Početna Tekstovi i kolumne Svedok Privatna privatizacija

Privatna privatizacija

696
0
SHARE

Ministarstvo za privredu i Agencija za privatizaciju su napokon, posle bezbroj dopisa udruženja malih akcionara, sindikata i pretstavnika lokalne vlasti, priznali da su raskinuli ugovore u 105 privatizovanih preduzeæa jer veæinski vlasnici nisu ispunili nijednu obavezu iz kupoprodajnih ugovora. Upornost se isplatila. Ali, nažalost, to je samo poèetak. Nastavak æe biti mnogo bolan za sve državne službenike koji su poslednje èetiri godine, uprkos opomenama iskusnih struènjaka, tvrdili kako je naša privatizacija najbolje izvršena i kako se èitav svet divi tranzicionom poèetku za imetak. Istina je bila potpuno suprotna. Preskupe marketinške kampanje vladinih èinovnika, koji su pokušavali da nas ubede u svoju struènost i vizionarstvo, neumorno trošeæi novac poreskih obveznika, pokazale su se potpuno suvišnim i pogrešnim. PR agencije nisu mogle da ulepšaju i isprave pogrešan model privatizacije koji se zasnivao na rasprodaji društvenih preduzeæa i nacionalnog bogatstva.

Mada je Zakon o privatizaciji, tako nakaradan i poguban, izrièito zabranjivao da „predmet privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, kao dobra od opšteg interesa’’, ministarstvo za rasprodaju je, preziruæi proteste malobrojnih struènjaka, arogantno i bezobrazno otpoèelo rasprodaju dobara od opšteg interesa. Prodavane su cementare, šeæerane, kamenolomi, poljoprivredna dobra, fabrike vode i rudnici, najèešæe strancima, po prodajnim cenama koje su bile niže od stanja obrtnih sredstava u subjektu privatizacije.

Tako je šeæerana u Žablju koja vredi 20 mil € prodata za 1 mil €, druga šeæerana je na zalihama imala šeæera, repice i melase za 25 mil €, Carnex sa 6.500 ha zemlje, 74.000 T silosi i nekoliko fabrika prodata je za svega 14,5 mil € mada realna procena vrednosti kapitala iznosi 200 mil €, poljoprivredna dobra od 35 mil € prodavana su za 2 mil € na 6 godišnjih rata, a fabrike vode su prodavane uz tvrdnju da se ne prodaju izvori.

Posebno je interesantno na koji naèin nekoliko privatnika otkupljuju poljoprivredna dobra u Vojvodini i tako postaju moderni latifundisti.

Evo jednog tragiènog primera uspešne privatizacije u poljoprivredi. Društveno preduzeæe ima 5.000 ha zemlje, 20.000 T silose, farmu za tovljenje kapaciteta 30.000 komada godišnje, prasilišta, modernu farmu za piliæe i uzgoj goveda, mlin, fabriku stoène hrane, ribnjak od 10ha, solidnu mehanizaciju, vozni park, hangare i pristojnu upravnu zgradu. Realna vrednost firme je 35 mil € i kad umanjimo za vrednost gubitaka od 5 mil €, dobijamo neto vrednost kapitala od 30 mil € koje je prodato za 1,5 mil € na nameštenom tenderu. To je bilo 70 odsto kapitala preduzeæa koje je pripalo veæinskom vlasniku.

U kojoj državi u EU, gde toliko stremimo, 70 odsto od 30 mil € iznosi 1,5 mil €? Koliko je 70 odsto od 30 mil €? Mali akcionari, preko 600 radnika i penzioneri, dobili su 15 odsto od prodate cene da bi, nešto kasnije, veæinski vlasnik, odbijajuæi da ispoštuje kupoprodajni ugovor, nasilno izvršio dokapitalizaciju i sveo kapital malih akcionara na svega 3 odsto. Veæinski vlasnik je, moramo i to raskrinkati, dobio kredit od 1,5 mil € i poèeo je nakon ulaska u preduzeæe, uprkos zakonskim ogranièenjima, da rasprodaje firmu. Direktorki preduzeæa je poklonio mlin kao nagradu za uspešno izvršenu privatizaciju i gušenje prava malih akcionara, svu ostalu imovinu je brzo prodao za 10 mil €, vratio je u roku od 90 dana dug banci, uz pripadajuæu kamatu, i zaradio èisto 8 mil €?

Ali to nije sve. Glavno tek dolazi. Ono zbog èega je organizovana ovakva privatizacija.

