Početna Sadržaj Izdvajamo PROF.DR.MLAĐEN KOVAČEVIĆ /2/

PROF.DR.MLAĐEN KOVAČEVIĆ /2/

671
0
SHARE

 SRBIJA PRED PRIVREDNIM I FINANSIJSKIM KOLAPSOM, ČEKAJU NAS NEMIRI (2) ponedeljak, 19 decembar 2011 13:10 .Sa neminovnom eskalacijom ekonomske krize, jačaće i društvena kriza, a ona će dodatno pojačavati ekonomsku krizu

 

2. SRBIJA PRED PRIVREDNIM I FINANSIJSKIM KOLAPSOM Krajnje je neprijatna činjenica da Srbija u 2012. godini ulazi sa nizom negativnih trendova, što sve skupa vrlo verovatno vodi ka privrednom i finansijskom kolapsu u 2012. ili 2013. godini.

U uslovima sve veće ekonomske krize i društvena kriza će u 2012. godini znatno dobiti u intenzitetu pogotovu pre i posle parlamentarnih izbora 

Zbog svega prethodno navedenog, izgleda kao nestvaran san sve ono što se obećava i projektuje u najnovijem radu koji je urađen pod okriljem Svetske banke Put ka napredku. U njemu se navode dva moguća scenarija rasta i razvoja privrede do 2020. godine. Po prvom scenariju privreda Srbije imala bi prosečnu godišnju stopu rasta BDP od čak više od, verovali ili ne, 6%, a on „podrazumeva sprovođenje značajnih strukturnih promena koje bi dovele do znatno povećanja produktivnosti i konkurentnosti“. Po tom scenariju „BDP po stanovniku bi se do kraja tekuće decenije duplirao i približio bi se proseku karakterističnim za visokorazvijene zemlje“. U tom očaravajućem „scenariju“ izvoz robe i usluga bi rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 16%. Autori ovog Izveštaja navode neka ograničenja za tako dinamičan rast, kao što su nezadovoljavajući nivo znanja i veština radne snage, učinak energetskog sektora, nedovoljno korišćenje zemljišta, prepreke u spoljnoj trgovini i sl. U tom radu se ističe da u slučaju da se ne obave nužne strukturne reforme, prosečna godišnja stopa rasta bi iznosila samo 3,5%.

Konsultant Svetske banke Peter Miović  i ekonomista u toj Banci, Lazar Šestović, na prezentaciji izveštaja Put ka napretku, su istakli da su glavni izvozni potencijali Srbije, koji su nedovoljno iskorišćeni, industrija i poljoprivreda ili još konkretnije – primarna poljoprivredna proizvodnja, prehrambena industrija, metaloprerađivačka, automobilska, hemijska, farmaceutska i tekstilna industrija (Politika, 10. XII 2011., str. 10).

Kao što se vidi, autori ovog rada su još veći optimisti nego što su pre nešto više od godinu dana bili „eminentni“, „najbolji“, „najugledniji“  ekonomisti Srbije kada su produkovali Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. To je vrlo čudno ako se zna da su autori tog „Modela“ vrlo brzo izgubili tadašnji optimizam, pa se on sada uopšte ne ispoljava. Naprotiv, postali su čak i pesimisti. Ovaj ekstremni optimizam autora „Puta u raj“ je zapanjujući ako se zna u kakvoj se krizi nalaze razvijene zemlje, zemlje evrozone, zemlje u okruženju, evro, a posebno u kakvoj se ekonomskoj, dužničkoj i društvenoj krizi nalazi Srbija. Oni potpuno ignorišu činjenicu da je Srbija u novi vek ušla sa vrlo niskom statističkom osnovom kada je u pitanju BDP i da je, uz vrlo visok nivo stranih sredstava, u periodu prethodnih jedanaest godina ostvarila prosečnu stopu rasta od oko samo 4%. I taj vrlo skroman rast je ostvaren kada su, u prvih osam godina, svetska privreda i svetska trgovina vrlo dinamično rasle, a takav rast do 2020. g. spada u naučnu fantastiku. Autori tog „puta u raj“ su izgleda prespavali poslednje tri godine kada rasta BDP u Srbiji nije bilo, pa je njegov nivo u 2011. i još uvek niži nego što je bio 2008. g. Oni zanemaruju procene međunarodnih finansijskih i domaćih institucija da će u idućoj godini rast BDP Srbije biti vrlo skroman, a vrlo je verovatno da ga neće ni biti. Iako nisam bio u mogućnosti da dobijem i proučim ovaj očaravajući rad, za mene nema dileme – autori ovog rada su izgubljeni u prostoru i vremenu.

Kada se pojavio Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. g. u autorskom tekstu za Politiku sam, kao što sam napomenuo, napisao da je veća verovatnoća da Srbija postane svetski prvak u fudbalu 2018, a pogotovu 2022. g. nego da se ostvari sve ono što je projektovano u tzv. osnovnom scenariju.

Taj tekst sam završio (ali to urednik rubrike „Pogledi“, uz moju saglasnost, nije objavio) konstatacijom da je veća verovatnoća da će Srbija, uz pomoć Ruske Federacije, do 2020. godine poslati u vasionu brod sa svojom posadom – nego da se ostvare projekcije date u osnovnom scenariju. I sada, sa još većim uverenjem, isto to mogu reći za projekcije date u osnovnom scenariju datom u radu Put ka napredku. Naravno, kao što sam i prošle godine isticao, biću neizmerno srećan ako stvarnost demantuje moj „pesimizam“ ili „defetizam“.

