Početna Tekstovi ПРИЗНАЈЕМ

ПРИЗНАЈЕМ

4881
0
SHARE

ПРИЗНАЈЕМ

 

Мислим да сам о овоме писао пре неколико година.

Али, због нових пратилаца, вреди поновити.

Није на одмет,

Прича је поштена и честита. Ништа не кријем.

Упорним понављањем браним доследност и истрајност идеје.

 

Ово је као нека мала, лична исповест.

Пред свима вама.

Који пратите мој рад.

Некима се свиђа то што радим.

Некима се, наравно, не свиђа.

И то је добро.

На крају, мери се живорно дело.

И шта је ко од нас, јавних личности, писао, говорио и урадио.

Време свима нама суди.

 

Мени замерају на оштрини,директности, нетактичности, недипломатичности, бритком језику, погрдним речима и одсуством политичке толерантности.

 

Признајем!

Све сте у праву!

Немам шта да додам.

То је баш тако.

Признајем!

 

Али, браћо и сестре, господо другови, морам да вас подсетим, ја нисам политичар.

Не живим од новца пореских обвезника.

Нисам члан ниједне секте или тајног друштва.

Немам газду или тутора.

Немам спонзора или кредитора.

Немам никога ко ми стоји иза леђа.

Осим, истине!

 

Мислим својом главом.

Пишем и говорим оно што мислим.

Не знам да калкулишем у одбрани јавног добра

Не знам да тргујем јавним добром.

Браним јавно добро из властитог убеђења.

Немам никаквог личног интерса у одбрани јавног добра.

Амо сам имао велике невоље због својих јавних наступа.

Сматрам да само моралном вертикалом и духовношћу можемо да спасимо угрожену заједницу.

Сматрам да нико нема права да присвоји јавно добро.

Јавно добро припада свима нама.

И сви би морали да га бранимо.

Али, нажалост, то не чинимо.

 

Преко четри деценије браним јавно добро.

Упорно и доследно.

Упркос свему.

И  то и даље радим.

Најдуже сам присутан на јавној сцени.

И трајем.

Многи су отишли у заборав, јер нису следили дух идеје.

Нестали су и удавали у својој материјалној похотљивости.

Нема данас тих сатрапа, који су ме забрањивали, јер су ме се плашили.

Моје идеје су опстале и посатле су све актуелнији и животније.

 

Нисам академски научник, јер не могу да се стиснем у фусноте.

Претесно ми је у тим преписивањима једног те истог.

Нисам ни професор, јер ми је мисао дивља и непокорна.

Не могу да пристанем да се поклоним пред лажним ауторитетима и плагијаторима, који немају ниједну своју оригиналну идеју.

 

Презирем политички олош и криминалне тајкуне.

Они мене мрзе. И плаше се мог јавног рада.

И штакори се плаше упаљене светлости.

Све знам о њима. Знам како су настали.

Знам какве су барабе и подлаци.

Знам какви су преваранти.

И то отворено пишем и говорим.

Нека сви сазнају.

 

Презирем лаж, лењост, подлост, превару, насиље и манипулацију.

Не мирим се са окупацијом и не могу да ћутим.

Побунио сам се против насиља и манипулације тоталитарног режима.

Немам политичке амбиције и нисам политички острашћен.

Политички промишљам и јавно делам у интересу заједнице.

 

Слажем се да би у цивилизованом друштву мој речник био непримерен.

Али, ми нисмо цивилизовано друштво.

Како да се боримо против бараба, насилника и лопова?

Лепим речима?

Свашта!

Па, они то не разумеју. Они  тек тада мисле да сте прави слабић.

И газе вас, док вас потпуно не униште или поробе.

 

Шта да радимо пред  тим нашим барабама, насилницима и разбојницима?

 

Да сагнемо главе?

Да се покоримо?

Да им служимо?

Да их замолимо да буду културни и увиђајни?

 

Али, барабе, насилници и разбојници не маре за наше молбе.

Живот на улици ме је научио да они разумеју само борбу и отпор.

Они разумеју само чврста морална начела и челични закон песнице.

Непоткупљивост и доследност је одговор на насиље и корупцију режима.

Важно је да нико не може да вас купи.

