Početna Sadržaj Osvetljenja Puko glavni nosač

Puko glavni nosač

790
0
SHARE

Poslednjih dana sva sredstva masovnih komunikacija izveštavaju da je na beogradskom mostu „Gazela“ (koji se nalazi na ključnom saobraćajnom koridoru E-10 koji prolazi kroz Srbiju) pukao glavni nosač, te da je neophodan hitan kapitalna rekonstrukcija – a novca nema. Dnevni list Politika (31. januar 2010) na prvoj strani pod naslovom „Čekamo kredit za Gazelu“ prenosi izjavu gradonačelnika Beograda da „ako do 15. marta ne dobijemo odobrenje evropskih banaka zadužićemo se na drugom mestu“. Ovo je dobra metafora ukupnog stanja u kome se nalazi srpska privreda i društvo u celini.
Već duže vreme, a naročito poslednjih meseci, svedoci smo ogromnog nezadovoljstva građana stanjem u kome se srpska privreda nalazi, a što je i najubedljiviji dokaz neuspešnosti ekonomskih reformi koje se realizuju u Srbiji od 2000. godine. O tome mnogo govori i činjenica da je godišnjica formiranja prve srpske „demokratske“ vlade nakon Drugog svetskog rata (25. januar) propraćena potpunim tišinom.
Nove vlasti su ubrzo posle „srpske oktobarske revolucije“ (2000. godine) euforično nudile viziju savremene demokratske Srbije u kojoj će u kratkom periodu (za godinu, dve) doći do ekonomskog prosperiteta i osetnog rasta standarda stanovništva. U tom cilju organizovani su karavani („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“) – sastavljeni od vladinih ekonomskih „eksperata“ i „estradnih“ akademskih ekonomista – koji su krstarili gradovima Srbije, a „nezavisna“ sredstva informisanja svemu tome davala su ogromnu medijsku potporu.
Neverovatno ali istinito, oni su tu euforiju zasnivali na ekonomskim teorijama (neoklasična), strategijama (neoliberalna šok terapija) i politikama (Vašingtonski dogovor) koje su se, u poslednjoj deceniji 20. veka, svuda u svetu pokazale izuzetno neuspešnim – u svim državama gde su primenjivane (evropske postsocijalističke i zemlje Latinske Amerike).
Ekonomska politika u Srbiji od 2000. godine vođena je na principima Vašingtonskog dogovora – neoliberalnog programa radikalnih ekonomskih reformi (razrađenom od MMF-a, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID-a) čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. Vašingtonski dogovor u suštini predstavlja „lepo upakovani“ kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u interesu krupnog kapitala (pre svega, velikih transnacionalnih kompanija) koji ima ogromnu finansijsku moć da u siromašnim zemljama oblikuje politički i medijski prostor i usmerava ekonomsku politiku prema svojim interesima, te istovremeno onemogućava svaku kritiku.
Naši ekonomski „eksperti“ su stabilizaciju, uglavnom, sveli na politiku precenjenog kursa dinara koja „poskupljuje“ domaću robu na inostranom i domaćem tržištu, te destimuliše izvoz, a podstiče uvoz i vodi masovnom „gušenju“ domaće proizvodnje. Radikalnom liberalizacijom DOS-ova vlast je doprinela dodatnom „gušenju“ domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu, a ukinuta su i skoro sva vancarinska ograničenja.
Nepromišljena stabilizacija i privatizacija doveli su do „gušenja“ proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su dobrim delom u pravu oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, ostvareni prihodi od privatizacije se, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.
Samo po osnovu prihoda od privatizacije i novih zaduženja u inostranstvu Srbija je od 2000. godine zabeležila priliv od preko 30 milijardi dolara i skoro sve to je otišlo u potrošnju kako bi se stvorio privid uspešnosti ekonomskih reformi i realizacije obećanog „boljeg života“. Srpska „demokratska“ vlast se skoro celu deceniju ponašala kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi i živi od toga što rasprodaje očevinu (privatizacija) i zadužuje se kod komšija (zaduživanje u inostranstvu).
Takvom „bećarskom ekonomijom“ pojeli smo, ne samo svoju nego, i budućnost narednih generacije.
subota, 06. februar 2010.  

