Početna Sadržaj Komentari PROPAST

PROPAST

1011
0
SHARE

PROPAST
 

Branko Dragaš
 

ZIMA –  Sneg je iznenada pao usred zime. Kada ga režim nije očekivao. Pale su i temperature. Padaju ljudi na ulicama. Samo još režim nije pao. Cela država je paralisana. Smrznuti i gladni ljudi umiru. Sela su odsečena. Zaseoci zavejani. Gradovi blokirani. Autoput prvih dana neočišćen. Gradske ulice neprohodne.Škole su zatvorene. Toplane ispadaju iz sistema grejanja. Građani su uspaničeni. Opšte je rasulo. Raspad sistema na svakom koraku. Uvedeno je i vanredno stanje. Nije pao sneg da zaveje breg, nego da režim pokaže svu svoju nesposobnost i neorganizovanost. Mogu da razumem da su ljudi u primorju zatečeni iznenadnim polarnim snegom i da se nisu odmah snašli, ali da se mi iznenadimo što je pao sneg u februaru, to je vrhunac licemerja ove okupatorske vlasti.
Hladni talas je došao iz Sibira. Ovo je pravi sibirski sneg. Suv i sitan. Video sam taj sneg u Sibiru. Video sam kako ga redovno čiste i kako sve funkcioniše. Ulice i putevi su svi očišćeni. Prolazio sam kroz čitave tunele od snega, koji su bili visoki i do deset metara. U Sibiru i skandinavskim zemljama sve funkcioniše. Niko ne uvodi vanredno stanje i deca redovno idu u školu. Sibirski sneg se lako čisti, jer je lagan kao prašina. Zamislite šta bi se desilo da je pao vlažan sneg koji se odmah pretvara u ledenice. Zamislite da je takav sneg pao na početku zime?!

 

 
Nekada davno, kada smo bili mali, sneg je padao u novembru i topio se u aprilu. Temperature su bile isto polarne. Ali, sve je funkcionisalo. Vlast nije uvodila vanredno stanje. Putevi su se redovno čistili, gradski prevoz je radio, zdravstvene službe su dežurale, deca su išla u vrtiće i školu, radnici su radili u svojim fabrikama. Znam da smo se sankali bez skafandera i bez nepromočivih čizama. Imali smo neke očeve letnje cipele i vunene čarape.

Stari narod mi je pričao da su se moj otac i njegova braća i sestre igrali bosi u snegu. Jedine opanke bi ostavili u staroj kući kraj ognjišta da se greju, dok bi oni bosi istrčali na sneg da se sankaju. Posle bi se vratili i grejali crvena stopala kraj vatre. Moja generacija se nije izuvala bosa da bi se igrali u snegu. Socijalizam je nama radničkoj deci omogućio vunene čarape i očeve poderane letnje cipele, koje su bile idealne za klizanje. Skije su nam bile otkinute stranice gajbi za pivo ili kiselu vodu. Na snegu smo bili kada nismo bili u školi. I nismo imali šalove preko usta. Niko od odraslih nije nas čuvao. Sami smo vukli svoje sanke i igrali se vije. Sušili smo stare pantalone i poderane džempere na naftaricama i smederevcima. To nam je bila skijaška oprema. Nismo izostajali iz škole. Tada je bilo sramota da ne ideš u školu. Nismo gubili časove. Nismo pričali o hladnoći. Učili smo i bili smo odlični đaci. Temperaturu smo skidali komovicom. Grlo smo lečili natopljenim oblogama rakije. Preznojavali smo se pod debelim jorganima. Antibiotike smo pili baš kada smo morali.

Danas je sve drugačije. Civilizacija se promenila. Postali smo razmaženi i metiljavi. Sve nam smeta. Najviše vreme. Svi pričaju samo o vremenu i kukaju. Čini mi se kao da svi postajemo Šurda iz serije Vruć vetar. Svaka promena vremena utiče na naše raspoloženje. Antibiotike gutamo kao narkomani. Decu smo pokvarili. Nisu deca kriva. Nisu kriva što ne idu u školu. Režim je doneo odluku da se ne ide u školu ne zbog dece, nego zbog sebe. Ugrožen je energetski sistem i onda se štedi tamo gde ne sme da se štedi. Jedan gimnazijalac je rekao – ako štede, zašto ne isključe fabrike? Mlad je i ne zna da su fabrike privatizacijom već odavno isključene. Posledice isključivanja dece iz škole zbog zime su veće nego isključivanje fabrika. Kada se isključe fabrike, onda nastaje materijalni gubitak koji se odmah vidi. Kada deca ne idu u školu zbog zime, onda se materijalni gubici ne vide, čini se čak da država tako štedi i dobija, ali nematerijalni efekti vaspitanja dece su pogubni za društvo. Odrastaju čitave generacije koje gube radne navike, koje nisu spremne za okrutan život koji ih čeka, koje ne mogu ničega da se odreknu, koje ne znaju da trpe i koje sve hoće odmah. To je naličje neoliberalne potrošačke ideologije. Preuzeli smo njene najgore osobine. Mislim da će to biti pogubno za mnoge mlade generacije, koje će biti pred velikim izazovom u novom dobu u koje smo već ušli.