Krajnje je vreme da se iz stanja lepog sna ili fatamorgane vratimo u našu surovu stvarnost i surovu neposrednu budućnost koja nas čeka u 2012. godini (što je tema ovog savetovanja). Krenimo od realnog sektora, ili još konkretnije od poljoprivrede, odnosno jesenje setve, a pre svega setve pšenice.

Prema podacima, Žito Vojvodina, (publikovanim 17. XI 2011. g.) pod pšenicom je zasejano samo 464.500 hektara, što je, nažalost, negativan istorijski rekord. S obzirom na činjenicu da su od tada do 15. XII uslovi za setvu bili vrlo povoljni, moguće je da je zasejemo još dvadesetak hiljada hektara, ali je i pored toga, vrlo verovatno da će ukupna površina zasejana pšenicom ove jeseni biti najmanja od kada se statistika vodi. Uz to, u optimalnom roku je zasejano samo oko 300.000 hektara, što je takođe istorijski negativan rekord. Zbog teških finansijskih problema proizvođača, vrlo veliki deo setve nije obavljen kvalitetnim sortnim semenom već pšenicom „sa tavana“, a upotreba đubriva bila je vrlo skromna – verovatno nikad skromnija. I što je posebno neprijatno jeste činjenica da ogroman procenat zasejane pšenice posle optimalnog roka nije nikao i ako posle ove kiše i nikne, moguće brze suvomrazice bi imale teške posledice. I na kraju, postoje samo teorijske šanse da vremenski uslovi za pšenicu u prvoj polovini iduće godine budu tako povoljni kao što su bili u tekućoj godini, pa su oni omogućili porast njene proizvodnje od čak 28%. Zbog svega toga može se desiti da Srbija bude prinuđena da ograniči ili potpuno obustavi izvoz pšenice, pa da čak postane i neto uvoznik, što bi imale devizne ali i druge negativne posledice. [6]

Industrijska proizvodnja od maja beleži negativne stope rasta, što je posledica niza faktora, kao što su osetan pad unutrašnje tražnje i nemogućnost veće prodaje na domaćem tržištu, povećanje uvoza robe široke potrošnje, a posebno povećanja njene cenovne konkurentnosti kao posledica nove aprecijacije dinara, sve veće nelikvidnosti, skupih kredita, usporavanja rasta izvoza, povećanje štednje potencijalnih kupaca, zbog straha i neizvesne budućnosti i sve većeg nepoverenja u priče o mogućem rastu BDP u idućoj godini i sl.

Sada je vrlo izvesno da će ogromna većina navedenih faktora još više negativno delovati na tražnju i proizvodnju industrijskih proizvoda. Vrlo je verovatno da će kupovna moć  stanovništva i privrednih organizacija u 2012. g. biti osetno smanjena, što se mora negativno odraziti na tražnju i proizvodnju industrijskih proizvoda. Vrlo je verovatno da će se broj nezaposlenih lica do kraja 2011, a posebno tokom 2012. g. osetno povećati, što će se, uz realan pad plata i rast troškova života u tekućoj i vrlo verovatno i u 2012. g., morati vrlo nepovoljno odraziti na kupovine, pa time i na industrijsku proizvodnju. Uz to, vrlo je verovatno, gotovo izvesno da će izvoz industrijskih proizvoda u 2012. g. biti manji nego što će biti u tekućoj godini, što se takođe mora vrlo nepovoljno odraziti na industrijsku, pre svega izvozno orijentisanu proizvodnju.

Zahvaljujući relativno rodnoj 2010. godini, i vrlo povoljnim klimatskim uslovima u prvoj polovini tekuće godine koji su omogućili vrlo visok rast proizvodnje pšenice od čak 28% i još nekih prolećnih i letnjih poljoprivrednih kultura, kao što su maline,ali i vrlo visokim cenama na svetskom tržištu, nekih od njih, Srbija je u prvih deset meseci ostvarila rast izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda od čak 31,3%, pa je učešće tih proizvoda dostiglo 22,3% ukupnog robnog izvoza. Prema stručnim službama Privredne komore Srbije, suficit u razmeni ovih proizvoda sa svetom je dostigao rekordan nivo od milijardu i 240 miliona dolara, a pokrivenost uvoza izvozom je takođe bila rekordna – čak 230,8%. S obzirom da je suša ozbiljno pogodila kukuruz i druge kulture čija se berba obavlja u jesen i probleme i stanje u setvi pšenice i malu verovatnoću da će vremenski uslovi u prvoj polovini iduće godine biti tako povoljni kao što su bili u tekućoj – vrlo je mala verovatnoća da će se nivo izvoza ovih proizvoda u idućoj godini zadržati na sadašnjem nivou. Uz to, ako se ostvari prognoza stručnih službi MMF da će cene primarnih proizvoda (umesto ovogodišnjeg rasta od čak 21,2%) u 2012. g. biti smanjene za 4,7%, to se mora negativno odraziti na vrednost, ali i na obim izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Uz sve to, ako se zadrži podcenjena vrednost stranih valuta i to će, pored ostalog, destimulisati izvoz ovih proizvoda.

Sve u svemu, zbog svega navedenog ali i zbog verovatnog pada tražnje na svetskom tržištu, biće dobro ako izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u 2012. ostane na nivou 2011. godine. Zbog toga ali i zbog vrlo verovatnog pada domaće tražnje, mogućnosti povećanja poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije su pre teorijske nego praktične prirode.

