Početna Tekstovi ПРОТЕСТИ

ПРОТЕСТИ

6189
0
SHARE

ПРОТЕСТИ

 

 

 

Читам  ваше коментаре.

Неки од вас ме критикују и траже да престанем са коментарисањем и писањем.

Хоће да се уради нешто КОНКРЕТНО.

Рецимо, да позовем народ да улицу.

Да отпочнемо грађанске протесте.

 

Мој став о улици и протестима се зна.

Улица је основ демократије.

Подржавам протесте грађамна.

И био сам на свим протестима од 1981.године.

То је био мој лични протест против политичког тоталитаризма.

 

Били су протести у овој години.

Разни.

На видовданском протесту за очување Космета било нас је свега 4.000 грађана.

Зашто нас није било 400.000?

Да ли сте били на протесту?

Ви – лично?

Зашто нисте били?

 

Апел је потписало свега 20.000 људи.

Резолуцији свега 15.000 људи.

Потписао сам и Апел и Резолуцију.

И говорио сам на неколико трибина за Резолуцију.

Зашто Апел и Резолуцију није потписало 1.000.000 људи?

Да ли сте потписали Апел  и Резолуцију?

Зашто нисте потписали?

Чега се бојите?

 

Годинама постоји мој конкретан Политички и Економски програм.

Изнео сам предлог шта морамо да радимо да се спасимо.

Зар то није КОНКРЕТНО?

Одазвао сам се позиву Дунђера и дошао на сатанак.

Зар то није КОНКРЕТНО?

Нико ме више није звао.

Непозван нигде не идем.

 

Господин Љубомир Т. Грујић организује протест.

Био је са своја два пријатеља код мене.

И та два пријатеља и ја смо се сагласили да нема смисла организовати протесте на које ће да дође 10-30 људи.

То је трошење енергије неповерљивог народа.

Не вреди правити протесте на којима нема најмање 15-20.000 грађана.

Ако почетно немамо толико људи, ми смо промашили тему.

Нереални смо и неодговорни људи.

То је мој став.

 

Будимо искрени и отворени.

То је услов да живимо у складу са реалношћу.

Када бих ја позвао људе на протесте данас, колико би људи изашло?

Ако мој рад прати 37.000 људи, да ли би изашло 50 људи.

Будимо искрени.

Да ли бисте ви изашли?

Немојте да гледате на друге.

Шта бисте лично ви урадили?

И ту је главни проблем.

 

Пошто сам васпитан да будем реалан, пошто сам послован човек који свакодневно мора да доноси одлуке на основу реалних процена тржиша, мишљења сам да још немамо КРИТИЧНЕ МАСЕ која треба да изврши ИСТОРИЈСКЕ ПРОМЕНЕ, које ће бити у интересу државе и народа.

 

Нажалост, али немамо.

У овом тренутку.

То је поражавајућа истина.

Ко то не прихвати, тај је политички дилетант.

 

Силовати протесте ради протеста није добро.

Морамо да радимо на буђењу и просвећивању народа.

То сам назвао – НАТАПАЊЕ!

Морамо да натамо да би се припремиле историјске промене.

И то не може преко ноћи и одједном.

Мора се радити годинама, деценијама и понекад читав једна век.

Рецимо, српски устанак 1804.године је почео да се припрема сто година раније.

И избио је онда када је догорело до ноката.

Када више народ није имао избора и када је морао да устане против одметнутих  крвника дахија.

 

Шта је са нашим животима, питају они који не разумеју историјске токове.

Кад ћемо почети боље да живимо, питају они који су заражени потрошачком антицивилизацијом.

 

Наши животи су уткани у 7527.година српске древне историје.

Наши животи су сламка међу древним историјским вихорима.

То мора свако од нас да схвати.

И да разуме снагу воље, уверења и жртве наших предака.

Који су се жртвовали да бисмо ми данас живели у својој земљи и говорили српски језик.

 

Размишљате ли како је било генерацији Срба после 1389.године или после 1459.године?

Размишљате ли како је било генерацији Срба поробљених под турским ропством?

Како је било онима који су подигли устанак 1804 и 1815 године?

Како је било онима који су отишли у рат 1912 и вратили се 1918.године?

Или онима који су отишли 1941 и вратили се 1945.године?

Или онима под комунистичком диктатуром Великог мештра свију хуља?

 

То су историјске реалности.

И ми морамо да размишљамо у оквиру тих историјских реалности.

Њима морамо да се вратимо.

У снази наших предака да пронађемо снагу за нашу борбу.

 

 

Нема апатије!

Нема равнодушности!

Нема предаје!

Морамо да се боримо!

 

Зато што су то радили наши преци.

Зато што то морамо и ми да радимо.

Немамо избора!

Борба за наш опстанак је наша историјска нужност.

Боримо се за свој живот и живот наше породице.

Боримо се за наше потомство.

Исто онако како су се борили наши преци.

И свесно се жртвовали за нашу будућност.

 

Немамо право на предају!

Немамо право на капитулацију!

Немамо право да одустајемо.

Немамо право на апатију и равнодушност!

 

 

Када ово већина Срба схвати, онда можемо да се одбранимо.

И да опстанемо.

Деценијама радим на томе да Срби то схвате.

Деценијама натапам.

То је КОНКРЕТНО што сам урадио.

И што настављам даље да радим.

 

Ако не знате све оно што вам пишем и говорим, па како ћемо онда да се боримо?

Ако не знамо реално историјско стање и наше могућности, како ћемо онда да спасимо државу и нацију?

 

Знање, знање, господо другови!

То је оно што морамо да имамо.

А знања – немамо!

Мисле они полутани да су се образовали на интернету.

Нису!

Знање се добија из књига.

На интернету леже само информације.

Политички дилетанти уче са интернета.

 

Поред знања морамо да обновимо МОРАЛ.

И онда постајемо непобедиви.

Када будемо бранили ЗАЈЕДНИЦУ уместо себе, онда смо на правом путу.

Са кога смо одавно скренули.

Морамо се вратити нашим древним извориштима.

Ту воду са српских врела морамо да пијемо да се прочистимо и уздигнемо.

 

Ми још нисмо дотакли дно.

Приближавамо се дну, али нисмо га дотакли.

Живимо у распаду друштва, намерном уништавању државе и биолошком истребљењу Срба.

Моја деценијска борба је да се супроставим том Злу.

Учим, просветљавам и будим људе.

Држим бакљу високо упаљену.

Пркосим!

Осветљавам!

Зар то није – КОНКРЕТНО!

 

На улице излазимо када будемо имали КРИТИЧНУ МАСУ.

Када будемо знали да ће на улице да изађу стотине хиљада грађана.

Који су спремни да се боре за своју слободу и своје људско достојанство.

Који су спремни да се боре за своје потомке.

 

Ако то буде за мог живота, искрено ћу се радовати.

Наставићу да помажем да том путу нашег усправљања и уздизања.

Ако то не буде за мог живота, није запело због мене.

Савест ми је чиста.

Држао сам бакљу упаљену!

Урадио сам све што сам могао.

Одржавали смо ватре слободе.

Које ће се једном да упале и  које ће да донесу Србима  слободу.

Наша покољења ће живети у благодетима освојене слободе.

Та мисао ме испуњава.

Спокојним чини.

Мој рад КОНКРЕТАН је имао смисла.

ЗА СПАС СРБИЈЕ!

Београд, 08.09.2018

 

 

 

SHARE