Narodne kuhinje

Dnevni list Politika (28. januar 2010) na prvoj strani donosi tekst pod naslovom „Od 300.000 Nišlija radi svega 43.000“ gde u podnaslovu piše da „od 43.000 zaposlenih 5.000 radi u proizvodnji, a 38.000 prima plate iz budžeta.“ To znači da je zaposleno oko 14,5 odsto, a u proizvodnji radi manje od 2 odsto od ukupnog broja stanovnika Niša, jednog od najvećih gradova u Srbiji. Možemo pretpostaviti kakva je situacija u manjim gradovima istog tog niškog regiona i Srbije u celini. Ovi zastrašujući podaci najrečitije govore o rezultatima reformi koje sprovode, već desetu godinu, ekonomski „eksperti“ u Srbiji.
Pored podataka o trenutnoj zaposlenosti u Nišu, u tekstu nailazimo na podatak da je samo pre dve decenije u ovom gradu bilo zaposleno više od 50 odsto stanovnika, od kojih je većina radila u privrednim organizacijama, poput elektronske, mašinske, duvanske industrije, „Niteksa”, Industrije obojenih metala „Đuro Salaj”, Industrije gumenih proizvoda „Vulkan” i drugih preduzeća.
Navedeni tekst je propraćen fotografijom na kojoj se vide kako se ljudima na ulici, u ove izuzetno hladne zimske dane, u „narodnim kuhinjama“ deli hrana. Interesantno je da upravo oni koji su svojim dosadašnjim delovanjem, u velikoj meri, doprineli povećanju siromaštva u Srbiji sada vode medijsku kampanju za otvaranje „narodnih kuhinja“ po gradovima Srbije i „velikodušno“ doniraju robu, očekujući od građana Srbije da im budu zahvalni na njihovoj „humanosti i socijalnoj odgovornosti“.
Već mesecima na veoma uticajnoj „nezavisnoj“ televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju (a koja je bila glavni medijski promoter upravo ovakvih ekonomskih reformi) možemo da gledamo kako direktor te kuće sa firmama i nekim od „kontroverznih“ biznismena (koji su enormno bogatstvo stekli u vreme kada je ogroman broj građana Srbije ostao bez bilo kakvih primanja) potpisuje ugovore o donacijama za rad „narodnih kuhinja“.
Ovo je samo jedan od apsurda sa kojima se svakodnevno susrećemo.

Policija neće tući narod

Dnevni list Politika (29. januar 2010) izveštava o štrajku radnika, zbog neisplaćenih plata i doprinosa, u krugu zemunske fabrike „Navip“. Rukovodstvo Navipa nije dozvolilo da im se dostavi hrana i lekovi i tek posle tri dana, nakon posete republičkog ombudsmana – zaštitnika građana, odobrena je dostava hrane i lekova radnicima (ali ne i lične garderobe, vreća za spavanje i ostalih stvari u danima kada su i dnevne temperature ispod nule). U saopštenju zaštitnik građana piše: „Povodom konkretnog slučaja u zemunskom Navipu, gde je uprava odlučila da štrajkačima uskrati mogućnost da se hrane dok štrajkuju, izražavamo zadovoljstvo (kurziv J.B.D.) što je, posle posete i javnog apela, uprava Navipa odustala od te neprihvatljive mere.“ Novinar prenosi i izjavu odgovornih u Ministarstvu rada da su njihovi inspektori utvrdili „da poslodavac radnicima nije isplatio zarade od avgusta prošle godine i da im od 2006. godine nije uplaćivao doprinose na ime penzijskog i zdravstvenog osiguranja. Zbog toga će Inspekcija rada podneti prekršajnu prijavu“ (kurziv J.B.D.).
Posle subotnjeg (23. januar 2010) protesta i blokade magistralnih železničkih pravaca Leskovac–Skoplje i Niš–Sofija i nakon sukoba s pripadnicima žandarmerije i policije na ulicama Leskovca, Vlada Republike Srbije je na telefonskoj sednici u kasnim popodnevnim satima istog dana zaključak o angažovanju Ministarstva unutrašnjih poslova u slučaju blokade važnih saobraćajnica i objekata. Resorni ministar je odmah javno saopštio da „policija neće tući narod“, a predstavnik sindikata policije izjavio da se tom odlukom srpska vlada „tera gladne na gladne“.
