Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Priznanje

Priznanje

1011
0
SHARE

Predsednik republièke Vlade se ponovo obratio našoj javnosti èlankom “Srpske reforme i meðunarodni uticaj”, koji je objavljen u praznièkom broju “Glasa javnosti”. Dobro je što premijer piše i objavljuje svoje stavove, jer lakše možemo pratiti radikalne promene u njegovom razmišljanju. Za razliku od prethodnih èlanaka, koji su bili prepuni fraza o “pragmatizmu”, “adrenalinu”, “pohvalama” i gde se o kritièarima reformi govorilo kao o “koènièarima”, “mlakonjama”, “knjiškim ekspertima” itd., u novom èlanku, kada ga pažljivo proèitate, ima mnogo više realnosti i mudrosti. Umesto dosadašnje apologije MMF-a, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, na koje se raèunalo u procesu oporavka privrede, premijer je posle godinu i po dana sprovoðenja reformi priznao: “nema razloga da mi kao zemlja za svoju specifiènu situaciju ne zahtevamo specifiènu terapiju”.

I tako smo se vratili na sami poèetak sprovoðenja reformi. A na samom poèetku, odmah posle oktobarskog prevrata, kada sam od strane tadašnjeg mandatara bio pozvan da svojim znanjem i iskustvom pomognem novoj vlasti u sprovoðenju reformi, sukobio sam se sa onim strujama koje su, zadivljene svetskom moæi meðunarodnih institucija, bespogovorno slušale pogrešne recepte “treæerazrednih studenata Harvarda” /nobelovac Dž. Štiglic/. Pošto pripadam grupi srpskih struènjaka koji promišljaju sopstvenom glavom i koje ne može da zaseni banalna blještavost malograðanskih birokrata iz svetskih metropola, odmah sam ustao u odbranu našeg posebnog puta u reforme. Smatram da smo prvo trebali sva iskustva zemalja u tranziciji da izuèimo i da saslušamo sve savete meðunarodnih struènjaka, a da, nakon dobro organizovane javne rasprave, saèinimo konkretan i operativan program reformi. Dakle, naš program! Program koji æe biti u interesu države i svih njenih graðana.

Nažalost, ostao sam usamljen u takvom razmišljanju. Bilo je pragmatiènije i modernije dodvoravati se moænijim od sebe. Moæniji ne znaèi i pametniji. Umesto da usaglasimo državne interese sa interesima meðunarodnih institucija, naši reformatori su prihvatili interese meðunarodnih institucija kao svoje. To je bilo pogrešno. Pogotovo što troma i korumpirana birokratija u meðunarodnim institucijama ruši kredibilitet tih institucija. Dakle, da ponovim i ovom prilikom, nisam protiv meðunarodnih institucija, veæ sam protiv njene nestruène i neupuæene administracije koja, linijom manjeg otpora, prepisuje iste recepte za sve zemlje u tranziciji. I to dobro naplaæuje.

Zašto bismo primenjivali te recepte? Ako su oni tako dobri, zašto ih ne primene u sopstvenim zemljama koje imaju ozbiljne probleme sa finansijama, recimo SAD i Japan. Ne ulazeæi ovog puta u detaljnu analizu tog problema, recimo da je zaduženost SAD dostigla 30 odsto svetskog bruto nacionalnog poizvoda /BNP/ i da godišnje amerièkoj privredi treba 400-500 mld $ spoljnih kredita. Nenaplaæena potraživanja su se popela na neverovatnih 25.678 milijardi $ /možete li da proèitate ovu brojku?/ i da se zaduženost godišnje poveæava za 968 mld $. Ko æe pokriti tolike gubitke? Jednog dana SAD æe morati da vrati te ogromne dugove, osim ako namerno ne izazovu udare na finansijskim tržištima i ne prinude investitore da im “oproste” dugove. Zašto taj scenario nije moguæ? Pouke od 11. septembra nas upuæuju da je oligarhija na vlasti, uplašena za sebe, na sve spremna.

Japanske banke imaju nenaplaæena potraživanja u iznosu od 1.000 mld $. Da li je njihov guverner likvidirao neku banku? Da li je neki administrator iz MMF i SB naredio guverneru Japana da “ispegla kontaminiranu aktivu?” Zašto Japan i SAD ne sprovode šok terapiju? Zašto STO koja se zalaže za slobodnu trgovinu ne ukine 650 razlièitih vidova necarinskih barijera od strane razvijenih zemalja? Zaštitne mere podignute su u periodu 1986-1996. godine za industrijske poizvode sa 2 – 56 odsto, za tekstil sa 5-95 odsto, a za obojene metale sa 3 na 90 odsto. Sva prièa administracije STO pada u vodu kada uporedimo stanje na tržištu. Nikada nije bilo toliko protekcionizma u svetskoj privredi, dok se nama savetuje da liberalizujemo tržište. Zašto bi to radili? Da bi nas pohvalio neki treæerazredni student Harvarda koji taèno ni ne zna gde se Srbija nalazi? Glupost! To nam nije potrebno.

Ponavljam, saradnja mora biti u obostranom interesu. Nijednoj meðunarodnoj instituciji neæe iæi u prilog da Srbija postane Argentina. Zato je važno da istaknemo našu specifiènu situaciju. Slovenija iako mala država, uspela je da se odupre samovolji meðunarodne birokratije i nametnula je svoj koncept razvoja. Naši reformatori to nisu uspeli. Ovim èlankom premijer to diplomatski priznaje. Povod èlanka je istraživanje javnog mjenja koje govori da veæina naših graðana smatra da se refome u Srbiji sprovode pretežno uz pritisak meðunardonih organizacija.

