Početna Sadržaj Izdvajamo PROF.DR.MLAĐAN KOVAČEVIĆ 2

PROF.DR.MLAĐAN KOVAČEVIĆ 2

1337
0
SHARE

 NEOLIBERALIZAM U SRBIJI – USPON I PAD (2)
četvrtak, 03 maj 2012 10:49 .Novac za obaranje režima je stigao, ali ne i za razvoj Srbije, a samozvani “vizionari” reformi u Srbiji su prihvatili neoliberalni koncept

 

Poslednje dve decenije života u Srbiji obeležene su prodiranjem neoliberalne ideje u reformi privrede i države. Posle kratkotrajnog opšteg prihvatanja pojavili su se u domaćoj nauci otpori i kritike neoliberalnog koncepta a danas je već moguće reći da je ova ideja doživela poraz oličen u katastrofalnom stanju srpske privrede i države. Profesor Mlađen Kovačević učestvovao je u raspravama od pojave ove ideje pa do danas. U svom radu Primena neoliberalizma i uloga države u privredi Srbije, profesor Kovačević opisuje uspon i pad ove ideje u našoj zemlji. Objavljujemo pet nastavaka iz ovog rada uz redakcijsku opremu.

I posle bombardovanja, razvijene zemlje Zapada, suptilnijim mehanizmima, doprinose rušenju vlasti i promeni političkog i ekonomskog sistema u Srbiji. Oni su tadašnjoj opoziciji obećavali ogromne sume novca u cilju svrgavanja tadašnjeg režima. Navedimo da je pokojni Z. Đinđić u razgovoru sa novinarom nemačkog Špigla rekao sledeće:

„Kada sam bio u opoziciji, Evropska unija je obećala tri milijarde maraka u kešu za zbacivanje Miloševića“. (Politika, 15. 07. 2001).

Tolika suma novca nije ni slučajno došla i Z. Đinđić u tom intervjuu izražava veliku razočaranost. Ali, nema nikakvog spora da su Vašington i London razradili strategiju i taktiku kako da se sruši Miloševićev režim i uvede zapadni liberalni, ekonomski i društveni sistem o čemu detaljno piše Tim Maršal u svojoj knjizi Igra senki – petooktobarska smena vlasti u Srbiji (On je bio urednik rubrike „Međunarodni odnosi“ na Sky News)[1]. Navedimo samo nekoliko konstatacija u toj publikaciji.

VREĆE PUNE NOVCA ZA DEMOKRATIJU „U Forin ofisu u Ministarstvu odbrane i M16 bili smo svesni da naše službe vrbuju „talente“. Vrbovanje se odvijalo na tri načina: davanje pomoći određenim medijima, davanje podrške određenim opozicionim političarima i traženjem insajdera koji žele da sarađuju. Kad su stranci tražili ljude, tražili su one koji su mogli biti ucenjeni, plaćeni ili onima kojima je naprosto zdrav razum govorio da vreme ističe. Dogovoreno je da će humanitarni pristup i ideološki argumenti u vezi sa demokratijom i građanskim pravima biti ubedljiviji ako budu plaćeni, ukoliko to bude potrebno, vrećama punim para. Vreće novca su godinama unošene u zemlje. Hteli su još više da ih napune“ (Marshal, 2002, str.169). U njoj se ističe da su SAD, V. Britanija i Nemačka za te svrhe u Srbiju uložile preko 60 miliona dolara, pa se konstatuje i sledeće:

„Kad toliko novca ulazi u zemlju, verovatno je da će jedan njegov deo nestati … ali zapadne zemlje nisu smele da dozvole da se zbog sitne korupcije stvari odlažu“ (str.188). Naprotiv, ulagali su još veće napore“ (str. 179). Dalje se kaže:

„Pokazalo se da je, zahvaljujući višemesečnom planiranju pola posla bilo završeno i pre napada na Skupštinu, a nasilje, paljevine, bager i dim bili su neizbežni deo pozorišta. Veliki deo još uvek je mislio da je to bila spontana pobuna i DOS je hteo da taj utisak ostane – želeli su da se o tome govori kao o narodnoj revoluciji“ (str.212).

I, na kraju, dodajmo da on ističe da su oni organizovali brojne instruktivne seminare u Budimpešti, Sofiji, Sarajevu, Podgorici za aktiviste i neke stručne ljude iz Srbije (str.170). Nije teško predstaviti da su to bili za organizatore podobni pojedinci na koje se moglo računati. I kao što smo napomenuli, na te seminare, za tadašnje uslove – vrlo, visoku dnevnicu i po vrlo problematičnijim kriterijumima odlazili su brojni ekonomisti, a mnogi od njih su kasnije našli na važnim funkcijama, kako u SR Jugoslaviji tako i u Srbiji.

