Početna Sadržaj Izdvajamo PROPAST REFORMI

PROPAST REFORMI

607
0
SHARE

Ekonomski „Magnum krimen“       
Pavle Popović    
nedelja, 08. januar 2012


Posle kraha politike „Evropa i Kosovo“ potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije je podneo ostavku. Da li je u pitanju častan čin ili napuštanje broda koji tone? Nije bitno. Vredna je pažnje poruka odlazećeg visokog državnog činovnika koji je bio u svim vladama od oktobarskih promena: Srbiji nedostaje odgovornost pojedinaca iznad svega i napredovanje prema zaslugama. Prećutno se priznaje: da su pravljene brojne greške; da su potrebni novi ljudi i drugi pristup u izvlačenju privrede i društva iz dubokog gliba.

A greške su velike. Posle 11 godina reformi, po svim pokazateljima razvoja nalazimo se na začelju zemalja Evrope. Nisu Srbiju pogodile prirodne katastrofe – zemljotres i biblijske poplave, vulkanska erupcija ili udar asteroida već je posle oktobarskih promena izvođen in vivo eksperiment reformi sistema – energično pokrenut pa usporen, sa puno pukih obećanja a malo rezultata. Način kako je izveden povratak u kapitalizam, proizveo je veliki ekonomski i socijalni zločin – Magnum krimen, a žrtve su stanovnici, privreda i država. Posledice su trajne i teško izlečive.

Zločin je nastao u sklopu neophodnih reformi koje su pretvorene u prevashodno politički projekat sa nestvarnim obećanjima o brzom razvoju i povećanju životnog standarda. Izvođenje dela projekta je povereno grupi miš–maš nestranačkih tehnokrata (domaćih i stranih a poreklom iz zemlje). Svaki od njih je prihvatio odgovornost za pripremu i primenu reformskih mera u određenim oblastima ekonomije i finansija.

Stožerna stranka DOS-a, Demokratska stranka je imala ekonomski program (hvaljen od mnogih) različit po sadržaju i pristupu novih izvođača reformi (DS se zalagao za vaučersku privatizaciju i takozvani narodni kapitalizam – privatizovane firme u vlasništvu malih akcionara i brzi razvoj autohtonog privatnog sektora – mala i srednja preduzeća i radnje). Nijedan član DS-a koji je pripremao ekonomski program stranke nije dobio bilo kakvu funkciju u potonjoj reformskoj vladi DOS-a (izuzimajući ministarku za socijalna pitanja, starog člana DS-a i uspešnog ministra). Na ovakav izbor ljudi koji će primeniti šok terapiju verovatno je uticala međunarodna zajednica sa svojim interesima, nekritičko izlaženje u susret zahtevima sa strane (podvoričko ponašanje) i želja da se izvedu brze promene dok pobednička euforija (uklanjanje Miloševića) traje, ma kolika bila cena. Sa protokom vremena cena brzih i nepromišljenih rezova u privrednom tkivu je postajala sve veća i veća.

Umesto da pokrene postupne reforme primerene stanju i mogućnostima, eksperti – samoproklamovani buldožeri reformi su se opredelili za šok terapiju: stabilizacija, privatizacija i liberalizacija po principu – „kopiraj i nakalemi“.[1] Za iscrpljenu zemlju posle ratova za nasleđe Jugoslavije, sankcija i bombardovanja i stalnih pritisaka – saradnja sa Haškim tribunalom i de fakto prihvatanje otcepljenja Kosova – udarne doze lekova primenjene terapije su samo pogoršale stanje pacijenta do stanja kome od neprimerene terapije ostao je samo šok koji je i danas prisutan.

Kako su nazovi eksperti doveli do velike krize privrede i društva u celini?

– izborom modela i propustima u izvođenju privatizacije (nezvanično 50% privatizacija su neuspešne, omogućeno je pranje „prljavog“ novca, firmi su „poklanjane“ zaslužnim građanima – sa plaćanjem „ispod stola“ – restitucija nije izvršena, proces još nije okončan)

– stvaranjem monopola i pospešivanjem tajkunizacije privrede (izabranim trgovačkim lancima u vlasništvu tajkuna dozvoljeno monopolsko ponašanje na račun snabdevača i kupaca praćeno zatvaranjem malih trgovačkih radnji),

– ishitrenom liberalizacijom spoljnotrgovinske razmene, (konkurencija domaćoj proizvodnji koja nije imala vremena ni kapitala da se oporavi od sankcija),

– uvođenjem poreskog sistema gde najveći teret obaveza nose oni koji su ekonomski najslabiji (građani ili male firme; rad se više oporezuje od prihoda od imovine ili drugih izvora što vodi ka neodrživom socijalnom raslojavanju, nestanku srednje klase, gašenju male, radno intenzivne privrede)

– razvojem bankarskog sistema sa stranim bankama, bez regulacije odnosno zaštite korisnika usluga (razvijeno je „kanibal bankarstvo“ sa najvišim kamatama u Evropi i mogućnostima jednostranog menjanja uslova kreditiranja)

– uvođenjem i održavanjem precenjene vrednosti dinara (podsticanje uvoza a gušenje izvoza, stvaranje privida visokog životnog standarda stanovništva).