И да са барабама и разбојницима не радите никакве послове.

Да се не дружите са њима и да немате никакав контакт са тим олошем.

То је кључно за ваш јавни рад.

 

Признајем, оштар сам у свом изражају.

Јесам, али, молим вас, реците ми, како да назовем олош, лопове, преваранте, разбојнике,насилнике, плагијаторе и барабе?

Како да их назовем, него њиховим правим именима?

Зашто да ћутим и да се правим као да они нису то што заиста јесу?

Зато што  то није академски учтиво?

Зато што тако не говоре набеђени интелектуалци?

Зато што то  није малограђанерски културно?

 

А да ли је културно, драги моји, то што нас они краду, лажу, обмањују и злостављају сваки дан?

Да ли је цивилизовано то што нас малтретирају, понижавају и вређају да смо најгори људски сој, да смо примитивни, да смо лењи, да смо стока, раја и стадо које треба бичевати, тући, дерати се на њих и на грбачу нам се попети, јер ми за њих нисмо људска бића, него робови транзиције?

Да ли је нормално да нас из рођене земље истерују те барабе и ниткови?

Да ли је људски да 85% грађана Србије живи на граници или испод границе егзистеницје, због пљачке тих превејаних зликоваца и криминалаца?

 

Па, шта, господо другови, треба да радим?

Шта ми, молићу вас лепо, предлажете?

 

Да ћутим као последњи мекушац и слина?

Да гледам своја посла, јер се ништа не може да промени?

Да затварам очи и да се правим како живимо у благостању?

Да приђем режиму и да постанем олош, бараба, лопов, лажов и преварант?

Да побегнем и да се иселим из државе у којој су наши храбри преци животе своје положили за Слободу нашег народа?

 

Не могу да ћутим!

Нећу да ћутим!

Нећу да се покорим олошу!

 

Признајем!

 

Моја борба има узвишени смисао.

Не борим се за себе.

Борим се за спас угрожене заједнице.

Борим се за биолошки опстанак Срба.

 

Признајем!

 

Моје речи су сурово оштре јер једино тако барабама и насилницима требамо да одговарамо.

Они само такав говор разумеју.

Хришћанско начело окретања другог образа је непоправљива глупост.

Која је Србе кроз историју скупо коштала.

Док будете окретали у самилости други образ, муџехедин ће вам сабљом одсећи главу.

Резервне главе немамо.

Живот нема репризу!

 

Једино начело је древно србско начело, старо хиљадама година, које смо заборавили и које морамо да повратимо у наш род, ако хоћемо да опстанемо, начело – око за око, зуб за зуб!

 

Насилници, разбојници и барабе само разумеју то начело.

Политички олош и преваранти тајкуни само разумеју начело одузимања отете имовине као праведну казну за њихов почињен злочин.

Пљачка државе и грађана је неопростив злочин.

Политички олош и њихови тајкуни то морају да плате законским одузимањем имовине.

То је праведно и поштено да држава уради.

Све изван тог поравњања је велика превара.

Нова обмана.

Све остало је мрсомуђење добро плаћених, непродуктивних, нестваралачких, импотентних српских интелектуалних мастурбатора, који раде за политички олош и тајкуне.

 

О, извините, опет сам  прост.

Нисам!

Шта је ту што сам написао нетачно?

 

Сви знате да су естрадни српски интелектуалаци продане душе и плаћене проститутке.

Зашто да их више трпимо­?

Зашто да их татошимо?

Шта су ти паразити дали Србији?

Због њихових усраних диплома?

 

Усраних?

Зар је то грубо?

Није.

Па, те њихове дипломе ништа не вреде.

Чорбине чорбе чорба!

Смутипроспи бућкуриш!

И нико то не сме да им каже.

Курче се ту пред пореским обвезницима од којих деценијама отимају паре.

Празне буџете за своје дебилне филмове, неписмене књиге, замазане слике и тандрљање од музике.

 

Зар та свакаква смећа  да прихватимо као врхунска уметничка дела?

 

Неталентовани идиот запали клавир, јер нема никакву нову музичку имагинацију и препуна сала паланачких малограђанера, уплашена да не заостаје за монденским светом који је полудео, одушевљено му тапше, не схватајући да тог душевног болесника, уместо у концертну дворану, треба хитно хоспитализовати и ставити под медицински надзор.

