ПСИ РАТА
Историја се понавља увек као фарса.
Пси рата своју ћуд никада не мењају.
Упркос промени европске длаке, остала је иста шовинистичка реторика и мржња.
Било је довољно само да залаје једна сеоска џукела.
И да чопор авлијанера почне бесно да лаје и да режи.
Исти они који су нас пре насилног примирја терали у крвави рат.
Исте те њушке смо гледали недавно како се грле и љубе.
Показивали су својим газдама да су добре куце и да не уједају.
Данас лају на сав глас преко својих медија и прете новим крвавим ратом.
Џукеле остају џукеле.
Створени су да глођу туђе кости.
Лешинаре на туђим несрећама.
Нападају само у чопору.
Тада се осећају моћно.
Није им било довољно разарања и убијања.
Није им било довољно невиних жртава.
Не осећају никакво сажаљење према ти настрадалим.
Научили су да лају, док други гину.
И ево њих поново у чопору .
Реже једни на друге и бесна пена им ударила на жвалаве чељусти.
Облизују се и радују новим ратовима и убијањима.
Спремају се да поново буду пси рата.
Није проблем у њима, тим крвождерним псима рата.
Проблем је у нама, што смо се уплашили.
Што смо се повукли пред тим авлијанерима.
Што живимо у страху од тог дивљачког режања и лајања.
Уместо што бежимо од њиховог бесног лудила.
Морали бисмо да се окренемо и да кренемо на њих.
Са штапом у руци.
Боље да ми њих укротимо, него да они нас изуједају.
Београд, 21.09.2016