Nizom mera u sklopu napred navedenog je trasiran put za debalanse i privrednu nestabilnost, sa izrazitim pogoršanjem pojavom svetske krize 2008. godine kada je nestala iluzija o ugodnom životu: trošenje bez pokrića. Privreda i stanovništvo su u dužničkom ropstvu, privreda duguje bankama preko 20 milijardi evra a stanovništvo blizu 6 milijardi! Međusobni dugovi privrede su ogromni pri čemu se kola lome na najslabijim i najmanjim; omča nelikvidnosti sve više steže mala preduzeća. Preko 22 hiljade malih i srednjih preduzeća i 40 hiljada radnji ima blokirane račune a 10 hiljada se nalazi u stečajnom postupku. U poslednje dve godine preko 44 hiljade malih firmi – autohtoni privatni sektor – je ugašeno, daleko više od novoregistrovanih. Izgubljeno je preko 400 hiljada radnih mesta. Država duguje privredi više od jedne milijarde evra!

Šta reći o teškom položaju stanovništva: oko milion ljudi je bez stalnog posla, svaki deseti stanovnik živi ispod granice siromaštva, prosečne plate i penzije su najniže u Evropi. Preko milion stanovnika se suočava sa problemima otplate dugoročnih i kratkoročnih kredita. Vrednost uvoza je godinama dvostruko veća od izvoza. Finansijska nedisciplina i evazija poreza su uobičajene pojave dok siva i crna potiskuju regularnu ekonomiju. Odraz dubokih poremećaja u privredi je visoka inflacija dok proizvodnja i prodaja stagniraju. Oko 400 hiljada mladih i obrazovanih je otišlo iz zemlje u potrazi za boljim životom! I pored velikog priliva izbeglica iz Hrvatske i Kosova, broj stanovništva u odnosu na prethodni popis se smanjio za 350 hiljada!

Priliv sredstava u budžet je nedovoljan, u ranijim godinama prihodi od privatizacije su išli u javnu potrošnju, kada su ovi izvori presahli, prešlo se na pozajmice i stranu pomoć. Javni dug države je na granici dozvoljenog, 14,7 milijardi evra. Postavlja se pitanje kako dalje – da li je bankrot i raspad sistema krajnje rešenje! Kako država koja zavisi od tuđe pomoći i uslovljenih kredita može da brani svoje nacionalne interese? Setimo se Kosova, Republike Srpske, povratka izbeglica i uzurpacije njihove imovine u Hrvatskoj.

Sa prvim očiglednim neuspesima reformi privrede kada nove privredne strukture ne stvaraju novu vrednost već pojačavaju preraspodelu sve manjeg „kolača“, entuzijazam za promene je presahnuo (većina privatizacionih akvizicija domaćih investitora se svodila na špekulacije sa nekretninama ili pranje prljavog novca a manje na ozbiljno poslovno angažovanje koje stvara novu vrednost). Niko se više nije brinuo o razvoju nezavisnih tržišnih i ostalih institucija, dogradnji ostalih sistema kao što su pravosuđe, obrazovanje, zdravstvo, penziono osiguranje, reformama javnih preduzeća ili stvaranjem efikasne nekorumpirane javne uprave. Pomaci, ako ih je i bilo, svodili su se na formu, bez sadržaja. (Koliki je zastoj u reformama najbolje se vidi iz mukotrpnih pregovora za dobijanje kandidature za pridruživanje EU. i dugog spiska reformskih zadataka). Inauguracija obećanih tržišnih sloboda je izostala, na scenu je stupila partokratija odnosno kleptokratija – najgori vid mešanja države u privredu i društvena kretanja. Taj fenomen je dostigao svoju kulminaciju posle 2008. godine kada se može govoriti o „diktaturi u rukavicama“ koja vešto kontroliše i usmerava disonantne glasove: Skupština je pretvorena u veliku pričaonicu demokratije bez suštinskih rasprava, sa štancovanjem zakona koji se ne primenjuju; mediji su kanalisani preko oglašivača (tajkuna i javnih preduzeća); istraživačko novinarstvo se zloupotrebljava za spinovanje političkih i/ili korupcionaških afera; „nezavisni“ analitičari se kao limeni pevci na dimnjacima okreću prema vetru; tajkuni razmenom usluga sa upravljačkim strukturama, otvoreno, bez skrupula uvode pravila igre koja odgovaraju njihovim interesima; nova privredna i društvena kvazielita se pridružuje opštem grabežu a stručni i časni ljudi se potiskuju na margine događaja. Glas javnosti se gubi u opštoj kakofoniji spinovanih informacija a društveno odgovorna tela i pojedinci – Savet za borbu protiv korupcije, Poverenik za informacije, Zaštitnici građanskih prava – su nemoćni u „pro forma“ funkcionisanju.

