Početna Sadržaj Osvetljenja „Reforma pravosudja“, zar opet?

„Reforma pravosudja“, zar opet?

622
0
SHARE

Mislim da se većina gradjana u našoj zemlji može složiti sa time da nam je pravosudje jedno od najbolnijih tačaka. Nisu samo u pitanju nepravde i štete koje svakodnevno pogadjaju gradjane. I mnogo toga drugog se može pripisati lošem pravosudju, o čemu možda trenutno ne sagledavamo uzroke upravo na tom mestu.

Tako naprimer, korupcija, u čemu zauzimamo „zavidno“ mesto u svetu, a naročito u Evropi, može se kao najvećem krivcu pripisati upravo našem pravosudju. Pravosudje je taj „milje“ koji obezbedjuje povoljne uslove za korupciju, a koje je istovremeno glavni i najkompetentniji nosilac borbe protiv korupcije. Isto tako, sigurnost stranih ulaganja i naše evropske i svetske integracije u najvećoj meri zavise od stanja u našem pravosudju. Drugačije rečeno, od toga da li kod nas funkcioniše pravna država.

Da bi se neki problem rešio, pa i u pravosudju, nužno ga je prethodno locirati.

Ako ne otkrijemo gde su pravi problemi već mislimo da su oni na jednoj strani, a oni su ustvari na drugoj, logično, probleme nikada nećemo rešiti. A nikad ne rešavati velike probleme je ne samo velika šteta, nego i prepreka bilo kakvom napretku.

No, to je samo deo problema pravosudja, taj problem je još veći. Naime, pogrešnim lociranjem problema ne samo da ga nećemo rešiti, nego ćemo još potrošiti ogromne svote novca i izgubiti vreme tragajući na pogrešnom mestu. Šteta je enormna u svakom pogledu. A vreme je da počnemo razmišljati o tome da se štetočinama šteta naplaćuje. I to je uslov bez koga nema reforme pravosudja i pravne države.

Do sada je bilo bezbroj reformi pravosudja. I sve su bile bez značajnijih rezultata u pozitivnom smislu. Naprotiv, bilo je značajnih rezultata u negativnom smislu, tj. u pričinjenoj šteti, pa i u nazadovanju pravosudja, povećavanju neefikasnosti i broja problema.

Jedan od osnovnih postulata koji reformatori moraju znati je i to da svaka promena koja nije nužna, kao i ona koja ne daje rezultate je samo veliki trošak, lutanje ogromnog aparata i gradjana i konačno, uvek velika šteta.

Drugo, nije sve u promeni slova i teksta, mnogo bitnije su promene u ponašanju i shvatanjima samog čoveka. Što je najgore, i zakonodavca čine ljudi pa bez ovih promena ne možemo imati dobre zakone koje će opet, svi poštovati.

Lako je menjati zakone, mnogo teže je menjati ljude. Ovo drugo, kao mnogo teže se i ne može očekivati od loših političara i vlastodržaca bez dovoljno znanja i drugih kvaliteta.

Da izmena zakona nije uvek ključ problema, već se ključ nalazi u ponašanju ljudi, govori i bezbroj primera. U SAD sasvim dobro funkcioniše Ustav iz 1787.godine, a znamo dokle su sa njim SAD dogurale. Da to i kod nas može ponekad tako, govori i naprimer, ugovor o poklonu kao nešto prilično svakodnevno i neproblematično, a koji smo poslednji put regulisali zakonom iz 1844.g.

Dakle, osnovni problem pravosudja je pogrešno lociran. U pitanju je primena zakona, a ne njegova promena. Za prvo je nužna promena svesti i ponašanja ljudi, za drugo je dovoljno promena teksta. Ovo drugo je već bezbroj puta radjeno očigledno bez nekih rezultata, ili što je takodje evidentno, sa negativnim rezultatima. Od lošeg pravosudja se pravi još lošije.

