ПРЉАВИ
Постоје људи који нам увек делују прљаво.
Није важно да ли су на телевизији, новинама или их срећемо уживо.
Није важно да ли на себи имали најскупљу гардеробу , сатове и шминке.
Једноставно, ти људи нам делују прљаво, јер им је прљава душа.
Наш народ често за такве сподобе каже да су то- погани људи.
Поганост је одраз лошег карактера.
Који не може да се сакрије гламуром.
Напротив, фирмиране ствари још више истичу ту поганост.
Несклад између скупе спољашности и јефтиног карактера.
Проблем поганих људи је што они немају стида.
Тако њихова прљавост постаје доминантна.
Њу онмах примећујете и надобудну глупост.
Која избија из провинцијалног карактера тих људи.
Када се каже провинцијалац, мисли се на стање духа.
Ондосно, на одсуство духа у некој поганој особи.
Провинцијалац нема никакве везе са местом нечијег живљења.
То је потпуно бесмислено данас у електронском добу.
Тако сам, рецимо, на Менхетну сретао фирмиране провинцијалце, завракала, док су чобани на Динари имали у себи неко узвишено господство, мада су насили закрпљену одећу.
Мој ђед по оцу, зидар Јован, носио је закрпљене панталоне, које су увек биле чисте и беле кошуље, рубашке, са којима је недељом ишао у цркву.
Мој ђед по мајци, монархиста Васиљ, био је беспрекорно, поштански сређен, јер је радио у државној служби, носио је шешир и бријао се искључиво код берберина.
Када сретнете њих двојицу, морате да их упамтите, не можете да их заборавите, јер су имали изграђен карактер.
Духовност им се видела у паметним очима и на чистим лицима.
Познајем готово све тајкуне и знам их из доба када нису имали новац.
Тада су, мада припрости и балави, имали неку изражајну црту.
Када су се обогатили крађом државе, постали су безначајни и прљави.
И све њихово богатсво и луксуз нису могли да сакрију њихову тупавост.
Одсуство духа неминовно се завршава у тупавости.
То сам отворено рекао једном здепастом тајкуну, када је у Цириху на Банхофштасе купио одело од 10.000 франака, које му је очајно стајало, што га је излуђивало, да није проблем у том добром оделу него у њему и да такво одело не иде уз такву једну кромањонску лобању која нема чело, него му длаке косе расту прст изнад обрва.
Један други, новопечени кварцовани банкар, пошироке главе и образа, своје европејство и освојене банкарске титуле, свој стајлинг јапијевца, није могао да изгради јер је из његове читаве фигуре избијао простаклук и паланка духа.
Познајем већину српских политичира и сведок сам њихове прљавог успињања до влсти.
Упркос њиховој политичкој моћи и приграбљеном новцу, упркос читавом тиму стручњака, који брину о њиховом стајлингу, они, ипак, делују просто и прљаво.
Таква им је, нажалост, и политика.
Све се види у њиховом тежачком ходу, раширеним ногама, савијеним раменима, начину како седе, како облизују усне, како надмено и препотентно говоре, како се јављају на мобилни телефон, како халапљиво једу, како лочу вина, држећи чашу читавом шаком, како бахато одмахују руком, како се подло и покварено смеју, како се спрдају са немоћнима, како се огледају у очима потчињених, како се понашају када камере нису упаљене, то се све огледа у простаклуку и примитивизму који избија из њих самих и које никакве политичке функције или украдено богатсво не може да сакрије.
Моја старија другарица, која је била студент генерације и једна од најлепших жена бивше заједничке државе, која се определила да се бави естрадом, испричала ми је о жалосним почецима наших естрадних звезда, неписмених, примитивних, глупих, простих, алавих и лаких жена, анимир дама, које су почињале по замраченим и задимљеним кафанчинама на Ибарској магистрали, где су се вечери завршавале поломљеним флашама и разлупаним главама, које су опсуживале локалне комунистичке апаратчике и богате шофере са међународног транспорта, које су ишле из руке у руку незаситих гастарбајтера, власника кафана у европским метрополама, које су снимале меке порно филмове, које су изгледале као последње курветине са минхенске железничке станице, да би данас, те исте певаљке и радодајке, постале богате и успешне, постале иконе естраде, којима се клања читав тај полусвет идиота и тупамароса, да би данас постале неке велике кич даме и идоли, које контролишу медије, које држе монологе, које критикују, нападају и тумаче морал у друштву, које постају списатељице и потписују се као књижевнице, које суде о друштвеним вредностима, које преслишавају на телевизијама младе талентоване певаче и певачице, вређају их, понижавају и омаловажавају, терајући ту несрећну децу да дрхте, плачу и стрепе пред њима, заборављајући како су оне изгледала на почетку своје каријере, заборављајући да су , захваљујући политици и криминалцима, не своме таленту, подигле се са дна друштвене каце и постале данас узор младим и изгубљеним девојкама у друштву које се распада.
Нема те изворске воде, скупог парфема, златног накита, модерног мобилног, бесних аутомобила и шљаштећег перја, које може да опере, намирише, закити и сакрије сву ту простоту, незнање, примитивизам, глупост и прљавост тог подлог и поквареног полусвета.
Прљава политика, тајкуни, криминалци и естрада су уништили наше друштво.
Једини начин да се спасимо и да се очистимо је да их социјални цунами однесе.
То је једина снага које се они плаше.
Чекамо поводањ.
Београд, 06.08.2016
