Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Program ili kako dalje?

Program ili kako dalje?

1575
0
SHARE

Zamislimo nekog odvažnog èoveka koji, iz ko zna kojih razloga, odluèi da otvori privatnu firmu. Pretpostavimo i to da on, iz njemu dobro znanih izvora, uloži kapital u otvaranje te firme. Taj spretni èovek registrovaæe firmu, zaposliæe radnike, zakupiæe poslovni prostor, kupiæe telefone, nameštaj i kompjutere, izradiæe ukusno dizajnirane vizit karte, obezbediæe vozaèa i kola, savetnike i otvoriæe predstavništva po zemlji. Naravno, taj uvaženi gospodin æe sebe proglasiti za predsednika sopstvene firme. To je sasvim moguæe, jer zašto bi vlast u sopstvenoj firmi ponudio nekom drugom?

Prirodno, interesuje vas šta taj poslovni èovek radi, kojim poslom se bavi? A on vam, na to vaše pitanje, nadmeno odgovara da je otvorio preduzeæe da bi osvojio tržište! Ništa vas to ne iznenaðuje jer firme se i otvaraju da bi osvojile neka tržišta. Zato vas zanima koju robu vaš sagovornik nudi potrošaèima? Nema robe! Dobro, sigurno zato nudi neku uslugu. Nema ni usluge!

E, sad ste stvarno zbunjeni. Niste oèekivali ovakve odgovore. Opet pokušavate da saznate koje su namere ovog poslovnog èoveka. I ponovo dobijate odluèan i ljutit odgovor da njegova firma mora da osvoji tržište!

Na našem politièkom tržištu ima oko 200 politièkih stranaka. Sve te stranke su registrovane, imaju poslovne prostorije, predsednike, izvršne odbore i skupštine. Imaju i mobilne telefone predsednici stranaka, šefove kabineta i odštampane vizit karte. Bogatije stranke imaju skupocen vozni park, telohranitelje i èvrstu organizaciju po unutrašnjosti. Stranke, prirodno, imaju i svoje fondove kojima rukovode vodeæi ljudi stranke. Javnost u radu tih fondova nije dozvoljena, jer svako ima neke svoje tajne izvore sredstava. Nijedna stranka nije spremna da otkrije na koji naèin prikuplja finansijska sredstva. Sve se one zalažu za javnost u radu, osim kad se ta javnost odnosi na njihovu firmu. Tu se svaka javnost bièem proteruje. Tako ostaje neotkriveno ko finansira politièke stranke? Dakle, konkretna imena firmi i pojedinaca, iznosi koji se uplaæuju i gde se ta prikupljena sredstva troše.

Ali, to je, da tako kažemo, manji problem. Biraèe i ne zanima previše otkuda sredstva strankama, osim ako stranke na vlasti ne koriste državne fondove za svoj politièki rad. Jer državni fondovi pune se iz prikupljenih poreza svih biraèa. A biraèi ne vole da im neko otima pare. Zato oni traže javnost u poslovanju svih politièkih stranaka. Naroèito onih na vlasti.

I naše politièke stranke, poput onog poslovnog èoveka, hoæe da osvoje tržište. Zato valjda i nastaju. Cilj svake stranke je da doðe na vlast. Ona teži da osvoji makar veæinu na izborima. Naravno, san svake politièke stranke je da ima monopol na politièkom tržištu. Ali ta vremena su, na sreæu, prošla. Biraèi više nemaju takve utopistièke snove. Biraèi samo hoæe da ostvare svoje konkretne interese. Zato traže tržišnu utakmicu razlièitih politièkih stranaka. Traže konjukturnu robu da kupe na politièkom tržištu. Meðutim, danas se nikakva konkretna politièka roba ne nudi našim biraèima. Osim što režim širi iluzije o obnovi, a opozicija traži smenu tog neuspešnog režima. I ništa više. Biraèi su potpuno razoèarani. Prema istraživanju javnog mnjenja èak 72% biraèa hoæe da kupi neku novu, bolju politièku opciju. Sve naše politièke stranake ne znaju šta konkretno da ponude nezadovoljnim biraèima.

Zato im je samo ostalo da se svaðaju i optužuju. Sva sredstva su dozvoljena u toj borbi oko vlasti. Režimske stranke oštro napadaju opozicione da hoæe da im uzmu vlast. Opozicione stranke odluèno napadaju režimske da svim sredstvima brane vlast. I tako, režimske i opozicione partije, zabavljene svojim politièkim borbama, vode državu u propast. Umesto da se sve ujedine oko jasnog državnog interesa, one se bezuspešno bore protiv svojih politièkih protivnika. Ta njihova ostrašæena politièka borba, bez obzira koliko vešta i nemilosrdna bila, ništa konkretno neæe doneti ni biraèima, a ni upropaštenoj državi. Tako, posle svega, za biraèe postaje potpuno svejedno da li na izborima pobeðuju režimske ili opozicione partije. Sve su one za njega iste. Nikakvih znaèajnih promena nema. Agonija postaje sve veæa. I to je naše nacionalno prokletstvo koje, po ko zna koji put, može tragièno da se završi.

