СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ
„ ПУТОВАЊЕ У НИКАРАГВУ“
Са страхом читам књиге пријатеља.
Које добијем на поклон.
Плашим се да их моја строга оцена не повреди.
И обично ништа не напишем о књизи.
Прећутим.
То је некако најбоље.
За пријатељство.
Прескачемо књижевност.
Она за пријатељство и није битна.
Али, ево, има изузетака.
На које нисама навикао.
Искрено.
И отуда сам пријатно изненађен.
Прочитао сам поклоњену књигу.
Пријатеља.
Одличну књигу!
У жанру у коме је написана.
Ратни извештај из Никарагве.
Године 1985.
Ко је писац?
Нека се сам претстави.
На крају књиге је написао :
„ Рођен и живи.
Воли Панчево.
Женио се узалудно више пута.
Деце недовољно.
По занимању адвокат – симпатизер.“
Дуго нисам читао ратне извештаје.
Који не могу да добаце до литерарног шарма аутора ове књиге.
Сви ратни извештаји , после неколико страница, постају досадни.
Препознатљиви.
Пишу се на исту матрицу.
Ратни извештачи претерају у пуцњавама, крви и броју жртава.
Препуне су ега ратног извештача.
Трилер који нам се намеће је холивудски препознатљив.
Плаше нас суровим ратним сценама.
И људским злом.
У ратном извештају Стеве Јаковљевића тога нема.
Таленат овог ратног извештача је његова врцавост.
Која долази из банатске духовности.
И панчевачког шмека.
Који,опет, потиче из градске вреве.
И одрастања на улици.
Које је оригинално.
Величина човека је када зна да се нашали на свој рачун.
Величина писца је када то и напише.
Отворено.
Искрено.
Отуда, у представљању ове књиге, нећу вам писати како су ратни извештачи, њих тројица, доспели у Никарагву и какве све невоље су доживели, то остављам читаоцу да открива, него ћу се задржати на реченицама које маме осмех.
И које доказују да,ипак, још није цивилизација умрла и да неће умрети ако не заборавимо да се смејемо.
Генијални Умберто Еко је написао „ ИМЕ РУЖЕ“ као трилер, где се у једном
средњевековном манастиру дешавају мистериозна убиства, али та књига није написана да нам открије ко је убица, то је само замка за читаоца, него је порука писца да је нестала Аристотелова трећа књига о комедији, да је нестало смеха, јер сви тоталитарни режими се плаше и протерују смех из заједнице.
Смех је доказ слободе појединца.
Смех нико не може да контролише.
Смех је побуна последњег човека у нама.
Смех ће спасити човечанство од глупости и дебилизма контролисане потрошачке цивилизације.
Стеван Јаковљевић у овој књизи је побуњеник.
Који негира и себе и догађаје и ратна дешавања и несрећу наше упокојене цивилизације.
И смеје се.
Свему.
Ова књига има свој унутрашњи уметнички склад.
И некако све јој стоји.
И псовке и сексуалне сцене у маниру Хенрија Милера.
Није вулгарно.
И није простачко.
Голицљиво је изазовно.
Што је данас, у побеснелој цивилизацији, тешко пронаћи.
Зато и не читам књиге тих примитиваца и простака у тренду, посмодерних шкрабала, који немају тај изгубљени градски шмек.
Који се, господо другови, не може да научи.
И који се не може да купи.
Морате са њим да се родите и да одрастете.
И још нешто, врло важно за уметнички дојам.
Суштина писања је у једноставној истини да или знаш да пишеш или не знаш.
Наравно, у оквиру жанра у коме се одлучујеш да пишеш.
И не можеш да подваљујеш читаоцу, да га мажеш и лажеш и да будеш искомплексирани фолирант.
Не можеш да се правиш важан што пискараш.
То не може више да прође у равнодушној и на смрт досадној цивилизацији.
То се одмах види и препозна.
Писање, како је говорио Кафка, значи да секиром ломиш смрзнуто море у себи.
У овом случају- ратним секирама.
Ево, издвајам неке, мени драге, описе и мисли.
Знате ли, како изгледа Рио Гранде тог 21.маја 1985.године?
„ Чувени Рио Гранде није већи од Топчидерске реке.
Две државе дели мутљаг испод моста који служи као депонија за истрошене кућне апарате.
Укратко, није Рио, није ни Гранде.“
Како то?
Зар то није онај наш Рио Гранде из црно-белог каубојца где бркати Џон Вејн гледа како лепа Морн О*Хара, све уз звуке војне корачнице, пере веш на великој и пространој реци.
Ничеанска побуна последњег човека се види у овим речима :
„ На сахрану се иде да би се уверило да је свако надање узалудно.Најбизарнији чин убијања…Мене тамо нико више довући неће..Само курвини синови ме могу стрпати под земљу и натабати је лопатама пред људима којима сам нешто значио или који су, бар мени, нешто значили.“
На вест о погибији драгих особа у домовини искрено пише :
„ Интересантно да ми прва реакција није било жаљење. Ја сам био љут на њих и то страшно љут…То сте и хтели, да се зна колико сте ви само лепо и богато проживљавали овај живот кроз који ми пузимо, а ви летите.“
Ратни извештач на граници Мексика и Гватемале, када му полицајац ставља колт на врат, док у колима седи иза њега, запажа да „ мени не смета револвер. Ја сам послушан и без њега.“
А када уђу у Гватемалу, онда, због старог Реноа који их издаје, двестапедесет километара вози у рикверц и постају, из невоље, атракција за све који су се задесили на путу.
Ушли су у Хондурас – натрашке!
И тамо први пут у животу види шалтер за денунцијанте.
Никарагва је у рату.
Пошто он и његова два ратна извештача немају пара, закључује да „ овде можемо да плаћамо и паролама.“и да може да се „ направи лепа уштеда пара које немамо.“
И спава се у хотелу који се зове „ Морал“
Аутор пише читав мали есеј о чекању.
„ Овде знају да чекају.Чекање је непомерање.Непомерање је неизазивање опасности.Што више чекања, дуже се живи….Чекање је у Средњој Америци посебна институција.Чека се и кад се не чека. Нада се да ће се чекати.Кроз чекање се живи.Живи се дуже. Дише се дуже.“
О врућим сценама и размишљањима, препуштам вама избор.
Аутор вам даје велике могућности.
„ Мој тип жене је она која ме хоће.“
Уживајте!
Београд, 26.07.2018