Besparica, sve veća nelikvidnost, gomilanje sve većih gubitaka sve skuplji krediti takođe će se vrlo nepovoljno odraziti na veliki deo industrijske proizvodnje.

Ako mere Vlade i NBS budu nastavile da održavaju sadašnju vrlo precenjenu vrednost dinara, bolje reći podcenjenu vrednost stranih valuta, to će dodatno destimulisati robni izvoz, u kome dominiraju industrijski proizvodi, a preko njega i industrijsku proizvodnju.

Ako se ispune prognoze stručne službe MMF da će fizički obim svetske trgovine u idućoj godini biti povećan za samo 7,5% (u 2011, 12,8%), da će cene industrijskih proizvoda biti povećane za samo 1,1% (u 2011.g. procenjeni rast iznosi 7,0%), a cene primarnih proizvoda biti čak smanjene za 4,7 (u 2011. procenjen je njihov rast od čak 21,2%) – to će dodatno osetno smanjiti motivisanost izvoznika kako industrijskih tako i poljoprivrednih proizvoda, jer bi eventualno povećanje izvoza, uz zadržanu podcenjenu vrednost stranih valuta (izraženih u dinarima) donosilo gubitke, pa će i to negativno uticati na industrijsku proizvodnju.

Zbog visoke zaduženosti i sve većeg iznosa godišnjih anuiteta, u sve nepovoljnih uslova za prodaju na domaćem i stranom tržištu, vrlo visokih kamata pri korišćenju eventualnih novih kredita – investiranje uopšte, a posebno u sektoru industrije u 2012. god. biće, vrlo verovatno, osetno smanjeno, što se mora nepovoljno odraziti za proizvodnju u toj, ali i u narednim godinama.

Pogoršanje finansijske situacije u vrlo velikom broju industrijskih preduzeća i vrlo verovatnog smanjenja izvoza, mnoga od njih će se susretati sa problemima finansiranja kupovine uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala, a posebno opreme, što se mora negativno odraziti na proizvodnju.

Nemogućnost povećanja plata zaposlenih i njihova smanjenja, kao i po tom osnovu smanjenje motivisanosti za rad, takođe se mora negativno odraziti na industriju, ali i privredu u celini.

Kada se govori o mogućnostima i perspektivama izvoza industrijskih i poljoprivrednih proizvoda u 2012. Godini, trebalo bi posebno istaći mogućnost upadanja Italije u ozbiljnu recesiju, što je, nažalost, vrlo verovatno, i to bi direktno i indirektno znatno pogodilo robni izvoz, ali i izvoz usluga iz Srbije. Uz to, ako se ne sredi sadašnje vrlo nepovoljno stanje na granici sa Kosovom, i to bi imalo za posledicu smanjenje isporuka proizvoda na njegovo područje.

Srbija, odnosno sadašnja i buduća vlada biće, zbog očekivanih ogromnih problema vezanih za obezbeđenje nužnog nivoa budžetskih prihoda i održavanje budžetskog deficita 4,5% BDP, prinuđena da emituje vrlo visok nivo državnih zapisa sa vrlo visokim kamatnim stopama, banke će svoje raspoložive dinare plasirati u njih, što bi se moralo nepovoljno odraziti na masu kredita u privredu, pre svega, u industriju i poljoprivredu pa će i to nepovoljno delovati na obim njihove proizvodnje u 2012. godini.

Imajući u vidu neospornu izvesnost da će problemi budžeta i budžetskih prihoda biti znatno pojačani, vrlo je verovatno da će suma subvencija poljoprivredi i industriji biti znatno smanjena, što će negativno uticati na industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju u 2012. godini.

Bez obzira što je iznos ugovorenih radova krajem septembra bio na oko 15% veći, nego u istom mesecu prošle godine, i perspektive za rast građevinarstva u 2012. godini su vrlo skromne. Ako i krene rekonstrukcija železničke infrastrukture, pruge Valjevo–Loznica, pruge Beograd-Pančevo i ako krene gradnja mosta Zemun-Borča, pitanje je koliko će domaći građevinari dobiti tu posla, jer su kreditori tih radova (Ruska Federacija i Kina) nametnuli uslov da firme iz njihovih zemalja obave najveći deo poslova. Imajući to u vidu i činjenicu da su ove godine završeni radovi na dva velika mosta (Beška, Gazela) i da je u završnoj fazi most na Adi, i da je mala verovatnoća da će stambena izgradnja u idućoj godini biti veća nego u tekućoj godini – može se desiti da aktivnost građevinarstva u 2012. g. bude čak i manja nego u tekućoj godini.

I sektor usluga, zbog svega onoga što će se dešavati u svetu, u Evropi, u evrozoni, zemljama u tranziciji i zemljama našeg okruženja, pre može smanjiti nego povećati svoje aktivnosti u 2012. g. Zbog jačanja intenziteta dužničke krize i verovatne recesije i povećanja broja nazaposlenih u brojnim zemljama i sve veće zabrinutosti, pa i panike kod sve većeg broja stanovnika, kako u stranim zemljama tako i u Srbiji – mogućnosti rasta turističkog prometa su pre teorijske nego praktične prirode.

Zbog svega prethodno navedenog, ali i zbog mogućeg i verovatnog smanjenja spoljnotrgovinske aktivnosti i daljeg pada životnog standarda stanovnika Srbije, obim aktivnosti i bruto domaći proizvod u sektoru saobraćaja verovatno će u 2012. godini biti smanjen.

