Početna Tekstovi PUTIN – ERDOGAN

PUTIN – ERDOGAN

10669
0
SHARE

PUTIN – ERDOGAN

 

Primio sam dosta vaših pisama u kojima tražite da napišem moje mišljenje o samitu Putina i Erdogana u San Peterburgu.

Kako sam upravo doleteo iz Moskve, mnogi misle da imam i prve informacije sa lica mesta.

Nažalost, moram da vas razočaram, bio sam u poslu i nisam imao vremena da se srećem sa ljudima iz vrha ruske politike.

Zato ću izneti samo svoje mišljenje o tom održanom susretu.

 

Prethodno moram da ponovim nešto što se stalno zaboravlja.

Imperije imaju svoju politiku i ta politika značajno odudara od politike malih država.

Rusija je postala ponovo imperijalna sila, na našu veliku sreću, da se to nije dogodilo odavno bi Srbija bila razvaljena, federalizovana, regionalizovana i svedena u Beogradski pašaluk.

Ovako, bez ikakve naše pomoći, odnosno, uz velike greške naše spoljne politike, sami sebi smo pucali u noge, sve srpske vlade od 2001 godine isključivo su vezane  za politiku Brisela,  sve vlade su izdajničke  po svom političko opredeljenju i poslušno prodaju sve naše državne i nacionalne interese, ne shvatajući značaj jačanja i obnavljanja Rusije, ne shvatajući šta nam to buđenje i uzdizanje donosi za naše državne interese, pa te naše nesrećne vlade nisu smele da se ni jedan mali korak približe Rusiji, plašili su se razorne kritike Brislea i Vašingtona, pa su čak prikriveno sprovodile i sankcije prema Rusiji; tako da je, za mene, pravo čudo, kada imamo ovakve idiote na vlasti, da je ruska politika prema Srbiji  i dalje zaštitnička i blagonaklona, uprkos otvorenoj mržnji srpskih političara na vlasti prema Moskvi.

 

Zašto je Putin primio Erdogana?

 

Posle svega što se dogodilo, posle obaranja ruskog aviona i svirepog ubistva nemoćnog ruskog pilota, posle uvođenja sankcija Turskoj i proterivanja svih turskih firmi sa tržišta Rusije, posle teških izgovorenih reči od strane Sultana i njegove dvorske kamarile, Putin je ostao miran i suzdržan, čekao je da vreme uradi svoje, da uvedene sankcije počnu da deluju, da počne poniranje turske privrede, da nezadovoljstvo naroda u Turskoj bude sve veće, da nezadovoljstvo muslimanskih država prema špekulantskoj turskoj politici još više naraste, da naoruža Kurde i da im pomogne u dobijanju autonomije ili, ako Sultan nastavi da se bahato ponaša, da ih podrži u dobijanju vlastite države, čekao je Džudista da se  Erdogan upetlja još više u svoju pogrešnu, kriminalizovanu i tiransku  vladavinu, da se nađe u velikoj nevolji, posle one farse od puča, Erdogan je odlučio da iskoristi taj televizijski puč sa Ajfonom 6 za zaokret u svojoj politici prema Vašingtonu, jer je shvatio da su ga i Vašington i Brisle otpisali, da igraju na nove snage, koje su određene da ga zamene, pa uplašenom Sultanu nije preostalo ništa drugo nego da preduhitri CIA agente i da izrežira navodni puč, da namami sve one svoje protivnike koji traže njegovu glavu, da im baci udicu, mamac, da svi oni zagrizu, da se prime, upecaju, da agenti CIA poveruju da će se stvar završiti vrlo brzo i bez nekog njihovog velikog uplitanja, da dobro obavešteni ruski agenti prihvate ovu predstavu, da i oni odigraju svoju ulogu, da na vreme signaliziraju Sultanu ko će sve da zagrize bačeni mamac,  da kontrolišu i prate sve kanale prema prokaženom azilantu Fetahu Gulenu, da ga muški odrade, da se i on, stari lisac, primi, što je Sultanu otvaralo sva vrata u konačnom obračunu sa čovekom koji mu je bio najveća pretnja; tako da je čitava ta farsa sa pučem  prošla fantastično dobro i da se završila opštim narodnim veseljem na ulicama Istanbula u znak podrške Sultanu, koji je odmah, dok je još narod slavio odbranu njegove tiranske vlasti, ubijao sve one koji su naseli na ovu veliku prevaru i uzeli oružje u ruke , dok je hapsio i otpuštao iz vojske, policije i državnih službi, sudstva i tužilaštva, desetine hiljada ljudi koji su bili njegovi glavni protivnici i koje nije mogao nikako da pokori, koji su mu se uvukli u sistem, preuzeli vitalne funkcije, pa je uvedenim vanrednim stanjem, hiruškim operativnim putem, otklanjao sve one koji mu smetaju da nastavi svoju tiraniju.