Iz sredstava informisanja saznajemo da su radnici koji su protestovali iz preduzeća koje je pre nekoliko godina privatizovano. Država je to preduzeće na aukciji prodala novom vlasniku koji je ponudio najviše novca, a posle toga je rasprodao sve iz preduzeća (ostali su bukvalno prazni zidovi jer su izvađene i električne utičnice i prekidači). Država je uzela novac od novog vlasnika i to (bećarski) potrošila, novi vlasnik je rasprodajom imovine višestruko povratio uloženi novac, a radnici su se našli na ulici. I za to niko nije odgovaran.
Od 2000. godine nove vlasti su značajno redukovale radnička prava i jedan od prvih zakona koji je usvojen u Skupštini bio je upravo Zakon o radu. I tako redukovana prava radnika se u praksi ne poštuju a za to niko ne odgovara. Zaposlenima se mesecima i godinama ne isplaćuju plate i doprinosi za penziono i socijalno osiguranje. Radnici koji ostanu bez posla, pogotovo oni u zrelijim godinama, praktično nemaju šansu da nađu novi posao. S druge strane, mlade žene često moraju da se obavezuju da nekoliko narednih godina neće rađati decu, itd.

Dana 30. januara 2010. godine dnevne novine izveštavaju da će veliki nemački trgovinski lanac OBI otvoriti svoj prvi objekat u Srbiji. Nedavno je to učinio austrijski trgovinski lanac Kika, a od ranije su u Srbiju stigli Merkator, Merkur, Metro, Idea i mnogi drugi veliki trgovinski lanci. U kratkom roku pozatvarane su mnoge trgovinske radnje po Beogradu.
Na početku ekonomskih reformi ostala su skoro neprimećena upozorenja da nagla liberalizacija ulasku stranog kapitala u oblasti trgovine (kao i u bankarstva) nije dobra. Bankarstvo i trgovina su visoko profitabilni delovi privrede (a bankarstvo od izuzetnog značaja za razvoj cele privrede) pa nije mnogo pametno da se olako prepuste u ruke inostranog kapitala.
Očigledno je da su veliki trgovinski lanci još više zaoštrili (za Srbiju veoma akutan) problem nezaposlenosti. Svetska iskustva pokazuju da jedan zaposleni u velikom trgovinskom lancu uzima posao sedmorici radnika u malim prodavnicama. Istina, ista ta iskustva govore i da veliki trgovinski lanci posluju mnogo efikasnije, nego male trgovinske radnje, ali od toga – što se tiče Srbije – korist imaju pre svega centrale velikih trgovinskih lanaca u inostranstvu (robno-novčanim transakcijama unutar velike trgovinske kompanije profit ostvaren u našoj zemlji lako se prebacuje na neki od delova u inostranstvu), a ne vidPored toga, trgovina se koncentriše u rukama nekoliko velikih učesnika, što je veoma opasno. Situacija u Srbiji je takva da je dovoljno da se na području trgovine robom široke potrošnje postigne neformalni dogovor u trouglu Delta–Idea–Merkator te da imate klasični monopol protiv potrošača, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze. Još je opasniji i za srpsku privredu pogubniji njihov dogovor protiv proizvođača, odnosno stvaranje takozvanih monopola. Svojim dogovorom nekoliko vlasnika velikih trgovinskih lanaca su u situaciji da dobavljačima (proizvođačima robe široke potrošnje) diktiraju uslove poslovne saradnje, prisiljavajući ih da im robu prodaju po izuzetno niskim cenama, odobravaju duge rokove plaćanja i slično (učešće u troškovima njihovih reklamni kampanja, plaćanje takozvane „ulaznice“ – da bi njihova roba bila prodavana i njihovim trgovinama…).