Već i sama činjenica da se u 2012. godinu ulazi sa većim brojem nezaposlenih, većim brojem penzionera, sa nižim realnim platama i penzijama i sa nižim standardom većeg dela stanovništva nego što se ušlo u 2011. g. govori u prilog da će se nastaviti pad trgovinskog prometa. Uz to, ako se ostvari visoka verovatnoća da će se tokom 2012. g. povećati broj nezaposlenih i broj penzionera (za oko 30.000) i da će plate i penzije realno biti dodatno smanjene – obim prometa u trgovini na malo će se vrlo verovatno smanjiti. Uz to, ako se ostvari pad poljoprivrede, industrije, građevinarstva i spoljne trgovine – biće smanjen i promet na veliko i spoljnotrgovinski promet.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, ni aktivnost bankarskog sektora teško da može ostvariti rast u 2012. godini. Sve to važi i kada je u pitanju promet nekretnina i niza ostalih sektora usluga.

Sve u svemu, vrlo je visoka verovatnoća da će BDP u 2012. godini biti osetno smanjen. Srbija se po velikom nizu pokazatelja i trendova na kraju 2011. godine nalazi u težem položaju nego što je bila krajem 2008, pa ako je u 2009. god. zabeležila smanjenje BDP od 3,5% (a možda i 6%), postavlja se pitanje kako se može očekivati bilo kakav rast u 2012. g. Ili, ako je Srbija u 2011. godini, u znatno povoljnijim eksternim i internim uslovima, u uslovima kada ju je svetska ekonomska kriza i dužnička kriza u nizu zemalja evrozone samo okrznula, i to tek u poslednjem kvartalu, a ostvarila je rast BDP od samo 1,5% (a možda i manje od toga), krajnja je, najblaže rečeno, hrabrost planirati bilo kakav rast ako je jasno da će eksterni i interni uslovi za obavljanje privredne aktivnosti biti znatno nepovoljniji. Verujem da je Portugal u manjoj krizi od Srbije i da neće imati takvo pogoršanje internih i eksternih uslova za privrednu aktivnost kao što će biti slučaj sa Srbijom i da će njemu EU više pomagati nego Srbiji. I pored svega toga najnovije prognoze govore da će BDP u toj zemlji iduće godine biti smanjen za 3%. Zbog svega navedenog, plan Vlade, usaglašen sa MMF, da BDP u Srbiji u 2012. g. bude povećan za 1,5% pre je teorijska nego praktična mogućnost. Po mom dubokom ubeđenju Srbija će u 2012. godini zabeležiti smanjenje BDP i preti realna opasnost da to smanjenje bude i značajno i da se konkurentnost privrede dodatno znatno smanji. U tim uslovima nelikvidnost privrede i stepen njene unutrašnje i spoljne zaduženosti će dostići ogromne razmere i sve će veći broj preduzeća nestati sa scene, a mnoga preostala neće moći da uredno servisiraju svoje finansijske obaveze. Sve u svemu, privreda Srbije se nalazi pred kolapsom.

Kolaps privrede bilo koje zemlje je po pravilu praćen i kolapsom finansija. I ta dva kolapsa se međusobno pospešuju. Ako se stanje u privredi bitno pogorša, kao što će vrlo verovatno biti slučaj u idućoj godini, to se mora vrlo nepovoljno odraziti na budžetske prihode i odnos budžetskog deficita i BDP.

Ako se ima u vidu da se Srbija, u uslovima kada je nju svetska ekonomska kriza i dužnička kriza niza zemalja evrozone tek nešto više pogodila od septembra tekuće godine, susreće sa vrlo ozbiljnim, vrlo teškim problemima alimentiranja budžeta i održavanja budžetskog deficita na oko 4,5% BDP, postavlja se logično pitanje da li će ti problemi eskalirati u godini kada će kontinuirano negativni efekti tih kriza biti znatno veći. Logičan odgovor je da će problemi budžeta biti znatno pojačani i mogu dostići dramatične razmere. Navedimo nekoliko važnijih argumenata u prilog ove konstatacije.

Ako je država, u uslovima kada se verovalo da je Srbija izašla iz ekonomske krize i, kada je Vlada po osnovu emitovanih državnih zapisa u 2010. g. ostvarila 326 milijardi dinara, a u neto iznosu oko 240 milijardi dinara, nije mogla da potpuno servisira svoje obaveze po tom osnovu, pa je jednim članom Zakona o budžetu te neisplaćene obaveze prenela na 2012. g., postavlja se pitanje koliko će dospelih obaveza po tom osnovu naći moći da servisira u tekućoj godini, pogotovu ako se zna da je po osnovu „prodaje“ državnih zapisa već do početka oktobra ostvarila prihod, bolje reći stekle kratkoročne ili relativno kratkoročne kreditne obaveze, od preko 400 milijardi dinara. Država će, vrlo verovatno, ponovo morati da deo dospelih dinarskih, ali i deviznih obaveza nastalih po osnovu emitovanih državnih zapisa prenese na 2012. ili 2013. godinu. I pored toga, po osnovu prenetih obaveza dospelih u 2010. i 2011. godini, koje treba otplatiti u 2012. godini, biće nužno obezbediti visok nivo dinarskih sredstava. Uz to, ako se zna da je u uslovima istina skromnog rasta BDP u 2011. god. država čak preko 70% budžetskih prihoda pokrivala preko zaduživanja po osnovu emitovanja („prodaje“) državnih zapisa, postavlja se pitanje koliko će morati da po tom osnovu obezbedi prihoda u 2012. g. Odgovor je – još više nego u 2011. godini. Jer, ako je u uslovima kada je BDP povećan za oko 2,5% u prvih devet meseci tekuće godine, ukupan javni prihod realno smanjen za oko 4,2%, prihod od poreza na dodatu vrednost za 5,4%, a prihod od ostalih oblika poreza na dobit čak za 13,4%, u odnosu na isti period prošle godine, realno je pretpostaviti da će oni, u uslovima verovatnog smanjenja BDP – još dodatno biti i to osetno smanjeni. Uz to, vrlo je verovatno da će vrednost uvoza, zbog mnogo čega, a posebno zbog osetno naše cene nafte nego što je ona bila u 2011. g. biti smanjena, pa će i budžetski prihodi od carina, akciza i drugih dažbina na uvoznu robu biti osetno manji nego što su bili u 2011. godini.