 

Lukavi Putin, visoki kontraobaveštajni oficir KGB-a, koji se decenijama školovao za ovakve vanredne prilike, shvatio je pokvarenu igru Sultana i uključio je svoje operativce na terenu da, praveći se da ne znaju ko je pravi organizator puča, pomognu Sultanu da raskrinka navodne zaverenike, da ih sve poveže sa CIA, da pusti Sultana da do kraja odigra ovu predstavu, jer je Putin u toj,  unapred nameštenoj  igri, dobija dve bitne stvari : prvu, suprostavio se dosadašnjoj CIA politici da ona ruši legalno izabrane predsednike država i pokazao im da to više ne mogu da rade na svoju ruku, i drugo, još više je uplašio razdraženog i prestravljenog Sultana, šireći vesti o pripremljenom američkom svilenom gajtanu za njega, pa se uspaničeni Sultan zaista uverio u veliku moć ruske obaveštajne službe, koja je imala sve prve informacije iz CIA, dok iz njenih službi nisu mogle da procure nikakve tačne i pouzdane informacije.

Putin je dobio ono što je tražio u ovom imperijalnom nadmetanju na Bliskom istoku. Uspeo je da Tursku otrgne od bezrezervnog sprovođenja politike SAD, prekinuo je taj višedecenijski čvrsti savez, izolovao je Tursku od drugih muslimanskih zemalja i ogolio njenu lažnu regionalnu politiku savezništva i bratstva, koja se, ustvari, svodila na to da je Turska spoljna politika bila špekulantska, proračunata i osvajačka, da se zasnivala isključivo na ostvarivanju turskih interesa, odnosno, da budemo baš precizni, podređena interesima jednog čoveka i njegove porodice, dok su sve ostale muslimanske zemlje morale da služe tim interesima i bile su u kolonijalnom položaju u odnosu na Tursku.

 

Ostale muslimanske zemlje su prihvatile Putina kao oslobodioca, koji se pokazao kao korektan i fer partner, koji ne izdaje svoje saveznike, koji im pomaže, koji poštuje postignute dogovore,  koji ih ne laže, uprazno im ništa ne obećava, koji ne traži da neka zemlja bude ruska kolonija, nego insistira na očuvanju državnog i nacionalnog suvereniteta, koji se ne upliće u unutrašnje stvari država sa kojima sarađuje i koji zagovara politiku obostrano čistih računa, da svi imaju interese iz tog saveza i da niko nije privilegovan na račun nekog drugog u tom dogovorenom savezu.

 

Tako je propao Sultanov plan da vlada od Kineskog zida do Jadranskog mora i propao je njegov unosan biznis sa ostalim muslimanskim zemljama, koje su u Turskoj gledale saveznicu i zaštitnicu, dok je Turska na resursima tih zemalja gradila svoje privredne uspehe, pljačkala ih i eksplatisala, koja je presudno uticala na nastajanje, finansiranje, organizaciju i podršku islamskim fundamentalistima, koja ih je naoružavala, hranila i opsluživala, branila i usmeravala, samo zbog toga što je dobila nalog iz Vašingtona da  to radi i koja je iz takve svoje prljave spoljne politike izvlačila velike materijalne interese, naročito Sultan i njegova porodica, što je danas sve dokazano, što znaju  sada sve muslimanske zemlje, koje će temeljno promeniti svoju politiku prema Turskoj.

 

Putin je ponudio svetu otpor protiv Imperije u rastrojstvu i pravo svake države i svakog naroda na svoju različitost, nacionalni identitet, državni suverenitet, na slobodu odlučivanja i pravo na svoj pogled na svet, ma kakav taj pogled na svet bio, pravo na versku toleranciju i pravo na izbor puta kojima želi da ide.