Prevareni biraè se, dakle, povukao i traži pravu politièku ponudu koja æe doneti istinski zaokret. On je pobegao od dnevnog politièkog ludila i èeka.

Šta èeka naš biraè?

Èeka da, napokon, kupi dobru politièku robu. Ta roba mora da zadovolji veæinu njegovih interesa. Biraè je potrošaè koga ne interesuje u kojoj je firmi i kod kog glavnog menadžera pravljena neka roba. Potrošaèa samo interesuje upotrebna vrednost te robe. Šta on dobija kupujuæi tu ponuðenu robu. To je jedino važno na politièkom tržištu. Da li predsednik stranke ima telohranitelje ili nema, da li saraðuje sa drugim strankama ili ne saraðuje, da li se stranke udružuju za okruglim stolovima ili samostalno nastupaju; sve to našeg biraèa uopšte ne interesuje. Njega jedino zanima kakvu æe robu dobiti na politièkom tržištu.

Roba koju politièke stranke treba da ponude svom biraèu je – Program. Konkretan, jasan, celovit i detaljan Program za biraèa. Program razumljiv i operativan. Program realan i ostvariv. Program koji æe odgovoriti na kljuèno pitanje: kako dalje? Koje æe poteze preduzeti demokratska vlada kad preuzme vlast? Koji ljudi æe sprovoditi Program? Na, ta pitanja politièke stranke izbegavaju odgovor. Izbegavaju jer ga – nemaju! Zalud nadanja i oèekivanja razoèaranih biraèa. Režimske politièke stranke, opsednute podizanjem srušenih objekata i borbom protiv izdajnika, crpe poslednju istorijsku energiju za svoje održanje; dok se opozicione stranke meðusobno bore za prvenstvo u dodeli inostranih sredstava za razvoj demokratije u zemlji.

Biraèi su tako ostavljeni sami sebi. Njihove interese niko ne zastupa. I zato nema prave promene. I zato živimo u agoniji. I niko ne vidi izlaz iz ovog stanja. Biraèi nikome ne veruju. Ne veruju u lažna obeæanja politièkih stranaka. Ne žele više da ih niko zatrpava neukusnim plakatima, slikama nadobudnih lidera, zakupljenim skupim oglasima u svim dnevnim i nedeljnim novinama, slatkoreèivim obeæanjima o velikoj pomoæi koja stiže posle pada režima. Dosta im je liènih svaða i nestabilnih saveza. Dosta im je jalovih dogovaranja. Dogovora o dogovoru! Sve je to šarena laža. Putujuæi cirkus sujetnih. Svako gura neke svoje liène interese. Svako sebe vidi u glavnoj roli. A biraèa interesuje: ko sve to plaæa? Odakle pare za telohranitelje, limuzine, oglase, skupove, koncerte, putovanja po svetu i zemlji?! Ko pokriva troškove firme koja ne proizvodi ništa, koja ne pravi robu za tržište? Ko? I zašto? Ne dobijamo odgovor ni na ovo pitanje. Niko ne želi da govori o tome. I tako, veæina biraèa ne kupuje politièku robu ni jedne stranke, a sve politièke stranke i dalje posluju. I ne samo to, sve više ih ima. I sve im je, izgleda, bolje.

Politièke stranke moraju, napokon, da shvate da biraè neæe više ništa besplatno. Zna on dobro da sve što se besplatno dobije ne vredi ništa. Naš biraè hoæe da svojim glasom kupi pravu robu. On hoæe da uzme na politièkom tržištu Program koji æe mu vratiti izgubljenu nadu. Program koji æe otvoriti viziju za spas države i naroda. Program koji æe mu doneti bolji život. Naravno, ne odmah, veæ postepeno uz veliki rad, odricanje i štednju. I na to je spreman, samo da se ovo propadanje zaustavi. Demokratske snage promena su dužne da biraèu ponude jedinstven program. Vreme je za pobednièki program! I nove ljude! Odvažne i spremne da nas približe razvijenom svetu. Vredne i poštene za koje æe nezadovoljni i neopredeljeni biraèi glasati. I to je onda novi poèetak. Za sve nas.

SHARE