Ogroman problem obezbeđenja budžetskih prihoda u 2012. godini delom će biti pojačan ako se usvoji opravdan zahtev privrednika da se porez plaća ne po osnovu zaključenog posla, već nakon naplate.

Krajnje je neizvesno koliki će iznos tzv. stranih direktnih investicija doći na teritoriju Srbije u 2012. g. i u budžet, ali je visoka verovatnoća da će one biti znatno manje. Činjenica da je priliv ovih investicija u prvih jedanaest meseci u članicu EU – Bugarsku iznosio samo 534 miliona evra, tj. bio je za 48% manji nego u 2010. godini, što je po izjavi bugarskih ekonomista posledica ekonomske krize u zemljama EU (Privredni pregled, 13. XII 2011, str.6) sama po sebi zlosutno govori da su perspektive njihovog većeg priliva u Srbiju u 2012. godini vrlo tmurne. To pogotovu ako Srbija ni u februaru ne dobije status kandidata za članstvo u EU. U tom slučaju Srbija će u 2012. godini dobiti i znatno manje sredstava iz prisutnih fondova pa će problem punjenja „budžetskih rupa“ biti ekstremno težak. Pitanje je da li će domaće banke i strani kupci, zbog velike neizvesnosti kada je u pitanju ekonomska kriza, kako u Evropi tako i u Srbiji, želeti da, bar u istom obimu „kupuju“ državne zapise Srbije kao što su činili u 2011. godini, čak i ako kamata koja će ih pratiti bude vrlo visoka. Vrlo je verovatno da će mnoge domaće i strane banke koje se nalaze na teritoriji Srbije raspolagati sa manje sredstava koje bi eventualne usmerile u „kupovine“ državne zapise Srbije. Na kraju, kada se zna da je spoljni dug Srbije prešao 24 milijarde evra i kada se zna da je u prvih devet meseci po osnovu servisiranja tog duga isplaćeno gotovo 3 milijarde evra, ili 12,4% „naduvanog“ BDP, postavlja se pitanje, kako sa ekonomske tako i sa moralne tačke gledišta, mogućnosti i opravdanosti novog zaduživanja u inostranstvu na bazi emitovanja državnih obveznica. S druge strane, obaveze države, NBS, preduzeća, banaka i lokalnih samouprava po osnovu servisiranja spoljnog duga su već i sada vrlo visoke, a iduće godine će biti još veće, pa se postavlja pitanje kako to servisirati, pogotovu ako se ima u vidu sve prethodno navedeno što će znatno otežati ekonomsku i finansijsku situaciju Srbije u 2012. godini.

Imajući u vidu sve prethodno izneto (a moglo se navesti i mnogo čega drugog takođe vrlo neprijatnog), nameće se zaključak da se Srbija nalazi i pred finansijskim kolapsom.

Kolaps uopšte, pa i kolaps privrede ne znači smrt, što znači da njegov stepen može biti različit i da se može vremenski odložiti pa čak i preduprediti. I, naravno, obaveza države, njenih institucija, njene nauke i intelektualne elite je da preduzmu sve što je u njihovoj moći da do kolapsa ne dođe, a ako već dođe, da optimalnim, adekvatnim strategijama i merama učine sve što je moguće da se stanje kolapsa što pre prevaziđe.

Tokom Drugog svetskog rata Nemačka i Japan su doživeli ne kolaps već ekonomsku i socijalnu kataklizmu ali su nakon toga ostvarile impresivan rast i razvoj. U toku bratoubilačkog rata i Republika Koreja je doživela ekonomsku i socijalnu kataklizmu, ali je od sredine pedesetih godina do danas ostvarila fantastičan rast BDP. Republika Koreja je 1997/98. g. doživela privredni i finansijski kolaps. Ruska Federacija je doživela privredni i finansijski kolaps 1998. g. Argentina 2001. god., ali su sve tri te zemlje našle načina da ga prevaziđu i poslednjih godina, čak i u uslovima svetske ekonomske krize, postižu vrlo solidne privredne performanse koje se sintetski iskazuju kroz visok rast BDP.