HAOS POGODAN ZA EKONOMSKU ŠOK TERAPIJU Sa stanovišta teorije M. Fridmana i Dž. Vilijamsona, u toj opštoj konfuziji i nakon toliko šokova, u SR Jugoslaviji su stvoreni idealni uslovi za uvođenje ekonomske šok terapije. Međutim, da bi se to i ostvarilo, morala se što pre formirati prelazna vlada koja vrši znatnu liberalizaciju cena, pa je stopa inflacije u toj godini, pre svega, zbog toga, iznosila čak 111%. Krajem te godine izvršena je devalvacija dinara sa 7 na 30 dinara za jednu marku. Formiraju se tzv. krizni štabovi, koji silom ili milom ili prevarom zauzimaju sve važne savezne i republičke institucije, kao što su Savezna uprava carina, Narodna banka Jugoslavije, Telekom, itd. Neki članovi G-17 postaju neposredni akteri nasilnog zauzimanja tih institucija. Na primer, odmah posle Petog oktobra,  mr M. Dinkić i neki drugi članovi G-17 (mnogi kažu – sa oružjem) odlaze da „ubede“ guvernera Dušana Vlatkovića da dâ ostavku i od tada M. Dinkić de facto preuzima funkciju guvernera Narodne banke Jugoslavije i dovodi pouzdane saradnike, a nešto kasnije Savezna skupština ga postavlja na to mesto.

U to vreme se donosi odluka da se valutni kurs za celu tu godinu fiksira na nivou 30 dinara za nemačku marku. Tada niko, pa ni novi guverner nije rekao da je to urađeno po „preporuci“ eksperata MMF. Sumnja da je to urađeno po preporuci MMF proizilazi iz izjave poznatog slovenačkog ekonomiste, profesora Jože Mencingera, najvažnijeg aktera vrlo uspešnog koncepta tranzicije slovenačke privrede, koja glasi:

„Za ekonomski najznačajniju smatram našu odluku koju smo doneli na samom početku – da kurs tolara bude plivajući nasuprot predlogu sa Zapada da bude fiksiran čemu smo se odlučno oduprli“ (Danas, 12. 10. 2000)[2].

Krajem 2000. i početkom 2001. godine predstavnici G-17, a posebno dr M. Labus i mr M. Dinkić preko brojnih sredstava informisanja ističu da imaju gotov program privrednih reformi i da ga samo treba primeniti. Potpredsednik vlade Srbije Mile Isakov je u svojoj knjizi Paradoks napisao:

„Sećam se kako je i sam Đinđić, kao alfa i omega DOS-a, u trenutku kada smo mu potvrdili ranije dogovoreni mandat premijera i kada se spremao da piše program buduće vlade, upitao da li neko ima pri ruci onaj program koji je u naše ime (podvukao MK) napravio G 17, otvoreno priznajući da ga nije ni pročitao“ (Mile Isakov, 2005, str.35-36). Iz toga proizilazi zaključak da Đinđić u tom trenutku nije znao sadržinu tog programa, ali je smatrao da mu može biti od koristi pri pisanju programa buduće vlade.

ULOG U TRANZICIJI – ČITAVO DRUŠTVO Da li slučajno ili ne, u martu 2001. god. u Beograd dolazi vrlo poznati ekonomista Džozef Stiglic koji je u prethodnih nekoliko godina napisao, do tada, nezamislivo oštre kritike na račun šok terapija, Vašingtonskih dogovora i neoliberalizma uopšte. Trebalo bi izuzetno mnogo prostora da se prikažu te njegove žestoke kritike i pre njegovog dolaska u Beograd, a posebno posle toga. Na primer, on 1999. godine kaže „prekomerno verovanje ekonomskim modelima uzetih iz udžbenika, koji mogu biti korisni pri obuci studenata, ne može biti osnova niti se na njih treba oslanjati pri savetovanju vlada koje pokušavaju da izgrade tržišnu privredu“ (Dž. Stiglic, 1999), a citirano prema J. Dušanić, 2007, str.132).

Tokom posete Beogradu, a nakon prijema kod predsednika Đinđića, Stiglic je rekao: „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeutima“ i „monetarnim, tržišnim fundamentalistima“ iz MMF, braneći vlastite interese, jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva“ (Economist magazin, 12.03.2001).