 

U toj borbi protiv grogirane Imperije u rastrojstvu, koja ima sve veće unutrašnje probleme, koja pokušava da se spasi unutrašnjeg raspada sumanutim štampanjem dolara bez pokrića i izazivanjem svetskih sukoba, Putin zna da je taj poljuljani protivnik najopasniji, jer više nema predstavu na koju stranu udara, pošto mu se ljulja tlo pod nogama, srlja na sve strane, pa je vrlo važno da se, u tom boksersko meču na poene, ostvaruje poen na poen, onako kako je nekada radio proslavljeni sovjetski bokser Vjačeslav Lemešev, koji je bio gospodin u svom sportskom držanju, nije bio mišićavi siledžija i nasilnik, koji je tehnički precizno, estetski dopadljivo, viteški tačno udarao svoga protivnika, ne zamahujući rukama kao da će ga zgromiti, nego onako lagano, tako se bar nama činilo, ovlaš, kao da se brani od dosadnih muva,  pruža svoje tanke i duge ruke sve dok protivnik, poput Marvina Džonsona, pogledajte na internetu taj meč, ne bi poklekao od tolikih, nama neprimetnih, ali jakih udaraca, sve dok se ne bi srušio na pod i dok sudija, nemajući drugog izbora, ne bi  prekinuo tu neravnopravnu borbu.

 

Putin je ista ta sovjetska škola boksa i on u politici osvaja poen po poen, ne srlja, ne paniči, stoički podnosi udarce i precizno pogađa protivnika, primoravajući ga, poput Erdogana, da prizna poraz i da se, ostavljen i napušten, okrene Rusiji i puzeći dođe na sastanak sa Putinom, moleći da ga primi u svoj zagrljaj i tako zaštiti od besa nasrtljivih i osvetoljubivih prerijskih  kauboja.

 

Da li Putin veruje Erdoganu?

 

Putin je duboko svestan da je Erdogan prevarant i nepouzdan partner, dobro zna da ne sme ni jednog trenutka da mu veruje, da mora u odnosu sa njim da bude u podignutom gardu, da može jednim udarcem da ga nokautira i sve dok je takav odnos između njih dvojice, sve dok se zna ko kome naređuje i ko mora da sluša, Erdogan će biti ponizni sluga, koji će izvršavati primljena naređenja, tako je služio i Amerikancima, tako će služiti bilo kome i promeniće strane bez ikavog dvoumljenja, samo ako se promene svetske prilike, ako se ponovo uspostavi dominacija jedne sile iz Vašingtona, ali danas, kada to više nije tako, kada Vašington na svim frontovima gubi vlast u svetu i prepušta Rusima i Kinezima nekada osvojene i porobljene teritorije, Erdogan se okreće prema novim gospodarima, moli za milost, puzi, ljubi skute, traži zaštitu i kune se na vernost, dok Putin zna da je sve to obična predstava za narod, laž i podvala, pokušaj da se izvuče iz zamke, ali praktičnom Putinu upravo treba takav Erdogan, oslabljen, ranjiv, uplašen i naduvan lekovima za smirenje, treba mu da smiri jednu neuralgičnu tačku na Bliskom istoku i Balkanu, gde je Turska imala ogroman uticaj, gde je ona zakuvavala odnose i mešetarila prema uputstvima iz Vašingtona, treba mu jedna druga politika u Turskoj, antiamerička, politika koja će Tursku usmeriti da radi za ruske spoljno-političke inerese, interese daljeg gašenja požara na Bliskom istoku i Balkanu, jer su svuda upaljene vatre i pitanje je dana kada se one mogu pretvoriti u ratne požare, pa je Putin, upravo iz svog  interesa  na Bliskom istoku i Balkanu, gde hoće da odnese konačnu pobedu nad američkim imperijalizmom, pristao da odglumi spasioca u toj predstavi zvanoj državni udar, pristao da proguta tu laž o planiranom državnom udaru, dodao je malo ulja na to upaljeno ludilo, razbuktao maštu poludelom i prestravljenom Sultanu, stao u odbranu njegove vlasti, ne zbog toga što on veruje Erdoganu, ne zbog toga što je ta vlast prosvećena i civilizovana, nego zbog toga što mu takav oslabljen i poražen Erdogan treba za njegove geostrateške planove, što će svoje planirane interese na Bliskom istoku i Balkanu lakše rešiti sa odbačenim i uplašenim Erdoganom, nego da CIA instalira u Tursku na vlast nekog novog fundamentalistu, poslušnika i ludaka, koji će, kada za to dođe vreme, na teledirigovani signal iz Vašingtona da zapali Bliski istok i Balkan, da zapali Tursku, CIA nije zainteresovana da Turska bude nezavisna i slobodna, nego da bude okupirana i da radi sve po nalogu Vašingtona,  pa proračunatom i prepredenom Putinu nije ostalo ništa drugo nego da stane uz Erdogana, da ga preokrene na svoju stranu, jer on uvek mora da ima gazdu, da prihvati sastanak sa njim u San Peterburgu, da ga instalira za novu politiku na Bliskom istoku i Balkanu, te da na taj način, posle posete Sloveniji, pokaže gde su zone ruskog interesa u novoj podeli sveta, gde više neće važiti dosadašnja američka kolonijalna politika i gde će se na nekim novim osnovama praviti savezi između nezavisnih država, kojima će pokrovitelj i garant biti ojačala i osnažena Rusija.

