gradu. Zastupnici neoliberalne ideologije i slobodnog tržišta koje po njima reguliše sve odnose u društvu i privrednom životu odmah će reći da nije uloga države da nalazi radnicima posao, da je država najgori i veoma nepouzdan poslodavac. Ali ko će onda odgovarati što je naša država zbog svoje neodlučnosti, nekreativnosti i inertnosti u proteklih sedam godina jednostavno straćila 100 miliona evra. Koliko je novih radnh mesta moglo biti otvoreno koristeći upravo ova sredstva koja su odvajana za održavanje jedne razorne iluzije.

Odgovornost svakako ne može biti samo na radništvu Zastave, već je ona i na strani onih ministara koji se sada slave kao odlučni reformatori koji ne popuštaju pred nerealnim zahtevima radnika. I sada oni isti vladini funkcioneri, ministri koji su svojom politikom doveli do situacije da četiri i po hiljade ljudi ostane bez posla govore o radnicima Zastave kao najvećoj prepreci i kočničarima reformi., jer nisu spremni, ako žele da prežive da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke, več čekaju posao i milostinju od države, nesposobni i nespremnui da prihvate duh novog neoliberalnog vremena u kome nema mesta za bilo kakvu solidarnost, saosećanje i samilost, jer slobodno i neobuzdano tržište rešava sve . To je inače omiljena i najčešće koriščena ideološka mantra koju do besvesti ponavljaju naši neoliberalni ideolozi ispoljavajući često pri tome neku vrstu prezira i gađenja prema radnicima koji su svakako najveće žrtve tranzicije.

Ipak, novinar Ekonomista Miša Brkić je u tekstu Na smetlištu istorije prevazišao sve dosadašnje komentare i ekonomske analitičare, i pokazao u najogoljenijem svetlu kakav je stvarni odnos naših neoliberala, modernističkih reformatora i zagovornika slobodnog tržišta prema već uvelikoi razorenom i deklasiranom radništvu i njihovom nezavidnom i teškom položaju u tranziciji. Ne birajući reči Miša Brkić se obrušio na preostale radnike Zastave iz Kragujevca nastojeći da pokaže da su oni istorijski otpad, zatucani zagovornici propalog samoupravnog sistema, lenjivci i paraziti, otvoreno konstatujući da je njima jedino mesto na smetlištu istorije. Kao rečitu ilustraciju navodim samo nekoliko najupečatljivijih ocena iz navedenog teksta Miše Brkića objavljenog u 380 broju lista Ekonomist. “Sve šamare koje su u Kragujevcu pre šest godina „popili“ Đelić i Vlahović sada je Dinkić“ naplatio „ i na smetlište istorije poslao ono što se koristilo kao strašilo kad god je trebalo pretiti zaustavljanjem reformacijskih i modernizacijskih procesa u Srbiji . Taj „lažni“ cvet srpske radničke klase, kragujevačko „radništvo“ završava svoju istorijsku ulogu na najsramniji način. Dinkić ih je potplatio parama ostalih građana(poreskih obveznika) Srbije da prestanu da rade kao nezaposleni na internom (Zastavinom) birou za zapošljavanje, eufemistički nazvanom preduzeće Zastava zapošljavanje i obrazovanje. Posle šest godina „rada“ deo te kragujevačke radničke bratije pristao je da uz izvesnu apanažu siđe sa grbače svih građana (poreskih obveznika) Srbije, uz jedan zastrašujuće porazan podatak po svetsku radničku internacionalu. Naime od 4500 lezilebovića samo je njih nekoliko desetina za šest godina pristalo da se doškoluje, prekvalifikuje i naknadno obrazuje da bi moglo da nađe novi posao. Svi ostali kao visok stepen klasne svesti pokazali su sposobnost parazitiranja na državnom budžetu, a zarad mira u kući i ublažavanja“tranzicionih bolova“ te samozvane elite srpskog radništva“. Miša Brkić takođe kaže da su Dinkićeve barikade odolele naletu kragujevačkih „varvara“ koji su svoj revolucionarni i ustanički žar veoma brzo zamenili za sitnosopstveničku šičarđijsku računicu. I šta je je po Miši Brkiću najveći Dinkićev uspeh. “To što je neradnicima i parazitima javno rekao da su to što jesu, da je spreman samo još jednom da ih plati i da posle toga neće više da ih vidi. I oni su to shvatili, zato su tu šansu nazvali“vajdicom“. A od te „vajdice“ šest godina živelo je 4, 5 hiljade ljudi nespremnih da bilo šta pametno učine za sebe i svoju državu. Šest godina oni su živeli na državnim jaslama i od države čekali posao, verujući da im ona nešto duguje samo zato što su oni radili u Zastavi u Kragujevcu.“