Neposredno posle oktobarskog prevrata; vrlo sličnu preporuku dao je tada rektor Ljubljanskog univerziteta, glavni „arhitekta“ uspešne tranzicije slovenačke privrede Jože Mencinger koja je glasila:

„Poručio bih svojim kolegama u Jugoslaviji da se mnogo ne oslanjaju na savete svetskih ekonomista. Nama su neki od tih ekonomista na početku devedesetih godina predlagali da fiksiramo kurs tolara – čemu smo se odlučno oduprli“ (Danas, 12. 10. 2000).

I sada poznati ekonomista dr Branko Milanović je u svom radu „Skice za jugoslovensku tranziciju“ u dnevnom listu Danas krajem decembra 2000. godine, izneo niz korisnih predloga za optimalnu tranziciju u SR Jugoslaviji, ali zvaničnici tome nisu poklonili nikakvu pažnju.

Krajem 2000. i početkom 2001. godine prof. Jovan Dušanić, imajući u vidu pogubne posledice šok terapije u Rusiji (u kojoj je radio gotovo šest godina u periodu 1992-1997.g.) i izražena patriotska osećanja i visok profesionalni moral, napisao je dva članka u dnevnom listu Danas i časopisu Finansije u kojima se, sa mnogo ubedljivih argumenata zalagao za originalan koncept reformi koji bi kreirali priznati domaći ekonomisti visoke profesionalnosti i morala uopšte. Pri tome se on posebno pozivao na vrlo pozitivna iskustva Slovenije (koja i pored toga što je Dž. Saks apelovao na parlament da prihvati šok terapiju, nije prihvatila neoliberalizam), kao i na pozitivna iskustva Poljske (posle 1993.g.) i Ruske Federacije (posle 1998.g.) (Dušanić, 2000a, 2000b. i 2001).

I sam sam se u dva rada, napisana krajem 2000. godine, zalagao za skup mera i strategiju rasta, razvoja i ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom, koje su, po mnogo čemu bile suprotne šok terapiji ili Vašingtonskim dogovorima (Kovačević, 2001. i 2002a). Na septembarskom savetovanju iz 2000, uz žestoku kritiku tadašnjeg privrednog sistema i mera ekonomskih politika, izneo sam svoje uverenje da će u SR Jugoslaviji, odnosno u Srbiji doći do značajnih, progresivnih društvenih promena, ali da i u tom slučaju neće poteći potoci stranog kapitala… i da je potrebno preduzeti niz radikalnih reformi kako bi se stanje u privredi i u sferi ekonomsko-finansijkih odnosa preokrenulo u pozitivnom smeru i u daljoj perspektivi bitno popravilo[3] (Kovačević, 2001a).

NAIVNA NADANJA I BANALNA STVARNOST S obzirom na činjenicu da su neposredno posle petog oktobra 2000. političari, koji su ranije bili opozicija, obećavali spektakularan rast i razvoj i da su to činili i brojni ekonomski instituti i akademski ekonomisti i da je to došlo do izražaja na savetovanju ekonomista posvećenom „Privrednim kretanjima i ekonomskoj politici u 2001. godini“ (koje je održano u decembru 2000), dokazivao sam da nema osnove za veliki optimizam koji šire neke naučne institucije, neki akademski ekonomisti, a naročito političari (Kovačević, 2001b).

Iako mi se mnogo štošta u stavovima i ponašanju nekih članova G-17 nije sviđalo nisam ih kritikovao. To je bila posledica činjenice da su u toj grupi bili neki moji jako dobri prijatelji. Uz to, jako sam cenio njihove ranije kritike vlasti. Čak sam, uz prof. Lj. Madžara, potpisao preporuku da se mr M. Dinkić primi u članstvo Naučnog društva ekonomista Jugoslavije (iako nije bio doktorirao). Naivno sam verovao da će se oni izboriti da u novu vladu uđu ugledni stručnjaci iz raznih oblasti i da će se na važnim funkcijama na kojima se kreiraju privredni sistem, makro mere ekonomske, monetarne i fiskalne politike, naći autoriteti koji su se afirmisali u svojoj struci ili u privredi.

Međutim, prvo vrlo neprijatno iznenađenje je bilo komunističko, boljševičko ponašanje Dinkića i Jelašića oko osvajanja Narodne banke Jugoslavije i pokušaj smene predsednice Beogradske banke Borke Vučić. Posebno me je zapanjilo da je asistent iz predmeta “Privredni razvoj”, mr M. Dinkić preuzeo funkciju guvernera i pre njegovog zvaničnog postavljanja. Iznenadilo me je da ga je Savezna skupština, verovatno na insistiranje njega i novih funkcionera Srbije, “ustoličila” na tu funkciju. Objašnjenje za to je dao Z. Đinđić koji je rekao da se Dinkić istakao kao aktivista u rušenju prethodne vlasti i da je prihvatljiv za Međunarodni monetarni fond.