 

U susretu Putina i Erdogana nije bilo emocija. Putinovo crvenilo na licu je bilo odraz gađenja prema jednom prevrtljivcu i konvertitu, kome nikada ne sme da veruje, koji je izdao nalog, nahuškan tadašnjim svojim američkim gazdama, da  se sruši ruski avion i da se linčuje nemoćni ruski pilot, kako bi izazvao bes u Putinu i primorao ga da povuče nagle i nepromišljene poteze, da vojno napadne Tursku i da tako prvi bude optužen da je izazvao ratni sukob sa NATO zlikovcima, čemu su se radovali finansijski gangsteri sa Vol Strita i tupavi politički ološ u Beloj kući, ali pošto je Putin ostao suzdržan, pošto nije naseo na tu postavljenu zamku, slično kao u slučaju Ukrajine, pošto su se političke prilike na Bliskom istoku, posle vojne intervencije Rusije, značajno promenile i pošto Putinu treba, u toj geostrateškoj šahovskoj igri živaca, nadmudrivanja i interesa, da dobije savezništvo Turske, to mu je presudno važno u ostvarivanju njegovog plana za Bliski istok i Balkan, bez Tusrke se tu ništa ne može uraditi, onda je on primoran, ne zbog Erdogana, koga lično prezire, nego zbog države Turske, da prihvati tu pruženu ruku pomirenja, jer će brže, bolje i lakše, kako se on nada, sa oslabljenim i poljuljanim Erdoganom, uz podršku ruskih službi, da umiri sve tenzije u regionu, da umiri sve tenzije u samoj Turskoj, nikada Vašingtona nije zanimala Turska, nego njihovi interesi ostvareni preko Turske, Putin nameće jednu novu politiku u kojoj se svi ineresi moraju da slože, politiku u kojoj ne može neko da ostvari sve svoje interese na račun tuđih neostvarenih interesa, politiku u kojoj ne može jedan čovek i njegova porodica sve da zloupotrebe i kontrolišu, izazivajući ratove u regionu i podržavajući islamske teroriste, novu politiku koja neće biti špekulantska, mešetarska, kolonijalna i imperijalna, nego politika koja će biti u funkciji interesa i Turske i svih zemalja u regionu.

 

Erdogan je bio toliko nakljukan sedativima da je potpuno odsutno ponavljao napamet naučen tekst, nepristojno je kasnio na sastanak sa Putinom, dok ga je ovaj strpljivo čekao pred kamerama, kao svetski bokserski šampion koji čeka narkotizovanog  izazivača, kasnio je ne zbog toga da bi ponizio Putina u tim protokolarnim nadigravanjima, nego zbog toga što je zaista imao problema sam sa sobom, prihvatao je sve predloge Putina, nije se bunio na iznete kritike i obećao je da okreće drugi list prema Briselu i Vašingtonu, da će iskreno raditi na uspostavljanju novih  odnosa u regionu i da će podržati sve ekonomske planove Rusije.

 

Putin nije odmah naredio da se skinu sve ekonomske sankcije Turskoj.

To bi bila velika nagrada za Erdoganovo poklonjenje, ali iskusni Putin mora da vidi kako će se Erdogan ponašati u narednom periodu. Može mu samo verovati dok ga čvrsto drži u šaci.

 

Kako će se ovo pomirenje odnositi na Srbiju?

