Početna Sadržaj Osvetljenja Privredna kriza trajaće najmanje do 2013. godine

Privredna kriza trajaće najmanje do 2013. godine

619
0
SHARE

PROCENA EKSPERATA

Tekuća svetska privredna kriza će imati znatno teže posledice za globalnu ekonomiju nego što se prvobitno mislilo i sudeći prema ocenama uglednih medjunarodnih eksperata mogla bi da potraje najmanje do 2013. godine. Način na koji se američka emisiona banka (Fed) bori protiv krize u privredi SAD dovešće na kraju do oštre deflacije i novog pada u najvećoj svetskoj ekonomiji koji će za početak " poslati" cenu zlata do granice od 1.500 dolara za finu uncu od 31,100 grama, a barel nafte na 200 dolara, ocenjuje Majkl Pento, šef ekonomista kalifornijske kompanije "Delta global".
Pento tvrdi da će, ukoliko se ostvari loš scenario koji on predvidja, novi, drastičan, skok vrednosti zlata i osnovne energetske sirovine na svetskim berzama izazvati potpuni slom dolara, zbog čega će globalna privreda doživeti još jednu krizu velikih i opasnih razmera.
Finansijski ekspert Džon Ekster, koji je ranije dugo godina radio u američkoj centralnoj banci, kaže da se nikad nije slagao sa monetarističkim i kenzijanskim pristupom u ekonomskoj praksi, jer oba medela usled piramidalnog načina stvaranja finansijske likvidnosti na kraju, prema njegovoj oceni, dovode do globalne krize.
Ekster deli mišljenje ekonomiste Pentoa i takodje predvidja da će se američka i cela svetska privreda uskoro suočiti sa pogubnom deflacijom, koja se ispoljava u vidu opšteg pada cena, gubitka radnih mesta i oštrog smanjenja potrošačke tražnje.
Svet se, inače, od kraja 18. veka pa do danas suočio sa desetak teških privrednih kriza od kojih su neke bile pogubne ne samo zbog neposredne ekonomske štete koju su imale mnoge zemlje, već i usled izbijanja velikih socijalnih nemira i ratova.
Prva velika kriza u savremenoj svetskoj ekonomskoj istoriji zabeležena je potkraj 18. veka. Potrajala je tri godine. U tom razdoblju najviše su stradale evropske banke od čijeg uspešnog funkcionisanje je praktično zavisila privredna stabilnost ne samo Starog kontinenta već i ostatka sveta.
Bezmalo pune dve decenije 19. veka protekle su u nesmetanom funkcionisanj ondašnjih ekonomija, ali je 1819. izbila nova finansijska kriza i panika. Taj period opšte nestabilnosti je potrajao punih pet godina, uz veliki broj bankrotiranih banaka.
Velike finansijske krize, uz propast mnogih banaka i krah valuta, dogodile su se u razdoblju od 1837. do 1843. godine, a nakon toga i u periodu izmedju 1857. i 1860 kada su, osim banka, stradale železničke kompanije, ali je istovremeno znatno opala i vrednost nepokretne imovine.
Neki američki ekonomisti smatraju da se prva opšta svetska privredna kriza od 1873. do 1879. godine, a da je posle toga usledio privredni "bum" u SAD i Evropi koji nikad kasnije, u takvom obimu i dinamici, nije dostignut.
Hroničari novije svetske ekonomske istorije s one strane Atlantika navode, naime, da su baš u SAD tokom poslednje četvrtine 19. veka učinjena epohalna otkrića u industriji, gde je nafta postala osnovno pogonsko gorivo, ali i nizu drugih oblasti, uključjući elektrotehniku, zahvaljujući i genijalnom pronalazačku srpskog porekla Nikoli Tesli.
Američki analitičar Haurd Kac se prošlog meseca oglasio na stranicama "Njujork tajmsa" tvrdnjom da su SAD baš u poslednjih 25 godina 19. veka, zahvaljujući dinamičnom privrednom razvoju, doživele najveći ekonomski uspon u svojoj istoriji, koji je praćen i jako visokim skokom standarda svih ljudi.
Kac, koji je gorljivi pristalica "zlatnog standarda", u kome taj plemeniti metal ima ulogu realnog novca i stvarne "mere svih vrednosti", smatra da je osnivanje Fed – a 1913. bila "kobna greška" koja je vrlo brzo rezultirala neumerenim "naduvavanjem" likvidnosti i vrednosti akcija na finansijskom tržistu SAD, a takodje i do složenih, strukturnih, problema u američkoj i celoj svetskoj ekonomiji.