Svedoci smo da i takve nametnute neravnopravne uslove trgovinski lanci ne poštuju i mesecima kasne sa izmirenjem obaveza prema dobavljačima, dovodeći proizvođače robe široke potrošnje u situaciju da se bore za „goli opstanak“, a o razvoju ne mogu ni da razmišljaju. I ono malo srpskih proizvođača što je preostalo posle ekonomskih reformi naših ekonomskih „eksperata“ dovodi se na „rub propasti“, dobrim delom i time što im veliki trgovinski lanci ne izmiruju obaveze nego njihova sredstva koriste za širenje svojih poslovnih imperija i povećanje ličnog bogatstva vlasnika.
Vlasti u Srbiji ne samo da ništa ne preduzimaju da stanu na kraj toj bahatosti velikih trgovinskih lanaca nego još predlažu kao rešenje ogromnih dugova da država finansijski izdvoji značajna sredstva kao pomoć velikim trgovinskim lancima. Naši eksperti ovu „genijalnu“ ideju obrazlažu time da će na taj način trgovinski lanci isplatiti svoje dobavljače, te da je to način da se pomogne srpska privreda koja proizvodi. Kao da je problem u tome, i gde je garancija da i ta sredstva neće biti iskorišćena za širenje svojih poslovnih imperija i povećanje ličnog bogatstva vlasnika. Danas pekare za isporučeni hleb novac od velikih trgovinskih lanaca dobijaju tek posle 120 dana. Isporučeni hleb se u toku istog dana prodaje i trgovina odmah dobija novac od građana, a neprodate količine hleba se vraćaju pekarama i one se ne fakturišu.
Na našu sreću, još nije realizovano ovo „genijalno“ rešenje kojim bi se svi građani Srbije (jer državne pare su u suštini pare nas poreskih obveznika) uključili u finansiranje poslovnih imperija velikih trgovinskih lanaca i povećanje ličnog bogatstva njihovih vlasnika, ali se već u praksi primenjuje slično „genijalno“ rešenje kojim se vrši subvencionisanje kamata na bankarske kredite i na taj način bankama (koje su skoro u celosti u rukama inostranih vlasnika) omogući da i dalje ubiraju lihvarske kamate od naših građana, a srpsku privredu skoro da uopšte i ne kreditiraju.
i se neka korist od toga za Srbiju i njene građane.
Kada je reč o trgovini, kratko ću se osvrnuti i na još jednu vest koju smo mogli da pročitamo ovih dana (Večernje novosti, 24. januar 2010). Na pitanje novinara o dolasku velikog trgovinskog lanca „Ikea“ u Srbiju, ministar trgovine ističe: „Kao i svaka velika kompanija ‘Ikea’ može da postavlja pravila i da traži posebne uslove.“
Najblaže rečeno, zabrinjavajuće je da tako visoko pozicionirani državni funkcioner, aktuelni ministar, koji je bio ministar i u vladama Zorana Đinđića, Zorana Živkovića i Vojislava Koštunice, smatra da je sasvim normalno da u Srbiji pravila postavljaju velike kompanije, a ne država u skladu sa interesima njenih građana.

MMF-ov model „ekonomskog čuda“
Istine radi treba naglasiti da je ministar trgovine rekao za kompaniju „Ikea“ samo ono na čemu već duže vreme praktično rade najviši srpski funkcioneri pružajući mnogobrojne pogodnosti „Fijatu“ koji duže od godinu dana „postavlja pravila i traži posebne uslove“ za dolazak u Kragujevac. Pored značajnih pogodnosti (pre svega, poreskih) koje se daju „Fijatu“ naša država ulaže značajna sredstva i stiče (manjinsko) vlasništvo u, ne tako profitabilnoj, automobilskoj industriji (Politika, 30. januar 2010. donosi opširan tekst pod naslovom „Fijat zaustavlja pogone u Italiji“), a istovremeno se, kroz privatizaciju, oslobađala (većinskog) vlasništva u oblastima koje su mnogo profitabilnije (bankarstvo, energetika, telekomunikacije i slično). Teško je tu naći neku logiku i videti interes Srbije i njenih građana.