Mislim da je u ovoj zemlji (ne sumnjam da je to manje ili više i u mnogim drugim, ali budimo bolji od njih – imajmo bar malo pozitivnih ambicija), zaboravljeno ono najosnovnije: šta je to pravo i koja je njegova osnovna funkcija.

Pravo ne postoji da bi se vlast održavala, da bi bilo orudje i oružje u rukama vlasti, ili bar da bi pravnici bolje zaradjivali.

Ne sporim da dobar pravnik treba dobro i da zaradjuje, ali ono što uvek ponavljam je sledeće: Sveta funkcija prava je da obezbedi optimalan razvoj svega onoga od čega se živi i onoga što čini sam život. Dakle, od proizvodnje dobara, preko zdravstvene zaštite, do ljudskih prava, ili obrnutim redosledom, svejedno.

Od samog prava se ne živi. Još manje se živi od banaka i kredita, što vlastima u Srbiji već niz godina čini kamen temeljac života i napretka u Srbiji, ali o tome ćemo drugom prilikom.

Ovakva svrha prava mora biti prisutna prilikom svakog iole značajnog poteza svakog pravnika. Pravo, zakoni i sud postoje da rešavaju probleme gradjanima, a ne da ih ne rešavaju, ili što je veoma često, da ih još stvaraju ili znatno uvećavaju.

Dakle, problem je pre svega u samim ljudima i u njihovom pristupu reformama.

To istovremeno upućuje na zaključak da su centralno pitanje reforme kadrovi, ali pre svega, ne oni koji su samo predmet reformi, nego oni koji su glavni nosioci reformi pravosudja.

I tu je zaključak dosta jednostavan. Treba sagledati, svakako i na prvom mestu, ko je Ministar pravde. Sa tog mesta potiče inicijativa i to je opredeljujući i usmeravajući faktor reformi.

Imajući u vidu da u Srbiji postoji 7-8.000 advokata, par hiljada sudija, više stotina javnih tužilaca i njihovih zamenika, stotine i hiljade pravnika sa naučnim zvanjima i zaposlenih u visokom i višem obrazovanju, mnoštvo izvrsnih i iskusnih pravnika u privredi i drugim društvenim institucijama, ne mali broj takvih koji su u penziji ali u itekako „upotrebljivom“ stanju, onda se rejting našeg sadašnjeg Ministra pravde, s obzirom na iskustvo i sva stručna i druga dostignuća, u najboljem slučaju može popeti najviše negde oko 20.000-tog mesta pravnika u Srbiji. Zar je to rejting za jedno od najslabijih tačaka naše države ! Mislim da je vlastima u Srbiji sigurno bio poznat ovakav rejting, pa je jedini zaključak da upravo žele, po iskustvu i stručnim sposobnostima, što slabiju figuru na čelu Ministarstva pravde. To je namerno, a zašto je to tako, ni to nije teško zaključiti.

Nećemo pominjati mnoštvo drugih reperkusija ovakvog izbora, kao naprimer, lični osećaj velikog ponižavanja pravničke profesije kojoj pripadam.

Stoga bi prvi potez u reformi našeg pravosudja bilo postavljenje stručnijeg i iskusnijeg ministra, kompetentnijeg da na pravi način sagleda i locira glavne probleme i da razmisli o pravim i efikasnim rešenjima. Podrazumeva se i da svako na

tom mestu mora biti sa poštenim namerama. Za teško obolelo pravosudje vodeća reformatorska ličnost mora biti u svakom pogledu višeg nivoa.

Drugi korak bi bio pitanje Predsedniku Vlade šta ga je opredelilo na postojeći izbor.

Već ovi prvi koraci su čvrst dokaz da je sa ovakvom Vladom nemoguća bilo kakva pozitivna reforma pravosudja. Dakle, još jedan trošak i šteta Srbiji i gradjanima koji u njoj žive.

Beograd, 25.12.2008.g.

Stojanović mr. Slobodan

SHARE