Vreme obilja i razmaženosti je prošlo. Kriza donosi novo vreme u kome će se teško živeti i još teže odbraniti sloboda i lično dostojanstvo. Voleo bih da grešim, ali, nažalost, do sada za tri decenije nisam strateški nigde pogrešio. U vreme socijalizma, kada je tadašnji režim doneo odluku da deca iz srednjih škola odmah idu u vojsku, tvrdio sam da je to programirano i da se priprema raspad zemlje. Vojsku je trebalo uništiti da bi se uništila država. Sada nam uništavaju decu da bi nas potpuno porobili. Šta da radimo? Ako ovo razumete o čemu pišem, ako ste zabrinuti za sudbinu svoje dece, onda vas interesuje šta da radite? Kako da pomognemo sebi i svojoj deci? Predlažem vam da se posvetite vašoj deci, da ih vaspitavate vi sami, da pričate sa njima i da ih uvodite u stvaran život. Ugasite televizore i naučite decu da čitaju knjige. Naučite ih da razmišljaju, sude i iznose svoje stavove. Pomozite im da se disciplinuju, da postanu odgovorna, da dobiju radne navike i da nauče da budu strpljivi i štedljivi. Naučite ih da ne ogovaraju, trućaju gluposti i tumače vremensku prognozu. Naučite ih da uživaju u životu i u vremenu. Najbolji recept protiv priče o vremenu, recept koji je univerzalan za svako doba i mesto, je – ne obraćajte pažnju!

ŽELEZARA – Sve sam već napisao o preuzimanju železare za jedan dolar. Mnogi sajtovi su preuzeli moj tekst. Međutim, ni danas nema odgovora ni na jedno postavljeno pitanje. Nema odgovora ni na jednu meru koju sam predložio. Nesposobni režim se hvali kako su nadmudrili američke tajkune. Uzeli su nazad železaru koja ima nagomilane obaveze sa 2010, bilansi za 2011. se još rade, iznose 673 miliona evra, samo kratkoročne obaveze iznose 219 miliona evra.
Gubitak iznad visine kapitala iznosi 192 miliona evra. Godišnji gubitak 150 miliona evra. Ko će da pokrije te gubitke? Režim tvrdi da železara nema nikakvih gubitaka. Državni sekretar čak tvrdi da će on da pokrene drugu peć. Potpuno ludilo! Predizborno ludilo! Čuvajte se te zaraze. Trajaće sve do izbora. Nadaju se da će građane ponovo da uplaše i da ih prevare. Nemojte da nasedate na te njihove laži i provokacije. Moramo da srušimo režim. Legalno. Na izborima. To je naša građanska dužnost.
BUS PLUS – Više nije važno kako se prevara zove, važno je da je prevara uspela. Nas građane smatraju ovcama i zato nas šišaju na svakom mestu. Sve što navodne demokrate i socijalisti rade, u funkciji je lične i partijske pljačke. Nije bitno da li je to Most na Adi, koji je dostigao cifru od 610 miliona evra, most kod Beške, krađe na izgradnji autoputeva, krađe na asfaltiranju ulica, na vakcinama, na tenderima i svuda tamo gde se može nasilnički oteti od naivnih i uplašenih građana. Pitaju me za stručno mišljenje – kada se očekuje totalni krah? Ne mogu tačno da kažem. Od čega zavisi? Zavisi od toga koliko su građani spremni da trpe. Ne mogu da procenim koliko su građani Srbije spremni da trpe pljačkanje i ponižavanje. Ne mogu da procenim gde je granica izdržljivosti srpske nacije.

 
Nesposobni i korumpirani režim je naterao građane da čekaju u noćnim redovima po nekoliko sati da bi predali zahtev za pasoše. Niko se nije bunio. Svi su strpljivo čekali i psovali majku političarima. Nesposobnost režima se dokazala izdavanjem najružnijih i najglupljih saobraćajnih tablica. Niko nema tako ružne saobraćajne tablice. Imamo vrhunske dizajnere u zemlji i svetu, koji rade za vodeće svetske kompanije, ali niko nije pozvao te stručnjake da dizajniraju saobraćajne tablice, nego su partijske birokrate izabrale svoje pajtaše da bi uzeli proviziju. I opet ništa. Kao da se to nas ništa ne tiče.