Kako ublažiti i kako vremenom prevazići vrlo verovatni privredni i finansijski kolaps Srbije jeste suštinsko pitanje kojim se pod hitno moraju početi baviti sve relevantne najviše državne institucije. Međutim, vrlo ozbiljan problem je što je sadašnja Vlada potpuno nesposobna, što je potpuno izgubila poverenje i privrede i stanovništva i što se ona nalazi u ozbiljnoj krizi i što se u njoj ne nalaze vrhunski ekonomisti. Uz sve to, u prvoj polovini iduće godine biće održani parlamentarni izbori i do tada od ove Vlade se ne može očekivati da će moći, znati i hteti da preduzima prave mere. U vreme dolaska Ante Markovića za predsednika tadašnjeg SIV, a takođe i 2001. Godine, isticao sam da vrlo teška ekonomska i društvena kriza podseća na vrlo tešku, pogotovo izgubljenu poziciju u nekoj šahovskoj partiji i da u takvim uslovima izlaz iz gotovo beznadežnog stanja mogu naći samo vrhunski „velemajstori“. I oba puta sam morao istaći svoje razočarenje kada sam video da su se u tadašnjim vladama (SFRJ u 1989. i Srbije 2001) umesto „velemajstora“ našli u najboljem slučaju „majstorski kandidati“, pa čak „prvokategorinci i drugokategorinci“ (Kovačević, 1989, str. 82-83 i 2002a, str. 187-194). Na savetovanju ekonomista u Opatiji krajem 1989. godine sam dokazivao da, i zbog toga, tada lansiran Program ekonomske reforme i mere za njihovu realizaciju doživeti slom, što se, nažalost, i dogodilo. Kada su samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi krajem 2001. g. na savetovanju ekonomista na Ekonomskom fakultetu u Beogradu izneli koncept reformi i mera ekonomske politike dokazivao sam da on ima ozbiljnu konstrukcionu grešku i da će njegova primena imati za posledicu eskalaciju tzv. „holandske bolesti“ koja je već 2001. a pogotovu 2002. g. već ozbiljno zahvatila privredu Srbije (Kovačević, 2002b). Moju argumentaciju je u osnovi podržao prof. dr Lj. Madžar (Madžar 2002. str. 195-202). Tadašnji guverner Narodne banke SRJ je vrlo neubedljivo, ali sa nipodaštavanjem pokušavao da „dokaže“ neosnovanost naših argumenata (Dinkić, 2002, s.246-248). Na opštu žalost, pokazalo se da je model reformi koji je velikim delom bio nametnut od strane MMF preko tzv. „Aranžmana o produženom finansiranju“ bio potpuno defektan ili kako pre nekoliko godina reče nobelovac J. Stiglic imao je ozbiljnu sistemsku grešku, čije teške posledice itekako oseća i privreda i stanovništvo Srbije.

I sada, treći put u svojoj profesionalnoj karijeri, ponovo ističem da izlazak iz privrednog i finansijskog kolapsa, u kome će se Srbija vrlo verovatno brzo naći, podrazumeva novu vladu u kojoj će se zaista naći pravi „velemajstori“ a ne „majstorski kandidati“, „prvokategornici“, pa čak i „drugokategornici“. Pre formiranja nove vlade, predsednik B. Tadić, koji po izjavama koje daje shvata da je ekonomska kriza u zemlji vrlo teška i da se ona ne može prevazići u 2012. pa i u 2013. godini, ali, po svemu sudeći, ne shvata njene prave uzroke, uz maksimalnu saradnju naučnih ustanova, bi morao da formira tim vrhunskih stručnjaka, pre svega, vanstranačkih ličnosti, koji bi imali zadatak da formulišu viziju budućeg društvenog i privrednog sistema koja bi se, nakon svestrane rasprave u budućem parlamentu usvojila i kasnije dosledno sprovodila. Ako do toga ne dođe, Srbija će godinama ostati vrlo nerazvijena, prezadužena zemlja sa sve starijim i očajnijim stanovništvom i preti realna opasnost da zbog toga ostane „crna tačka“ u Evropi. Moralna obaveza sadašnje prema budućim generacijama je da tako nešto ne dozvoli.

Ideju o okupljanju tima vrhunskih stručnjaka iz više naučnih disciplina koji bi imao zadatak da dâ viziju budućeg društvenog i privrednog sistema zagovaran već desetak godina, ali to nije imalo odjeka ni u političkim, a, čini se, ni u stručnim krugovima i veliko je pitanje da li je ona i sada, u uslovima sve teže ekonomske i društvene krize, izvodljiva i ako jeste pitanje je kada će se ona usvojiti, pa se postavlja pitanje šta dotle činiti da kolaps privrede i finansija Srbije bude što blaži.

Premijer dr Mirko Cvetković često je prebacivao kritičarima „da samo kritikuju, a ništa ne predlažu“. Povodom te konstatacije trebalo bi naglasiti da on izgleda ne shvata da svaka ozbiljna, argumentovana kritika de facto znači predlaganje da se praktikovana politika zameni adekvatnijom ili ona znači preporuke i zahteve vladi da preduzme mere koje su neophodne, a one se ne preduzimaju. Uz to, nisu sve kritike rada Vlade bez konkretnijih predloga šta bi ona trebalo da radi.

Pošto spadam u najžešće kritičare svih, pa i sadašnje Vlade, moguće je da se ta primedba premijera odnosi i na mene. Zbog toga osećam potrebu da istaknem da sam u brojnim radovima od početka 2001. godine, pa do danas, davao niz predloga šta bi trebalo činiti, ali to nije imalo nikakve efekte, pa sam se pitao i sada se pitam ima li smisla davanja bilo kakvih predloga ovoj Vladi koja je, po mom mišljenju, izgubljena u prostoru i vremenu. Biću neskroman, pa ću podsetiti da sam od kraja 2001. godine do danas predlagao da se napusti praksa precenjene vrednosti dinara, odnosno podcenjene vrednosti stranih valuta, ali to nije imalo efekta. Jedan od „vizionara“ ekonomskih reformi, guverner NBJ je želeo da ostane upisan u ekonomsku istoriju Srbije kao prvi i jedini guverner za čijeg mandata je dinar ostao stabilan i jednom je izjavio da će zbog „dokaza“ da nacionalna valuta može biti jaka, stabilna i precenjena i u slaboj privredi – čak dobiti i Nobelovu nagradu za ekonomiju. Pošto je on ostao na vrlo važnim funkcijama sve do sredine tekuće godine, nije čudno što je dinar bivao sve jači a privreda sve slabija.