Čak i sirovi najviši komunistički funkcioneri, kao što su Josip Broz (bio mašinbravar), Aleksandar Ranković (bio krojač) i sl. odmah posle preuzimanja vlasti shvatili su da na čelu tako važne ustanove kao što je Narodna banka, mora biti afirmisan stručnjak sa titulom doktora nauka, te su postavili dr Obrena Blagojevića. Ako je već neko iz G-17 morao da bude na čelu Narodne banke, zar nije bilo prirodnije da to bude, na primer, prof. dr Ljubomir Madžar, prof. dr Jovan Ranković, ili neki drugi član te grupacije koji se u prošlosti bavio znatno više monetarnom, bankarskom i finansijskom problematikom nego asistent Dinkić. Iz jedne kasnije izjave tada guvernera R. Jelašića, proizilazi da je Dinkić, već krajem devedesetih godina prošlog veka bio rešio da postane guverner. Naime, Jelašić kaže da je nakon njihovog upoznavanja u inostranstvu (verovatno na nekom od organizovanih instruktivnih seminara), Dinkiću rekao:

“Kad budeš postao guverner, ja ću, ako me prihvatiš, biti viceguverner.“

Naravno, krajem 2001. to nisam znao i bio sam zaista iznenađen kada je objavljeno da će potpuni anonimac R. Jelašić, biti jedan od viceguvernera. Od jednog kolege koji je radio u NBJ, tada sam saznao da je Jelašić do tada bio činovnik u nekoj nemačkoj banci, da je blizak sa G-17 i da se eksponirao prilikom pokušaja da se Borka Vučić, na bazi falsifikovanog „naloga NBJ“ (koji su na godišnjoj skupštini Beogradske banke doneli Dinkić, Jelašić i Nešić) smeni sa čela Beogradske banke.

Bio sam vrlo iznenađen kada sam saznao ko će od ekonomista biti na važnim ministarskim mestima i drugim državnim institucijama važnim za uspešnu tranziciju privrede. Tada mi je postalo jasno da je Ivo Andrić bio u pravu kada je jednom napisao da u “isčašenim” vremenima na površinu izbijaju pogrešni, nekompetentni ljudi. Vrlo je verovatno da su u njihovom odabiru, kao što je dokazano u slučaju Rusije, ne malu ulogu odigrale međunarodne finansijske institucije i najmoćnije razvijene zemlje, pre svega SAD.

SAMOZVANI “VIZIONARI” I PRIHVATANJE NEOLIBERALNOG KONCEPTA Sve u svemu, u tim turbulentnim vremenima, problematika ekonomskih reformi i mera ekonomske politike prepuštena je grupi ekonomista vrlo skromnih znanja i njima su dodeljeni resori, odnosno oblasti koje oni u svojoj dotadašnjoj profesionalnoj karijeru nisu izučavali. Tako, pravnik po osnovnom obrazovanju, profesor koji je vodio predmet – Politička ekonomija (kasnije preimenovan u Osnovi ekonomije), prof. dr M. Labus, kako jednom za sebe reče glavni “vizionar“[4] ekonomskih reformi, postaje u Saveznoj vladi ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Docent dr Goran Pitić, koji je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu predavao Ekonomsku istoriju sveta, postaje ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije.

Božidar Đelić koji se “proslavio” kao deo tima Džefri Saksa u koncipiranju privrednih reformi u Rusiji i Poljskoj, postaje ministar za finansije u Vladi Srbije. Aleksandar Vlahović, do tada nepoznat u stručnoj javnosti, asistent u Ekonomskom institutu, postaje ministar za privredu i privatizaciju, a takođe do tada nepoznat stručnoj javnosti dr Mirko Cvetković postaje direktor Agencije za privatizaciju. On je doktorirao na čudnoj temi “Prilog metodologiji projektovanja energetskog sektora Jugoslavije” (1987.) i bavio se u Rudarskom institutu i Ekonomskom institutu konsultantskom delatnošću. Dr Srba Antić, koji je bio ministar za energetiku u prelaznoj vladi, ali je brzo dao ostavku, postaje predstavnik SR Jugoslavije u MMF (i izgleda da je još uvek tamo, ali je postao potpuni anonimac i on se ni za šta ne pita i nema nikakav uticaj za odnose Srbije sa MMF).