 

Mislim da će Putin postupiti  slično kao što je to uradio sa kineskim predsednikom, kada ga je zamolio da tri dana provede u Srbiji i tako olakša Putinovu balkansku politiku, jer će preko kineskog kapitala moći da velikim delom kontroliše balkanske neprilike, zauzvrat je on Kini pomogao u rešavanju njenih problema sa ekstremnim muslimanima Ujgurima, koji su bili obučavani na sirijskim ratištima, kao i druge ustupke kineskoj politici i kapitalu po afričkim državam, gde Kinezi imaju svoje već uspostavljene interese; Putin će zahtevati od Erdogana, neće ga zamoliti nego će mu postaviti zadatak, da poseti Balkan i da smiri ekstremne muslimane, islamiste teroriste, fundamentaliste, da ih izoluje i marginalizuje, povuče sa Balkana, da pacifikuje ekstremne velikoalbankse šoviniste i da pruži priliku južnoslovenskim muslimanima da poprave  poljuljane odnose sa svojom pravoslavnom i katoličkom sabraćom, da nađu zajedničke državne, nacionalne i verske interese, jer su svi potekli iz istog praslovesnkog korena, da oni muslimani koji ne pripadaju slovenskom korenu i koji su zadojeni nepotrebnom mržnjom prema Srbima, moraju da pronađu zajedničke interese u suživotu, uprkos svim različitostima, jer jedini način da se izbegnu dalji sukobi je da narodi počnu da uče jedni o drugima, jer uglavnom ništa jedni o drugima ne znaju, osim opštih besmislica, predrasuda i gluposti,  pa politički ološ na tom neznanju gradi mržnju i svoje političko delovanje, što je dovelo, dolivanjem ulja iz Turske na upaljene vatre, do stravičnog balkanskog požara u kojima su jedino stradali samo balkanski narodi, dok je pokradeni kapital iznet u Evropu i na američka off-shore ostrva.

 

Rusija može preko nove turske politike da smiri narasle tenzije na Balkanu, može da spreči pokušaje Vašingtona da napravi novu klanicu na Balkanu i da tako otvori jedan od više frontova koji mogu da ugroze Rusiju, ukoliko, posle svega što se događa, konačno dođe do ratnog sukoba između Rusije i NATO.

 

Putin je strateški oprezan i želi da smanji širinu ratnog polja mogućeg sukoba sa NATO alijansom, želi da postigne što veću dubinu tog fronta i da ga što više udalji od ruskih granica, želi da ima što više saveznika u tom mogućem obračunu, želi da smanji sve rizike koji mogu da dovedu do sukoba i želi da otvorenom i doslednom politikom pokaže da drži zadatu reč, da poštuje svoje saveznike, da ih ne prodaje i izdaje i da želi neku novu, preuređenu, svetsku politiku na planeti, politiku koja će se bazirati na suverenosti svakog naroda, na nezavisnosti država i koja će doneti dugoročan mira i prosperitet na planeti, umesto sadašnjih permanentnih kriza, neoliberalnih šok-terapija i osvajačkih ratova za preuzimanje novih prirodnih resursa od strane Imperije u rastrosjtvu.

 

To vreme Imperije u rastrojstvu je prošlo.

Neki novi svet je rođen.

Erdogan čuva samo sebe. Kalkuliše i okreće se kako jači vetar duva.

Erdogan je prolazan slučaj.

Interes Turske je važniji u ovoj velikoj igri.

Neke nove Turske, koja će shvatiti svoju istorijsku ulogu.

Putin je napravio tu platformu za novu Tursku.

Koja mora da nastane posle Erdogana.

 

Srbija mora biti spreman za nove izazove.

Da li premijer Srbije razume ove velike geostrateške poteze?

Nažalost, on ništa ne razume.

Zaljubljen u svoj promašeni ekspoze i svoje šestočasovno blebetanje, posprdno se smeje, sve se zagrcnuo od banalnosti, nekim svojim palanačkim doskočicama, ne shvatajući kuda ide savremena spoljna politika velikih igrača.
Ako Srbija hoće da uhvati korak sa novom svetskom politikom, onda mora promeniti sadašnje neznalice na vlasti.

Nama ne treba prevrtljivi Erdogan, nego principijelni Putin.

Nije politika za diletante i narcisoidne ludake.

Moderna politika traži mudre i jednostvane ljude.

Koji znaju da igraju na svetskom tržištu.

 

Beograd, 14.08.2016

 

SHARE