 

Задригли режимски портретиста из генијалне Гогољеве приче, у недостатку било каквог уметничког талента, посере се и попиша по платну и медији за њега, према налогу Великог Брата, данима шире пропагандне лажи да је то , што тај перверзњак ради, врхунска, модерна  изражајна сликарска уметност, док се скоројевићи наше вароши диве тој грозној, одвраној и простој сликарској палети, правећи се да не осећају смрад људких излучевина.

 

Недојебана и пропала глумица, која лечи фрустрације своје зликовачке комунистичке породице,која је презирала своје родитеље, праве скојевце из Прве пролетерске бригаде,побегла је од њих у вулгарни  и перверзни свет нагона и гениталија, која није могла да запамти два дијалога барунице Кастели из ГОСПОДЕ ГЛЕМБАЈЕВИХ, гола мастурбира пред гомилом одушевљених, тупавих конзумената потрошачке цивилизације на распродаји и наплаћује свој перформанс за зајебавање и дебилизовање, поробљених идиота тоталитарног, лоботизованог система без људске душе и срца.

 

Подивљали и помахнитали режисер, слуга свих система и свих политичких идеологија, пљачкаш државних буџета и лакеј тоталитаризма, простачки манипулатор и прагматични макијавелиста, који је своју борбу речима против неолибералног корпоративног фашизма одлично уновчио, који је, служећи насилницима и разбојницима, пљачкашима државне и приватне имовине окупираних, изманипулисаних и осиромашених грађана, изгубио почетни уметнички таленат, утопио га у згртачку, материјалну похлепу за земаљским стварима, постао је у Времену зла и пљачке недодирљива икона наше транзиције и државни уметник од формата,неприкосновени ауторите и идеолог, јер његово досадно и неинтелигентно јавно брабоњање о светским тенденцијама савременог капитализма било је искључиво у функцији  завођења поробљених маса, у прикривеној функцији одржавања постојећег издајничког, бандитског, разбојничког и криминалног режима у коме је он, исти као тај политички олош, добијао прилику да, доследно и упорно, бездушно и зналачки, празни државне касе и да му нико отворено не сме да каже да је бандит и преварант,да се ми сви правимо као да не видимо ту превару и отимачину, јер је тај клипан наводно паметан,успешан, недодирљив и светска призната фаца, даје интервјуе за светске булеварке новине Великог Инквизитора, које служе за зајебавање, замајавање и затупљивање презадуженог банкарског комитента пред банкротом и психичким сломом.

 

Зар свима њима да ћутимо?

Зар њих све да не назовемо правим именима?

 

Нећу да ћутим!

Признајем!

 

Андрић је написао да је у ћутању сигурност.

Која нас води у сигурну пропаст.

Само отвореним и јавним деловањем поштених, стручних, паметних и добрих људи  можемо се спасити коначне пропасти.

То нам данас треба.

Људи који ништа не крију.

Који хоће, могу и који се не покоравају општем месту.

 

И зато настваљам даље.

Док будем могао.

И док видим смисао свега овога.

Јер, велика  борба је пред поробљеним човеком.

Борба која тек почиње.

И велике су предрасуде и заблуде.

Које треба да се разбију.

И то стално радим.

Неко мора.

 

Ако вам се учини да сам негде и претерао, немојте ме баш превише осуђивати.

Нисам идеалан.

Ништа људско ми није страно.

Немам задње намере.

Кратак фитиљ се брзо упали код нас који нисмо политичари.

Неправда и лаж ме избаци из седла.

Предуго сам у јавности да бих могао да трпим нове преваре.

Можда је то и добро.

Може да користи заједници да не скрене у нове заблуде.

А то би било погубно.

 

На крају, прихватите ме оваквог.

Оштрина мојих наступа ће нестати када нестане лаж и пљачка.

Тада се мој јавни рад завршава.

И нећу се више бавити одбраном јавног добра.

Закон ће то боље да ради од мене.

 

Повућу се у свој уметнички изражај.

И нећу вам сметати.

То је мој план борбе.

И сада га знате.

 

Признајем!

 

Београд, 09.06.2018

 

 

SHARE