Predsednik Srbije je prošlog meseca (u pratnji ministra ekonomije) otvorio u Prokuplju fabriku za proizvodnju kablova za autoindustriju u okviru nemačke kompanije „Leoni“. Na toj lokaciji ranije je postojala fabrika azbestnih proizvoda „Fiaz“ koja je ovoj nemačkoj kompaniji prodata za 56 miliona dinara (oko 600 hiljada evra). Kompanija „Leone“ zaposlila je 350 radnika čija zarada iznosi 15.300 dinara (oko 160 evra) mesečno, što je manje od 50 odsto prosečne zarade u Srbiji, a Vlada Republike Srbije dodelila je kompaniji „Leone“ 6,5 miliona evra pomoći da bi je „stimulisala“ da dođe u Srbiju.

Ovakva praksa je u duhu ekonomskih reformi baziranih na Vašingtonskom dogovoru, a kuda sve to vodi možemo da vidimo i na iskustvima Meksika i Argentine koji su devedesetih godina 20. veka reformisali svoje privrede (kao što to Srbija čini od 2000. godine) u skladu sa principima Vašingtonskog dogovora.
Meksiko i Argentina su bili klasične zemlje državnog kapitalizma. Ekonomija Meksika je dobrim delom zavisila od izvoza nafte i kada osamdesetih godina 20. veka dolazi do pada cene nafte, Meksiko se našao u velikim finansijskim problemima. Da bi dobio kredite, Meksiko je morao da vodi ekonomsku politiku po diktatu MMF-a. Izvršena je široka liberalizacija kojom su ukinute sve protekcionističke mere kojima se štitilo domaće tržište, masovna privatizacije je, s jedne strane, omogućila transnacionalnim kompanijama da pod povoljnim uslovima dođu u posed najatraktivnije meksičke imovine, a s druge strane devizni prilivi od privatizacije doveli su do precenjene vrednosti domaće valute, što je sa svoje strane gušilo domaće proizvođače. Naročito burno ove reforme su sprovođene u vreme predsednika Karlosa Salinasa. Samo u periodu od 1991. do 1993. godine u Meksiku je zabeležen priliv kapitala iz SAD (uglavnom kroz privatizaciju) od oko 100 milijardi dolara.
MMF je govorio o „meksičkom ekonomskom čudu“ i uglavnom je ćutao o „drugoj strani medalje“ – ogroman uvoz iz SAD (samo u 1993. godini on je iznosio 50 milijardi dolara) razorio je domaće proizvođače, a nezaposlenost je dostigla 40 odsto radno sposobnog stanovništva. „Meksičko ekonomsko čudo“ doživelo je fijasko 1994. godine kada je više od 20.000 preduzeća zatvoreno i 700.000 radnika ostalo bez posla. MMF i SAD ponovo priskaču Meksiku u „pomoć“. Meksiko je dobio nove kredite u iznosu od 53 milijarde dolara ali je od Meksika traženo da nastavi neoliberalni program reformi, ta da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja. Osnovni finansijski prilivi usmeravaju su u takozvane „makilarode“, odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno osnivanje sindikata. Šteta koju Meksiko ima od „makilaroda“ procenjuje se da iznosi oko 15 milijardi dolara godišnje. U isto vreme, četvrtina stanovništva živi na granici gladi, polovina u uslovima bede koja nije bila u Meksiku ni u vreme diktature Dijasa (kraj 19. i početak 20. veka).
o reformama u Argentini koje je, po receptu MMF, sprovodio ministar finansija Domingo Kavalo takođe se govorilo kao o „argentinskom ekonomskom čudu“. I u Argentini su investitorima takođe bile date neverovatne poreske olakšice – oslobađanje od poreza na 10, 15, 25 godina ili potpuno oslobađanje na 5 godina, a sledećih 10 godina 80 odsto oslobađanje od poreza. Na taj način je za samo nekoliko godina iznos profita koji je uzvezen iz Argentine bio veći od iznosa koji su investitori uložili u argentinsku privredu. Kada je (krajem 2001) došlo do kraha „argentinskog ekonomskog čuda“, narodnog bunta, obaranja vlade i odustajanja od diktata MMF-a, Domingo Kavalo je pobegao iz zemlje i danas je profesor na jednom od prestižnih univerziteta u SAD.
Zaključak
Svakodnevno bi se mogli navoditi slični primeri iz aktuelne srpske ekonomske zbilje koji rečito govori gde su nas, posle nepune decenije, odvele reforme ekonomskih „eksperata“, ali mislim da je dovoljno i ovih nekoliko komentara na vesti koje smo mogli pročitati u nekoliko poslednjih dana januara 2010. godine da bi se shvatilo da je puko glavni nosač i da su neophodni hitni i kapitalni zahvati, ne samo na Gazeli nego u celoj Srbiji.
