ПРОМЕНЕ
Зашто нема системских промена у нашем друштву?
Два су разлога : свест и нужда.
Свест је када људи из моралне, људске и слободарске вертикале одлучују да се побуне, јер не могу више да трпе лаж, превару, понижавање, насиље, манипулацију и контролу од стране политичког олоша.
Свест о нужности системских промена у друштву имају, нажалост, мањина просвећених људи у друштву.
Они се боре за спас окупиране заједнице и поробљеног човека не због тога што су они лично егзистенцијално угрожени, него због свести и моралне вертикале да је људска заједница угрожена.
Забринути су за будућност човечанства и својих потомака.
Њихова свест о заједници потиче из њиховог поимања смисла живота.
Смислено је све што поседује духовне вредности у одбрани заједнице.
Њихова филозофија живота је уздигла духовни живот изнад материјалног живота.
Смисао живота се не огледа у похлепном и успешном нагомилавању материјалних вредности, него у уздизању у духовним вредностима на путу према Богу.
Побуна је борба за уклањање свега што то успињање спречава и омета.
Човек духа се бори из убеђења.
Њему борба није терет, него саставни део његовог животног смисла постојања.
Његова борба није жртва, ма колико он страдао у тој борби, него сам живот.
Без те борбе, он не би постојао као човек духа.
Борба га испуњава и очовечује.
Нема системских промена јер је мањина просвећена.
Они немају снаге да сами изврше нужне промене за спас заједнице.
Треба им критична маса за промене.
Ако критичне масе нема, ако се свест не пробуди код народа, онда њихова борба не може да успе.
Али, они због тога не одустају, не разочарају се и настављају своју борбу.
Надају се да ће, након великог и дугог натапања, морати да се створи критична маса за промене.
Они су задовољни када се то,ипак, догоди, макар то било након њихове смрти.
Духовне вредности су бесмртне.
Друго објашњење је да нема системских промена јер нема праве нужде за променама.
Нужда настаје када су грађани присиљени да изврше друштвене промене, јер више не могу да издрже тиранију тоталитарног система.
Ако нема нужде, значи да грађани још увек могу да издрже.
Кукање, запомагање, негативни коментари на друштвеним мрежама, апатија, безнађе, лајковање и одбијање да се изађе на протесте, доказ су немоћи грађана који су незадовољни.
Али, нису још увек егзистенцијално угрожени.
Односно, нису дотакли дно.
Нужда настаје када дотакнемо дно.
Све брже се приближавамо дну.
Када ударимо у дно, не значи да ће настати промене у интересу заједнице.
Могућа је поново нека нова превара.
Зато је важно да данас, док јуримо према дну, спречимо нове преваре.
Србија нема више капацитета да издржи нове преваре.
Срби биолошки не могу да преживе нове преваре.
Наравно, цену одлагања нужних промена морамо да платимо.
Духован човек нам својим животом и јавним радом показује какве су промене неопходне за спас заједнице.
Свесне или нужне промене су праве ако су усаглашене са духовним вредностима.
Београд, 7531.год. жетвар