Tokom prvih nekoliko godina ovog veka napisao sam nekoliko radova posvećenih nužnosti napuštanja koncepta reformi i mera ekonomske politike (Kovačević 2002b, 2003, 2004), ali i to nije imalo efekta, a moram napomenuti da je bilo vrlo malo ekonomista koji su me podržavali ili su, samo nekoliko njih, nezavisno od mojih stavova takođe to predlagali.

Po eskalaciji svetske finansijske i ekonomske krize, u uvodnom referatu za savetovanje ekonomista u Novom Sadu koje održano sredinom oktobra 2008. godine (Kovačević, 2008), a posebno u uvodnom referatu za savetovanje ekonomista u Kragujevcu, održanom sredinom oktobra 2009. godine (Kovačević 2009) dao sam dvadesetak predloga mera ekonomske, fiskalne, spoljnotrgovinske i monetarne politike kojim bi se, po mom mišljenju, ublažili efekti te krize, ali i to nije imalo nikakvog efekta. U političkim krugovima je lansirana ocena da sam „defetista“, „katastrofičar“ i da bez potrebe širim „negativnu energiju“.

I pored svega toga, i pored svog uverenja da je sadašnja Vlada potpuno nespsobna i da se nalazimo pred parlamentarnim izborima kada će ona samo kako zna i ume i kako bude morala otaljavati poslove koji je u vrlo teškim vremenima čekaju – ipak ću, zbog savesti, pa i profesionalne, pa i patriotske obaveze navesti, po mom mišljenju, nekoliko najvažnijih mera koje bi se za mandata ove vlade morale preduzeti kako bi kolaps privrede i finansija bio manjeg intenziteta.

I pored očekivanih ogromnih problema vezanih za prihode u budžetu, Vlada mora obezbediti što više subvencija za poljoprivredu, kako za setvu prolećnih kultura tako i za veštačka đubriva kako bi sa što više raspoloživog zemljišta zasejalo i kako bi se obezbedilo njihovo potrebno đubrenje. Ona, subvencijama mora pospešivati i razvoj prerade i izvoz prerađenih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U cilju zadovoljenja domaćih potreba, smanjenja uvoza, povećanja izvoza i pospešivanja ruralnog razvoja, država mora na sve moguće načine, kako to čine i zemlje EU, pospešivati razvoj stočarstva i voćarstva.

Već početkom januara, kada bude jasnije stanje sa setvom pšenice, država bi morala da razmotri verovatnu potrebu vrlo neprijatnog ograničavanja izvoza pšenice u narednoj godini, pogotovu ako se oceni da bi, nakon slobodnog izvoza, u drugoj polovini godine bude potreban uvoz koji će po toni odneti više deviza nego što će se ostvariti po osnovu tone izvoza.

U cilju pospešivanja izvoza i destimulisanja uvoza i smanjenja brojnih negativnih posledica podcenjene vrednosti stranih valuta, Narodna banka Srbije i Vlada bi morale da preduzmu sve što je u njihovoj moći kako bi valutni kurs dinara vremenom doveo do realnog nivoa. Znam da je zbog mogućeg uvozničkog lobija koji je zainteresovan za održavanje podcenjene vrednosti stranih valuta, jer im to obezbeđuje uvoz uz veliki profit, i koji finansira razne stranke, ovaj predlog, kao i bezbroj puta u prošlosti ostati pusta želja. Uz to, NBS je Zakonom obavezna da pre svega suzbija inflaciju, a podcenjena vrednost stranih valuta po nizu osnova pozitivno utiče na visinu inflacije, pa je i zbog toga ona u prošlosti neuporedivo više prodavala nego kupovala deviza (u cilju „suzbijanja preteranih dnevnih oscilacija“). Bez obzira što NBS zakonski nije obavezna da održava realan valutni kurs, ona bi, po mom mišljenju, to morala da čini, jer ako Centralna banka najkonkurentnije zemlje u svetu – Švajcarske preduzima vrlo agresivne mere, čak i devalvaciju franka, ne vidim razlog zašto to ne bi činila i NBS, pogotovu ako se zna da je dinar veoma precenjen a da je Srbija po konkurentnosti tek na 95 mestu, da je visokozadužena zemlja i da je njena devizna situacija vrlo teška i da će biti još teža.

Imajući u vidu da će Vlada, u cilju punjenja budžeta, i dalje emitovati dinarske i devizne obveznice, preti realna opasnost da se i po tom osnovu mogu deformisati i ponuda i tražnja deviza i da dinar nastavi da aprecira. Kada se govori o mogućnosti vođenja politike realnog kursa u 2012. godini, vrlo ozbiljan problem je što se veliki broj građana dugoročno zadužio uz deviznu klauzulu i oni bi se deprecijacijom kursa dinara doveli u teške probleme, pa vlast, pred izbore, sem ako je surova stvarnost ne prisili, neće smeti ni hteti da napusti dosadašnju politiku precenjenog kursa dinara, a ona ima teške dugoročne ekonomske i socijalne posledice o čemu sam bezbroj puta pisao (Kovačević 2005. i 2011), ali to nije imalo efekta. Problem je što se ta politika, zbog svega ranije navedenog, ne može duže održati i kao što su pokazali noviji slučajevi Ruske Federacije i Argentine kada dođe do kolapsa privrede i finansija – nacionalna valuta devalvacijom znatno izgubi vrednost i taj šok je vrlo nerpijatan pa se, zbog svega navedenog, zalažem da sadašnja i buduća Vlada i NBS učine sve što je u njihovoj moći da se postepeno vrednost dinara dovede do realnog nivoa, iako sam svestan da je to u periodu do izbora i dok je osnovni zadatak NBS suzbijanje inflacije – verovatno utopija.