Po svemu sudeći, ni međunarodne finansijske institucije ni najuticajnije razvijene zemlje, ni samozvani vizionari ekonomskih reformi u Srbiji nisu ni pomišljali da potraže nekog srpskog Primakova ili Kolodka ili Lavanju ili drugog Avramovića, a koji su bili u zrelim godinama kada su se našli na čelu timova koji su kreirali koncepte reformi u Rusiji, odnosno u Poljskoj, odnosno Argentini i SR Jugoslaviji. Stari Alen Grispen (Alan Greenspan) mogao je u to vreme biti na čelu američkog Ministarstva finansija, iako je tada imao 74 godine, ali u Srbiji i znatno mlađi od njega, vrlo stručni ekonomisti su bili potpuno odbačeni, čak iako su bili oštri kritičari sistema i mera ekonomske politike za vreme Josipa Broza i Slobodana Miloševića, a to, verovatno, nije bilo slučajno, pogotovu kada se ima u vidu raniji slučaj Rusije.

Zbog vrlo skromnog znanja, verovatnog osećanja inferiornosti u odnosu na savetnike iz međunarodnih finansijskih institucija i želje da se SR Jugoslavija što pre vrati u okrilje tih institucija, samozvani “vizionari” privrednih reformi su odmah prihvatili neoliberalni koncept privrednih reformi i mera ekonomske politike koji je, sem Slovenije i delom Češke Republike, nametnut svim zemljama u tranziciji i na kraju i Srbiji i kasnije i Iraku. Krajem 2000. i početkom 2001. godine u međunarodnim finansijskim institucijama, pre svega, u MMF i Svetskoj banci, a posebno u SAD i V. Britaniji, koncept neoliberalnog kapitalizma se smatrao kao definitivna istina, kao kraj ekonomske nauke i da je to, samim tim, jedina prihvatljiva ekonomska mudrost i da njena dosledna primena obezbeđuje dugoročni, održiv privredni prosperitet.

Dakle, kao što su se u Čileu, Argentini i Brazilu, kao reformatori, odnosno kao šok terapeuti pojavili „čikaški momci“, i kao što su se u Rusiji pojavili i postali moćni “ruski čikaški momci” i u Srbiji se ispilila grupa “momaka” tj. vrlo mladih, ali za međunarodne finansijske institucije i najrazvijenije zemlje prihvatljivih “eksperata” (kako su se u navedenim zemljama i u Srbiji zvali).

Nemam ništa protiv mladih ljudi, pa i onih iz ekonomske struke. Sa mladim, budućim ekonomistima sam radio više od trideset godina i nikakvih konflikata sa njima nije bilo. Bio sam mentor pri izradi pet doktorskih teza i pedesetak magistarskih teza i sa svim kandidatima sam lepo sarađivao i ostao u vrlo finim odnosima. Jasno mi je da su mladi, pogotovu kada su u pitanju „mladi momci“, za mnogo šta ispred stare garde (na primer u sportu). Kada su u pitanju tehničke nauke, mnogi mladi vrlo rano zablistaju. Međutim, ekonomija kao nauka je vrlo kompleksna disciplina i traži mnogo, mnogo vremena i mnogo rada da bi se stekla visoka reputacija. I zato nije čudno da je vrlo veliki broj ekonomista dobio Nobelovu nagradu posle sedamdesetih godina svog života. I zato je za mene bilo čudno da se po “sugestiji” međunarodnih finansijskih institucija, pri ekipiranju timova (od Rusije do Srbije) za realizaciju tranzicije i privatizacije, forsiraju, da ne kažem biraju mlađi, često vrlo mladi kadrovi. Međutim, zbog onoga što sam rekao, nije čudno što su rezultati njihovog rada (posebno u Rusiji) bili katastrofalni.

__________

Napomene:

[1] Tim Maršal, (2002), Igra senki, Samizdat B 92, Beograd.

[2] Prof. dr Jože Mencinger, dnevni list Danas, 12. 10. 2000.

[3] Ostalo mi je u sećanju da je tadašnji predsednik Naučnog društva ekonomista akademik prof. dr Branislav Šoškić, kada je pročitao ovaj moj uvodni referat, verovatno zabrinut zbog mogućih posledica po Društvo (a možda i za mene), dobronamerno apelovao da taj referat povučem ili da izbacim političke stavove, što ja ipak nisam učinio.

[4] U jednom intervjuu prof. dr M. Labus kaže: “Moja uloga sada je nešto drugačija od one od pre četiri godine. Onda sam bio deo tima vizionara, a sada moram da budem deo tima koji će otklanjati prepreke za realizaciju te vizije” (Novosti, 6.III 2004).

(Nastaviće se)

 

SHARE