Baš preteran i nerealno visok skok vrednosti akcija na američkom tržistu je "okrivljen" za krah njujorškog Volstrita, u 1929. godini i takozvanu Veliku (privrednu) depresiju koja je potrajala, sa manjim ili većim intenzitetom, u SAD i Evropi do izbijanja Drugog svetskog rata, 1939.
Nakon završetka Drugog svetskog rata svet se opredelio, prema sporazumu postignutom u Breton vudsu, za neki hibridni sistem polu – zlatnog standarda koji je "pukao" 15. avgusta 1971. godine. Tada je američki predsednik Ričard Nikson potpisao ukaz kojim SAD više nisu garantovale stranim posednicima njihove valute odgovarajuću naknadu, ukoliko oni to zatraže, u zlatu.
Nedugo posle takve odluke Vašingona usledila je oštra finansijska kriza, praćena visokom inflacijom i prvim "naftinim šokom", usled koga su cene glavne energetske sirovine za kratko vreme uvećane tri puta, na više od četiri dolara po barelu.
Aktivna faza te krize potrajala je oko dve godine, u razdoblju od 1973. do kraja 1975. Potom je usledilo razdoblje trijumfa pristalica čuvene čikaške monetarističke teorije koja zagovara snažnu liberalizaciju u ekonomiji i podstiče nagli rast trgovine vrednosnim paprima i njihovim derivatima.
Razmah tog ekonomskog modela je nakratko bio doveden u pitanje 1987. godine, kada se na Volstrutu dogodio veliki pad vrednosti svih glavnih indeksa akcija, a panika zahvatila i sve druge najveće svetske finansijske berze.
Monetaristički model je bio na iskušenjma i u drugoj polovini protekle decenije, zbog azijske finansijske krize, a svoju potpunju degradaciju je ipak doživeo izbijanjem najnovijeg globalnog privrednog pada koji većina eksperata bez ustezanja poredi sa znamentom Velkom depresijom, zbog bankrotstava najvećih banaka, drastičnog uvećanja nezaposlenosti i naglog osiromašenja stotina miliona ljudi širom sveta.
Već pominjani američki ekspert Kac smatra da bi se njegova zemlja, ali ceo svet, najbolje i najbrže izvukli iz krize ako ponovo uvedu pravila "zlatnog standarda", dok prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor prestižnog Univerziteta u Prinstonu Pol Krugmen preporučuje na strancama "Njujork tajmsa" da vlada predsednika SAD Braka Obame ne preza od još veće primene kenzijanskih metoda u oživljavanju posrnule američke ekonomije.
Krugman ima, sudeći prema podršci koju dobija od običnih ljudi a i istaknutih stručnjaka za svoje (kenzijanske) stavove, koje izlaže u redovnim sedmičnim kolumnama za "Njujork tajms", značajnu podršku u njegovoj zemlji, ali u SAD postoje i veoma moćni ljudi čije ideje su i dalje bliske već pominjnoj čikaškoj, monetarištičkoj, struji.
Slavni britanski ekonomista Džon Mejnard Kejnz je tridesetih godina napisao svoju znamenitu knjigu Opšta terorija zaposlenosti, kamate i novca, u kojoj je ukazao na značaj državnog intervencionizma u privredi, posebno u kriznim periodima.
Kejnzov ekonomski model je omogućio, prema mišljenju mnogih stručnjaka, predsedniku SAD Franklinu Ruzveltu da izvede Ameriku iz najteže privredne krize u njenoj istoriji i da je zatim pretvori u prvu svetsku privrednu, političku i vojnu silu.
Monetaristi, čiji je idejni vodja slavni ekonomista Milton Fridman, smatraju da je njihov liberalni model, u kome je državno regulisanje ekonomskih poslova poželjno u što manjoj meri, tvrde da njihov pristup rešavanju privrednih problema nije u krizi.
Oni smatraju da je sve sa temljenim principima liberalne ekonomije "sve u redu" i da je do sadašnjih teškoća u globalnoj ekonomij došlo isključivo zbog nedosledne primene propisanih modela i "zloupotreba koje su činili političari", ali i neki "nosioci najviših ekonomskih funkcija u zemlji".

SHARE