Zbog nasušne potrebe za devizama koja će u narednim godinama vrlo verovatno dobiti dramatične razmere, pospešivanje izvoza kako preko realnog valutnog kursa tako i preko niza drugih mera – mora biti prioritet prvog reda.

Strane direktne investicije treba maksimalno pospešivati ali i prekinuti praksu plaćanja stranim firmama za svako novootvoreno radno mesto. To se može ostvariti pre svega unapređenjem uslova privređivanja i znatnim popravljanjem pozicije Srbije na rang listi zemalja po tom pokazatelju.

S obzirom da se mala i srednja preduzeća nalaze u vrlo teškoj finansijskoj krizi i da će se ona iduće godine znatno pojačati, država subvencijama, naplatom poreza nakon isplate, a ne nakon prodaje njihovih proizvoda i usluga i drugim merama, njih mora maksimalno pomagati.

Verujem da nije velika verovatnoća – ali ona ipak postoji, pogotovu ako Italija i Grčka zapadnu u još  veću dužničku krizu, odnosno njihove banke koje imaju afilijacije u Srbiji, dođu u stanje nesolventnosti – da strane banke u Srbiji budu prinuđene da iznose kapital. Ako bi se to ipak desilo, to bi, uz ostale ogromne probleme, još znatno pojačalo finansijski i privredni kolaps. Zbog toga je urgentna potreba da Srbija i druge zemlje Srednje i Istočne Evrope, uz maksimalnu pomoć Međunarodnog monetarnog fonda, pokušaju i ostvare donošenje „Bečke inicijative br. 2“.

I pored nužne maksimalne štednje raspoloživih deviznih rezervi, Narodna banka Srbije bi trebalo da povuče odobreni iznos sredstava od MMF, jer bi to povećalo poverenje i sigurnost deviznih štediša i potencijalnih investitora. Uz to, vrlo je verovatno da će Srbija u drugoj polovini iduće ili u prvoj polovini 2013. godine biti prinuđena da sa MMF zaključi novi stand by aranžman. Nikada nisam bio pristalica tih aranžmana, ali u mogućoj dramatičnoj finansijskoj situaciji to bi bilo korisno, pogotovu što je Fond, nakon sloma neoliberalizma i ogromnih finansijskih problema u nizu i najrazvijenijih zemalja, bitno promenio svoju filozofiju, pa je on sada znatno poželjniji nego što je bio početkom ovog veka.

Sve u svemu ako bi se sve navedeno, i uz mnogo što šta drugo, preduzelo privredni i finansijski kolaps Srbije bi bio manjeg intenziteta i kraće bi trajao. Na opštu žalost, u uslovima sve teže društvene krize i uslovima kakvu Vladu imamo i da se nalazimo pred izborima, šansi da se to realizuje su pre teorijske nego praktične prirode.

Sa neminovnom eskalacijom ekonomske krize, neosporno je da će jačati i društvena kriza a ona će dodatno pojačavati ekonomsku krizu. Ne isključujem mogućnost socijalnih nemira pre i posle parlamentarnih izbora što bi imalo dodatne neprijatne posledice po privredne performanse. U uslovima sve veće ekonomske i društvene krize dodatno će se gubiti po verenje u sistem, mere ekonomske politike, institucije i sl, što, po nizu osnova, mora imati negativne ekonomske posledice.

ZAKLJUČCI Znam da se u Srbiji od Josipa Broza do Slobodana Miloševića i posle njega nije cenilo širenje „pesimizma“, „defetizma“ i „negativne energije“. S druge strane, oni koji su širili optimizam i „pozitivnu energiju“ i raznim projekcijama obećavali „med i mleko“, u celom tom periodu su dobijali, za naše uslove, velika materijalna i društvena priznanja. Srbija i njeno stanovništvo od toga nisu imali nikakve koristi već samo štete.

Uvek sam bio žestok kritičar privrednog sistema, raznih koncepata ekonomskih reformi i mera ekonomske politike. To posebno važi kada je u pitanju koncept privrednih reformi koji je prihvaćen početkom ovog veka. I sada, kada se Srbija nalazi u vrlo teškoj ekonomskoj i društvenoj, krizi smatrao sam da je moja moralna, profesionalna, pa i patriotska obaveza da istaknem i upozorim da se zemlja nalazi pred privrednim i finansijskim kolapsom i da predložim, po mom mišljenju, najvažnije mere koje bi umanjile intenzitet tog kolapsa i da još jednom apelujem na predsednika države da preduzme sve što je u njegovoj moći i da se, uz maksimalnu saradnju sa svim relevantnim naučnim ustanovama, formira tim vrhunskih stručnjaka iz više naučnih oblasti koji bi kreirao nacrt vizije budućeg društvenog i privrednog sistema koja bi se, nakon svestranog razmatranja, konsenzusom u novom parlamentu usvojila i dosledno realizovala.

 

SHARE