Ruku pod ruku sa partokratijom je išao talas novih tajkuna koji se regrutuju iz samih vrhova vladajućeg establišmenta ili iz armije „saputnika“. U odnosu na stare tajkune, kapital stečen nečasnim poslovnim poduhvatima novih bogatuna se pere kroz investicione fondove ili ulaganja „anonimnih“ investitora a destinacija prljavog kapitala je dispergovana u finalnom činu zametanja tragova. U zakulisnim poslovima, zajedno sa starim tajkunima, stvaraju tržišne distorzije, na štetu neprivilegovanih privrednika.

Drugi prateći fenomen partokratije je stvaranje nove poslovne i društvene elite koja je svoj uspon zasnivala na: podobnosti – pripadanju ili vernosti vladajućem establišmentu a ne sposobnosti – iskustvu i dokazanoj stručnosti i iskazanoj društvenoj odgovornosti – postavljanju javnih iznad ličnih interesa[2].

Stručna i politička javnost sporadično ukazuje na posledice promašaja ekonomskih politika u proteklom periodu ali niko nije ispitivao genezu grešaka niti je tražio odgovornost onih koji su donosili pogrešne odluke. Osnovni preduslov za privredni oporavak i povratak potisnutih društvenih vrednosti kao što su lična odgovornost i poštenje u obavljanju javnih funkcija, jeste prihvatanje činjenica da su počinjene greške koje su prerasle u veliki ekonomski i društveni zločin (svojevrsna katarza) i da počinioci moraju da odgovaraju za učinjeno. Zločin su počinili pojedinci, pozivanje na kolektivnu odgovornost abolira prave krivce. Političke stranke na vlasti, pod čijim su okriljem izvođene reforme polažu račune sudu javnosti odnosno biračima koji su nevoljno postali žrtve nadobudnih reformatora. Pojedinci koji su oblikovali i predlagali odnosno sprovodili reformske mere moraju da odgovaraju za počinjena zlodela, ne samo da bi se pravda zadovoljila već da bi se sprečilo ovako ili slično neodgovorno ponašanje u budućnosti.

Lustracija svih koji su učestvovali u zajedničkom zločinu u vidu zabrane vršenja javnih funkcija u određenom vremenskom periodu je blaga kazna za počinjeno ali se može brzo sprovesti i obuhvatila bi veći broj ljudi. Lustracija je povoljnija opcija od složenih postupaka krivičnog gonjenja osumnjičenih. Počinjeni zločini imaju sve elemente krivičnih dela, poštujući pravne procedure od prikupljanja dokaza preko sudskog postupka do pravosnažnosti presuda, proces(i) bi dugo trajali, zahtevali bi angažovanje velikih ljudskih i novčanih resursa a mnogi bi izbegli zasluženu kaznu. Pored lustracija ne treba sasvim isključiti i sudsko procesiranje uz prethodnu temeljnu istragu, gde postoje opravdane sumnje za krivična dela klasičnog privrednog kriminala, korupcije, drugih vidova „razmene usluga“ i zloupotrebe službenog položaja. Tokom procesa privatizacije, uočene su brojne nepravilnosti u radu Agencije za privatizaciju, da li ima krivičnih dela u radu pojedinaca? Koliko su konsultantske kuće doprinele kriminalizaciji procesa privatizacije insajderskom trgovinom informacija ili pak pristrasnom procenom imovine i fabrikovanjem prospekata firmi za privatizaciju prema željama budućih investitora? I njihov rad se mora podvrći nepristrasnoj istrazi i mogućem procesiranju odgovornih pojedinaca.

Lustriranjem briše se „podobnost“ pojedinaca koja je zloupotrebljavana zarad ličnih interesa. Većina vodećih reformatora i njihovih saučesnika je našla uhljeblje u tajkunskim firmama, strano-domaćim bankama, sportskim savezima i drugim organizacijama koje obezbeđuju sinekure ali traže i uzvratne usluge lobiranja i posredovanja u korupcionaškim dilovima. Ukidanjem „podobnosti“ smanjiće se korupcija, rak rana ovog društva i drugi negativni uticaji dobro umreženih bivših reformatora. Da li će ovi ljudi na „unutrašnjim“ položajima zdušno opstruirati sve prave reforme koje vode ka oporavku privrede? Hoće, nema sumnje.

Privreda je dovedena na ivicu opstanka, a državi preti dužničko ropstvo. Ukoliko ne dođe do preokreta čeka nas sudbina Grčke, Španije, Italije, sa prinudnom upravom koje postavljaju strane banke i države – poverioci, a cenu plaćaju obični građani a ne i elita! Oni koji su izazvali svetsku finansijsku krizu, prošli su nekažnjeno, čak su i nagrađivani. Da li će i naši reformatori koji su takođe popravili imovinski saldo, proći nekažnjeno?

——————————————————————————–
 

SHARE