P.S.
Odabranu strategiju i politiku ekonomskih reformi u Srbiji od 2000. godine podržavala je skoro sva srpska akademska javnost, a bio je veoma mali broj onih koji su javno vodili teorijske rasprave osporavajući ispravnost odabranog kursa reformi. Krajem 2003. godine (videti Ekonomski anali, 12/03) predsednik Naučnog društva ekonomista, prof. dr Ljubomir Madžar pokušaće da objasni i opravda odsustvo kritike naše akademske ekonomske javnosti. „U poslednjih par godina, od oktobarskog prevrata 2000. naovamo, kritika je nekako zamrla. To je dobrim delom i razumljivo. Čitavih deset godina smo priželjkivali radikalne političke i društvene promene i zazivali demokratske snage u kojima je i šira javnost videla činioce civilizacijske emancipacije. Najzad se dogodio i taj dugo i željno čekani politički preokret; poslednja stvar koja se u takvom spletu okolnosti mogla javiti kao ideja i poriv jeste nekakva kritika onih u koje smo godinama polagali sve nade.“
Ako je tada i bilo nekih dilema, istorijska praksa trebalo bi da je stavila tačku na teorijske sporove koji su se vodili o strategiji i politici ekonomskih reformi u Srbiji u poslednjoj deceniji. Međutim, Ljubomir Madžar i dalje ima puno razumevanja za srpsku ekonomsku upravljačku elitu. U tekstu „Kritički osvrt na kritička viđenja ekonomske zbilje u Srbiji“ koji je nedavno objavio (Ekonomski anali, oktobar 2009) on konstatuje da je njegov rad „uglavnom posvećen teškim preprekama sa kojima se (srpska) vlast kontinuirano sučeljava a za koje nije i ne može biti odgovorna.“ Ističući da „ovde neće biti osporavana određena naučna, pa i šira društvena vrednosti brojnih kritičkih prikaza ekonomske politike u Srbiji u poslednjih desetak godina (neki, nipošto izolovani a još manje jedinstveni, markantniji primeri takve kritike su Mlađen Kovačević i Jovan Dušanić)“, autor ističe da ukoliko se „kritike stave u širi kontekst… defekti će biti
okvalifikovani kao znatno manji, a promašaji kao manje dalekosežni ili čak nepostojeći.“ Taj širi kontekst morao bi da obuhvati „alternative, preferencije i ograničenja – noseće stubove ekonomske nauke.“
Što se tiče alternative, autor ističe „da Srbija nema bolje personalne postave timova koji bi vodili ekonomsku politiku i da je to što se našlo na državnom vrhu uglavnom najbolje sa čim zemlja danas raspolaže… članovi naše profesije i to oni ponajbolji među nama.“
Čitaocima ostavljam da sami procene da li im je uverljivije stanovište kolege Madžara ili prof. dr Mlađena Kovačevića (redovnog člana Akademije ekonomskih nauka) koji je na naučnom skupu "Poslovno okruženje u Srbiji i svetska ekonomska kriza" (Novi Sad, 27. oktobar 2009) imao uvodni referat u kome je, između ostalog, istakao: „Kao i kod svake revolucije, i nakon važnog društvenog prevrata u Srbiji sa početka oktobra 2000. godine, na vrhu političke piramide našle su se vrlo problematične ličnosti kako u pogledu znanja, sposobnosti, širine vidika, tako i u pogledu morala. U tim turbulentnim vremenima, problematika ekonomskih reformi i mera ekonomske politike prepuštena je grupi ekonomista vrlo skromnih znanja i njima su dodeljeni resori koje oni u svoj dotadašnjoj profesionalnoj karijeri nisu izučavali. Tako, pravnik po osnovnom obrazovanju, profesor predmeta „politička ekonomija“ (kasnije preimenovan u „osnovi ekonomije“), prof. dr Miroljub Labus, kako za sebe reče „vizionar“ ekonomskih reformi, postaje u Saveznoj vladi ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Docent dr Goran Pitić koji je predavao „ekonomsku istoriju sveta“ postaje ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije. Magistar Mlađan Dinkić, koji je bio asistent na predmetu „privredni razvoj“, postaje guverner Narodne banke Jugoslavije. Magistar Božidar Đelić koji se „proslavio“ kao deo tima DŽefrija Saksa u koncipiranju privrednih reformi u Rusiji i Poljskoj, postaje ministar za finansije u Vladi Srbije. Aleksandar Vlahović, do tada nepoznat u stručnoj javnosti, asistent u Ekonomskom institutu, postaje ministar za privredu i privatizaciju, a takođe do tada nepoznat stručnoj javnosti dr Mirko Cvetković postaje direktor Agencije za privatizaciju.
Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi i politički vrh Srbije su potpuno ignorisali upozorenja nobelovca DŽozefa Štiglica, prof. dr Jožea Mencingera, prof. dr Svetozara Pejovića, prof. dr Branka Milanovića, prof. dr Jovana Dušanića koji su krajem 2000. i početkom 2001. godine upozoravali i apelovali da SR Jugoslavija, odnosno Srbija ne prihvati model ekstremnog neoliberalizma koji je tada nametao MMF svakoj zemlji članici koja je računala na kredite te institucije.“
Govoreći o preferencijama vladajuće političke i ekonomske elite, Madžar naglašava da se oni tu „uključuju sa prirodnom željom da svoju životnu putanju trasiraju na individualno najpogodniji način i da na pozicijama na kojima se zateknu za sebe poluče najveće koristi. Zaista, izgleda isprazno, proizvoljno i neutemeljeno da se za pojedince posve legitimno pretpostavlja da maksimiziraju profit firme i zadovoljenje individualnih preferencija – kad se uključe u tržišne procese – a da iz osnova menja svoj obrazac ponašanja kad stupe u političke interakcije.“ Neverovatna – rekao bih i potencijalno veoma opasna – tvrdnja. Ako stvari stoje tako, postavlja se pitanje zbog čega razvijene zemlje sve čine kako bi sistemski onemogućile da kod nosilaca javnih funkcija dolazi do sukoba (javnog i privatnog) interesa.
Nosioce javnih funkcija (zakonodavci, ministri i javni zvaničnici) narod bira (neposredno ili posredno) i javno im poverava odgovorne funkcije zahtevajući od njih da budu u službi javnog interesa i da sve odluke koje donose budu isključivo u javnom interesu – za dobro društva u celini, a nikako u njihovom privatnom interesu, interesu sebi bliskih ljudi ili drugih institucija i političkih partija. Javna služba podrazumeva visok nivo pravne odgovornosti i izuzetno visoke moralne standarde, a nosioci javnih funkcija moraju podsticati i podržavati ove principe svojim ličnim primerom i delovanjem.
U zaključku Madžar ističe: „Temeljna poruka koja prožima ceo ovaj tekst može se kratko formulisati: zbog niza specifičnih i vrlo nepovoljnih društvenih datosti, koje se izopačeno i na krajnje nepovoljan način preslikavaju na politički sistem, država je u Srbiji sputana obespokojavajućom množinom žestokih ograničenja koja pojedinci u načelu ne mogu da otklone i za koja ne mogu biti smatrani odgovornim.“ Kao da se sa brojnim ograničenjima ne susreću upravljačke elite i u drugim zemljama. Uostalom u žestokim kritikama „ekonomske zbilje u Srbiji“ devedesetih godina ne sećamo se da je tada prof. dr Ljubomir Madžar pominjao postojanje bilo kakvih ograničenja (kada je došlo do raspada zemlje, ogromnih izdataka vezanih za ratove vođene u okruženju, dolaska stotine hiljada izbeglica, uništavanja privrede neopravdanim ekonomskim sankcijama i NATO agresijom itd.).
Ali kako ograničenja iz devedesetih godina ne mogu da opravdaju neuspešnu politiku tog režima, tako ni ograničenja u prvoj deceniji 21. veka ne mogu biti nikakav alibi za katastrofalne rezultate „demokratskih“ vlasti u Srbiji.

NSPM subota, 06. februar 2010.

SHARE