Pravi uzrok èlanka je uverenje, doduše još uvek javno neizreèeno, da nova vlast ima velikih problema u sprovoðenju reformi. Svi podaci govore da reforme nisu ni poèele. Pisao sam o pogrešnom smeru kretanja reformi. Taj pogrešni smer odredile su meðunarodne oraganizacije. Ali, vozaè je bio sam premijer. Zašto se nije zaustavio kada je video da ide u pogrešnom smeru? Sada je priznao da ima razumevanja sa meðunarodne eksperte, ali da je njihov “lek u pojedinaènim sluèajevima ipak pogrešan”. To je objasnio time da se “bez aktivne uloge države ne može posrnula ekonomija postaviti na zdrave noge”. Pogrešno je upotrebio termin država, jer je to ponovo zalaganje za etatistièko upravljanje tržišnom privredom. Bolje da je napisao da bez jasne – državne strategije – nema oporavka zemlje. U jasnoj državnoj strategiji ne mora državna administracija da ima glavnu ulogu, veæ tržišne institucije koje su postavljene u funkciji razvoja zemlje.

Zašto premijer nije razvio tržišne institucije? Nažalost, on je nastavio, poput svojih neuspešnih prethodnika da uredbama vrši nasilje nad privredom. I to nije dalo rezultata. O tome sam na poèetku govorio i opominjao, ali niko nije hteo to da èuje. Otkud sad odjednom ovaj èlanak? Da li je to još jedan u nizu pragmatiènih zaokreta premijera? Ili premijer, videæi da se reforme ne sprovode, traži veæi uticaj države, pa samim tim i njega samoga? Koji je zapravo njegov koncept razvoja zemlje? On traži drugi pristup prema našoj administraciji, jer se kaže “radi o novoj administraciji za koju se ne mora automatski pretpostaviti da je nesposobna ili korumpirana”. Slažem se. Niko ne sme unapred to da tvrdi. Ali, posle toliko izgubljenog vremena ne može se istina više prikrivati.

Sam premijer tvrdi da “na tržištu radne snage nema ozbiljnih, pozitivnih signala”. Zašto nema? Ko je za to odgovoran? Mogu li se nazvati sposobnim oni koji nemaju dobre rezultate? Živimo u pragmatiènoj civilizaciji u kojoj se samo rezultati vrednuju. O korupciji samo jedno pitanje – zašto su prodate tri cementare? Ko je imao interes da profitabilnu stratešku granu preda u ruke stranaca? Ne pretpostavljamo automatski veæ samo pitamo. U najveæem delu èlanka premijer iznosi opšte poznate istine o funkcionisanju meðunarodnih institucija i ne nudi nikakva rešenja za naš problem. Samo konstatuje “administrativna podrška privredi svedena je na tehnièki servis i ad hoc podršku, bez ozbiljnih investicionih injekcija”. Da li je administrativna podrška privrede uvoðenje monopola u uvozu nafte? Zar su tolike uredbe tehnièki servis? Zašto nema ozbiljnih investicionih injekcija? Ko je strategiju zemlje gradio na donacijama? Ko je verovao, a potom se razoèarao, u obeæane milijarde koje stižu èim se sruši despotski režim? Izgubili smo dragoceno vreme za sprovoðenje pravih reformi i sada se nalazimo u velikoj nevolji.

“Vreme je da idemo korak dalje”, poruèuje premijer. Pogrešno! Ako u istom konceptu i sa istim ljudima krenemo korak dalje, srušiæemo se u provaliju. Pa, šta treba uraditi? Potrebno je promeniti strategiju i naæi ljude za novi projekat reformi. A taj novi projekat biæe, i tu je premijer u pravu, “otvaranje velikih javnih investicija”. O javnim investicijama sam govorio i pisao u samom poèetku uspostavljanja nove vlasti. Donacije ne mogu pokrenuti prizvodnju niti mogu zaposliti radnu snagu, veæ nam treba srpski “new deal”. Novi poslovi! Neka novi ljudi vode nove poslove!

Na kraju, zakljuèak “bez iskrene podrške stanovništva, ozbiljne reforme ni u jednoj zemlji nisu uspele”. Taèno. Ali, kako doæi do iskrene podrške stanovništva? Naši graðani, to svi znamo, na prošlim izborima nisu glasali o tipu reformi. Kakve æe biti reforme odluæiæe – novi izbori. Postoji li drugi naèin da se dobije podrška stanovništva? Može li se poveæanim adrenalinom, marketinškim kampanjama i kontrolom medija ubediti 74 odsto graðana što žive na dva dolara dnevno da su “impresivni” rezultati nove administracije? U èemu je problem? Zašto graðani ne veruju u ovakve reforme? Za uspeh reforme, struènjaci za reforme u drugim zemljama su to dokazali, potrebne su velike javne rasprave u naèinu rešavanja nagomilanih problema u društvu. Zašto kod nas nema javnih rasprava? Ko se plaši konkurencije? Zašto nema sukoba mišljenja? Izaðite na crtu! Vreme je! Svi smo posle Oktobra iskreno poverovali da æe se promeniti sistem upravljanja državom. Nažalost, sve je ostalo isto. Premijer i njegovi reformatori nisu odoleli iskušenju. Nisu ponudili društvu ništa novo. Danas je to veæini graðana jasno. Njihova istorijska odgovornost je što su umrtvili okobarsku energiju. I šta sad? Ima li rešenja? Naravno da ima. Ne vredi oèajavati, bilo je i gorih vremena. Sama èinjenica da je veæina graðana shvatila ko upravlja našom državom, pravi je dokaz da još uvek ima potencijala za uspeh. Šta onda treba uraditi? Za poèetak – novi izbori!

Beograd, 06.05.2002.god

SHARE