Za Mišu Brkiča i naše neoliberale su tako radnici Zastave iz Kragujevca varvari, sitnosopstveničke šićarđije, neradnici, lezilebovići, paraziti koji su uživali dobijajući 8000 dinara mesečno od države na čijoj su grbači živeli i parazitirali godinama ublažavajući tako tranzicionu bol. Njihovo veliko uživanje prekinuo je Mlađan Dinkić koji odlučio da im isplati još jednu nadnicu za parazitiranje( kao da on taj novac daje iz svog depa) i poručio ima da ne želi više da ih vidi. . Ovo je zaista sramna konstatacija i samo pokazuje do koje mere su naši neoliberali i reformatori izgubili osećaj za realni život i za sve tegobe tranzicije koje preživlajava naše osiromašeno stanovništvo. To je verovatno i najveći problem u neoliberalnom shvatanju društva, socijalnih i političkih odnosa, što njih ne interesuju realne i teške posledice delovanja slobodnog tržišta i što afirmišu ideju da opstaju samo oni najsnažniji, najbeskrupulozniji i naprilagodljiviji a da pri tome negiraju ulogu države u obezbeđivanju elementarne socijalne solidarnosti i pomoći onima koji ne uspevaju da izdrže surovu tržišnu utakmicu. To je svakako zakasnela i divlja varijanta balkanskog shvatanja kapitalizma i slobodnog tržišta koja ne postoji nigde u svetu, osim u ideološkim projekcijama naših neoliberala. Sledeći slepo svoje neoliberalno doktrinarstvo njih jednostavno ne interesuju sudbine radnika koji su svakako najveće žrtve tranzicije, njih interesuje samo neprikosnovenost i neupitnost njihovih neoliberalnih stanovišta o delovanju slobodnog tržišta, a ljudi koji se ne uklapaju u njihove koncepcije treba jednostavno baciti na smetlište istorije jer nisu spremni da se kao savremeni varvari i paraziti odvoje od državnih davanja i jasli i samoubilački veruju u isceliteljsku moć džave i njenu intervenciju u privredne odnose i tokove.

Prosto je neverovatno sa koliko prezira i otvorenog nipodaštavanja Miša Brkić govori o hiljadama radnika kao da se radi o ljudima koji nisu decenijama radili u Zastavi. A upravo se radi o ljudskim sudbinama koje su veoma teške i surovo razorene i pogođene procesima tranzicije. Navešćemo samo nekoliko najupečatljivijih svedočanstava radnika Zastave, ne da bi omekšali kameno srce neoliberala Miše Brkića već da bi pokazali da se ne radi o varvarima, parazitima, šićarđijama i lezilebovićima već o radnicima koji veoma teško i bolno preživljavaju dramu tranzicije u Srbiji . Čekala sam do poslednjeg trenutka-kaže Dragana Radić-Muž mi je invalid. Imamo dvoje dece od 17 i 18 godina. Niko ne radi. Iako sam bolesna, pokušavala sam da nađem posao ali mi nije pošlo za rukom. Ostajemo bez primanja, a mnogo novca nam je potrebno za lekove. Da je samo malo bolja situacija sada bih bila sa kolegama koje se bore za obećani posao. Mileta Malević svoju situaciju opisuje na sledeći način “Supruga i ja smo u ZZO već šest godina. Primamo po 8.000 dinara. Otkad sam u ZZO zbog nemogućnosti da porodici omogučim normalnu egzistenciju razboleo sam se i sada svakodnevno po četiri puta primam insulin. Otpremnine bi samo kratkoročno pomogle. Slična priča je i Veroljuba Vukomanovića “Podižem otpremninu i čekam treće dete. Ne znam ta ću dalje, nemam baš nikakv plan. Mislio sam da se strpim neko vreme, pa će me vratiti na posao i onda će sve biti lakše. Nada poslednja umire, te se i ja, kao i većina mojih kolega, nadam da če i za nas biti mesta pod suncem. Tražio sam drugi posao, i radio sve što mi se nudilo. Ponovo sam se pre nekoliko meseci vratio u školsku klupu, dobio sertifikat za atestiranog varioca. I odmah probao da nađem novi pčosao- ali ništa. Jedini sam hranilac četvoročlane porodice, kaže Božo Velić. Danima ne spavam. Razmišljam šta bih mogao da radim. Sa selom sam završuio kao dvadesetogodišnjak, kada sam počeo da radim u Zastavi. Takav je dogovor. Tamo je porodicu formirao brat: Pokušaću da od otpremnine kupim polovan kamiončić i da ljudima u naselju prevozim stvari, građevinski materijal. Nadam se da ću preživeti do boljih dana.

Ovo su upečatljiva i potresna kazivanja ljudi koji su ostali bez posla posle gašenja Zastavine firme za obrazovanje i zapošljavnje i to su po Miši Brkiću neradnici i lezilebovići koje treba poslati na smetlište istorije. Bilo bi veoma interesantno da Miša Brkić demonstrira kako se preživljava i pri tome uživa sa primanjima od 8000 dinara mesečno i da nam na delu pokaže kako se sa nekoliko hilljada evra može organizovati profitabilan i ekonomski održiv posao u gradu koji ima jednu od največih stopa nezaposlenosti u Srbiji. To bi bio veom interesantan i poučan eksperiment i veliki doprinos procesima tranzicije u Srbiji. Sumnjam da bi se neoliberalni ideolog Miša Brkić upustio u ovakav poduhvat, on je u mnogo komotnijoj i lagodnijoj poziciju jer on ima univerzalno rešenje za radništvo u Srbiji, on se zalaže za svojevrsni lapot nad ljudima koji ostaju bez posla jer ništa drugo nisu ni zaslužili jer nisu spremni i voljni da pruzmu sudbinu u svoje ruke. Zato je radnički lapot jedino prihvatljivo i delotvorno rešenje za efikasno sprovođenje tranzicije i afirmaciju i univerzalno delovanje slobodnog tržišta u Srbiji.

7 Septembar 2007 godine

SHARE