 
Poslednja blamaža je izdavanje novčanice od dve hiljade dinara. Režim se namerno sprda i sa nama i sa znamenitim naučnikom Milutinom Milankovićem. Ništa im nije sveto. Osim mediokriteta Tadića, čiji lik i delo njegovi savetnici brane svim raspoloživim sredstvima iz budžeta. Nova novčanica je postala svetski hit za ismejavanje. To je prva novčanica na kojoj je lik sa novčanice okrenuo glavu od državnih simbola. Da li je to slučajno urađeno? Naravno da nije, nema ničega slučajnog. To je urađeno namerno, da bi se ponizili država, njeni simboli i jedan od najznamenitijih Srba na svetu. Ako posle svega ovoga, ipak, glasate za ovaj okupatorski režim, onda vam ne mogu pomoći. Otrežnjenje će uskoro doći. Otrežnjenje će biti bolno. Za sve koji žive u zabludama, iluzijama i na budžetu. Pripremite se za preobražaj.

MRKA – Sadašnjeg ministra Mrkonjića, popularnog Mrku, upoznao sam tačno pre dvadeset godina. Na njegovo uporno insistiranje, preko zajedničkih poznanika, pristao sam da se sretnemo. Ručak je bio u vili CIP-a na Dedinju. Bilo je prisutno tridesetak srpskih direktora, savezni premijer Raja Kontić i neki ministri. Nisam znao da će svi ti likovi biti tu prisutni. Tada sam prvi put uživo video Mrku.

 
Pošto sam bio opozicionar i jedan od najvećih kritičara Miloševićeve vlasti, pošto nikada nisam radio nijedan posao sa državom, niti sam dobijao kredite iz primarnih i sivih emisija, radio sam na domaćem i svetskom tržištu i nisam ulazio nikada u kombinacije sa režimom, otišao sam na taj sastanak više iz diplomatske pristojnosti, nego što me je zanimalo da upoznajem udarne pesnice vlasti.

 
Moram da priznam da takvo ponašanje nikada pre toga nisam video u svom životu. Mada sam odrastao na zemunskoj kaldrmi i poznavao sam većinu opasnih momaka sa ulice, mnogi od njih više nisu živi, nikada u svom životu nisam doživeo da neko bude tako bahat, bezobrazan, pokvaren i prost, da toliko ponižava ljude da je to bilo sramno gledati.

 
Mrka je prema meni bio krajnje pristojan. Uljudan i pažljiv. Uviđajan. Ali prema svima ostalima je bio nemilosrdan. A ti ostali, ljudi koji su upravljali srpskom privredom, puzali su kao psi pred Mrkom i poslušno mahali repom. Tako sam drugi put u svom životu prisustvovao da neko iz vlasti ponižava i vređa ljude.  Prvi put je to radio u leto 1987. komunistički sekretar, nosilac partizanske spomenice, koji je, u mom prisustvu u Kruševcu, vrištao na generalnog direktora Župe i vređao ga, da se ovaj tresao od straha. Mrka je bio još vulgarniji. Bukvalno je postrojavao sve prisutne, prozivao ih, vređao i, moram da upotrebim taj ulični sleng, hranio ih govnima. Bio sam zaprepašćen tom scenom.Naročito ponašanjem prisutnih. Usilno su se smejali i gutali sve što je Mrka izgovarao. Zašto su ga trpeli? Zašto su se ponižavali? Odgovor je jednostavan.
Kabadahija Mrka je bio kadrovska ispostava Miloševića. Njegov zadatak je bio da napravi kadrovsko čistilište. Tačnije, da nahrani što više govnima i ponizi buduće kadrove za visoke državne i privredne funkcije. Oni koji su izdržali njegove seanse, oni koji su mogli sve to da progutaju, mogli su da se kandiduju dalje. Tako je taj nakaradni sistem funkcionisao. Mislio sam da je to vreme daleko iza nas. Nažalost, danas je Mrka postao medijska zvezda i ovoga režima. Ništa se nije promenilo. Samo su žrtve, pored domaćih ulizica, i stranci. Boris Tadić je na prošlim izborima prevario birače. Rekao je da nema povratka u mračne devedesete. A onda smo ponovo dobili Dačića i Mrku. Režim Tadića će završiti kao i režim Miloševića.To je istorijska nužnost. U maju građani ruše tu odnarođenu vlast.
 

 

 

SHARE