МИХАЕЛ ХАНЕКЕН
„ ПРОФЕСОРКА КЛАВИРА“
Ако се у првој генерацији европског интелектуалног успињања појави лудило, алхохолизам и малограђански дебилизам, који прикривају породичну тиранију, злостављање и челичну окрутност света који стреми успеху, онда је сасвим нормално и логично да се код њихове деце, која могу да постану, као што је у овом филмском остварењу приказано, врхунска бечка пијанисткиња, универзитетска професорка и педагог, мора да појави изопаченост, перверзија, суманутост,фригидност, агресивност, садистичка окрутност према својим ученицима и мазохистичка потреба додатног самопонижавања, јер то је само један вид побуне, протеста и отпора према изобличеном,немилосрдном и болесном свету надмене, бахате и прорачунате европске духовне аристократије.
Храбри и ингениозни, ослобођени уметник,педантни режисер Михаел Ханекен је одлучио, обрађујући књигу „ Пијанисткиња“ аустријске нобеловке Елфриде Јелинек, да верно пренесе ту личну исповест модерне европске интелектуалке, која је, како сама признаје, болесно скврчена, заглупљена и занесена ,која духом живи, која је опседнута мржњом према самој себи,која се самоповређује и кажњава, која мрзи своју мајку јер у њој види мушкарца који спроводи дисциплину и ред,мушкарца који оличава амбицију, каријеризам и новац, мајку која се менаџерски брине о капиталу и која је, својим снажним феминизмом и окрутношћу, мужа сместила у лудницу и преузела сву власт над поробљеном, фрустрираном, неиживљеном и преплашеном кћерком, стварајући од ње перверзну особу која ће покушати, у свом бекству из света понирања и злостављања, да побегне у агресивност и перверзност са својим младим студентом, који се у њу заљубљује, јер осећа неку изузетност у тој сићушној, непривлачној и необичној жени која својом хладноћом и крутошћу прикрива рањену душу која крвари и пати.
Када се самоповређује оштрим жилетом по гениталијама у кади, када крвари и када, дошавши у собу код мајке на вечеру, пушта да јој крв цури низ ноге, онда је то верна слика кћеркиног самокажњавања кастрирањем због свега што је урадила оцу и због тога што га је отерала у смрт својом хладном и прорачунатом окрутношћу и немилосрдношћу.
Неостварена и незадовољна жена постаје посматрач, воајер, егзибициониста и аскета која нигде и никоме не припада, која не зна куда да крене и шта хоће да уради, која мрзи свој једноличан, досадан живот надарене уметнице у зрелим годинама, која је, после толико година вежбања и свирања, напора и одрицања, музику доживела као своју духовну ограду, баријеру, бодљикаву жицу од осталог света, као свој стишњени свет у кога нико не сме да уђе, па када дрски, провокативни и згодни студент Волтер, зар та просветитељска асоцијација није сувише наглашена,почне на свој особен и смео, изражајан и самосвојан начин да свира канонизованог Шуберта и Шумана, када почне својом једноставношћу, слободом изражаја, талентом и младалачком енергијом да руши њен болесни и извитоперени свет, када јој нуди љубав и помоћ заљубљеног, искреног и моћног мушкраца да је избави из тог мрачног сновиђања и бауљања упразно,када хоће да јој удахне живот, она се не усуђује да му се преда,одбија га, бежи, плаши се да искорачи, намеће окрутне принципе своје мајке,жели да доминира и тако, својим перверзним писмом и одбијањем, остаје затворена и изгубљења у свом проклетству.
Казна која стиже због изазивања мушке снаге и младалачке енергије, здрав мушкарац не пристаје да уђе у тај њен болесни свет мржње, деструкције, самокажњавања и перверзије,који се томе мраку свом снагом противи, јер то није његов свет, који хоће својом љубави и пажњом да јој помогне, казна која стиже упадом повређеног Волтера у стан и крвавим ударцима, понижавање пред њеном мајком и физичким изоловањем и закључавањем ауторитета мајке у спаваћу собу, силовање на поду, које остаје без њеног противљења,силовање на кога, ипак, прећутно пристаје, мазохистичка је потреба да се сама казни због указане и пропуштене прилике, због сурово одбачене пружене руке спаса и могућност бекства из оронулог очаја,али ни то за њу све није довољно, самокажњавање мора да се заврши њеним очајним убодом ножа у леву страну изнад срца, не довољно ниско да се коначно не би самоуништила, али довољно високо да јој, рецимо, моје тумачење, повреди основне мишиће леве руке и трајно сама себе онеспособи за даље свирање, као што је она, љубоморна и злобна, убацила у капут младе студенткиње сломљену чашу и тако физички повредила младу пијанисткињу да није могла да свира на концерту, избацила је из видокруга мушкарца кога почиње да воли, показујући да је спремна на све гадости само да би себи, како књижевница признаје, доделила право владајућег који се тако вежба у покајању.
На крају филма професорка клавира некуда одлази, низ улицу, далеко од концертне дворане, као да бежи, на тренутак је и посрнула, али режисер нам оставља да сами закључимо и завршимо ово причу о жени која је одгајана да се ничему не може да радује,која се затворила у уметнички кавез, која је убила све осећаје у себи и која презире не само своју уметност, него и све људе, убеђена да људи нису добри, да је човек лош, то сазнање је њено јеванђеље, да човек мора да буде зауздан да се не би претворио у опасног и заразног пацова.
На крају, нешто о глуми Изабел Ипер.
Ако жена жели да буде глумица, онда мора да глумите као Изабел Ипер.
Све остало је простаклук.
Београд, 01.05.2018