Veæinski vlasnik se uknjižio na 5.000 ha zemlje – besplatno. Taènije, nagraðen je sa 5.000 ha zemlje x 4.000 € ha, što iznosi 20 mil €. Dakle, sumirajmo èitavu transakciju, piljarska raèunica, ukupna zarada se popela na 28 mil €. Ako pretpostavimo da su 3 mil € provizije za ovakvu transakciju, onda ostaje èista zarada od 25 mil €. Kada taj tajkun na ovakav naèin privatizuje još šest poljoprivrednih kombinata, on postaje feudalac na 30.000 ha zemlje najbolje u Evropi sa trenutnim kapitalom od 150 mil €.

Ako, na trenutak, za potrebe ove analize, ukljuèimo sluèajeve privatizacije poljoprivrednog zemljišta u Rumuniji, gde su Italijani 1997.god. kupili 200.000 ha plodne banatske zemlje plaæajuæi 1ha = 100 $, da bi danas 1ha bio 1500€ a 2007, kada Rumunija zvanièno uðe u EU jedan hektar æe biti 15.000€; onda je jasno da æe spahija tranzicije ukljuèivanjem Srbije u EU imati kapital od najmanje 450 mil€. Zavidna svota, zar ne?

Taj kapital je nastao transakcijama u privatizaciji koje su trajale najviše do jedne godine. Naravno, nakon ulaska u posed preduzeæa otpušteni su gotovo svi radnici, osim liènih telohranitelja – kriminalaca koji èuvaju otetu imovinu, malim akcionarima se fizièki preti i njihove akcije se otkupljuju za bagatelnu cenu. Videæi da je privatizacija transparentna, oligarh nastavlja da se širi i kupuje hotele, izvore tople vode, potencijalne naftne bušotine i veæe preraðivaèke kapacitete potpuno na isti naèin samo što mu je nakon širenja poseda, manevarski prostor za šetanje novca sa firme na firmu mnogo brži.

Imamo sluèajeve, recimo privatizacija u Odžacima, pogotovo preduzeæa „Baèka“ i „Nova Srbija“, da su veæinski vlasnici dokapitalizovali preduzeæe tako što iste pare šetaju kroz sopstvene raèune. Biser prevare je privatnik koji je otkupio pet lokalnih preduzeæa tako što je dokapitalizaciju, pretstavljao se kao strateški partner, vršio na naèin da privatizovanu firmu kreditno zaduži, potom prenese isti novac drugoj svojoj firmi, ona prenese treæoj, treæa èetvrtoj i èetvrta petoj, pa peta firma uplati onoj prvoj iznos za isporuèenu fakturu. I sve ovo se uradi, verovali vi ili ne, u – jednom danu! E, to je moderno, elektronsko poslovanje. Narednog dana prva firma uredno vrati pozajmicu banci i plati kamatu.

Zakon o privatizaciji je u naèelima naznaèio da se privatizacija zasniva na „formiranju prodajne cene prema tržišnim uslovima“. Vrhunac cinizma je kada kontrolori Agencije za privatizaciju, nakon silnih pisama upozorenja malih akcionara i sindikata, doðu u redovnu kontrolu i konstatuju da preduzeæe dobro posluje i da su ispoštovane odredbe kupoprodajnog ugovora. Ima ingenioznih veæinskih vlasnika koji naðu neku polovnu mašinu na otpadu za 5.000 €, našminkaju mrtvaca i prikažu obaveznu dokapitalizaciju od 500.000€. Ima i komiènih situacija, kada novi vlasnik „Uzor“ Valjevo, koji se danas nalazi u zatvoru zbog privrednih malverzacija, izvrši dokapitalizaciju tekstilne industrije njivama i livadama neke njegove roðake. Zašto je to tako?

Nabrojati šta se sve dešava u privatizaciji odnelo bi nam mnogo vremena. Uglavnom, pored onih 105 raskinutih ugovora o privatizaciji, dokumentaciju je podnelo još 500 preduzeæa a priprema se posle oslobaðanja od straha još novih 500 preduzeæa. Kada znamo da je do sada privatizovano preko 1.300 preduzeæa na osnovu svega što se dešava na tržištu, možemo da kažemo da æe 90 odsto privatizacije biti poništeno. Pre ili kasnije to sigurno sledi.

Koji je onda bio smisao privatizacije kad æe toliko biti ugovora poništeno? Ali još jedno važno pitanje – koji je smisao privatizacije kada preduzeæe ode u steèaj? Zašto je vršena privatizacija? Zar u naèelima zakona ne piše da se privatizacija zasniva na „stvaranju uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost“. Gde je taj razvoj privrede? Gde je ta socijalna stabilnost? Lažnim statistièkim pokazateljima nije se služio ni Despot. On ih je jednostavno prezirao.

Tržišni fundamentalisti su otišli korak dalje u manipulaciji. Zašto je to tako? Model privatizacije ne valja. Ne može da bude dobar model u kome Agencija: “prodaje kapital, promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije“. Izmenama i dopunama Zakona koji æe se uskoro naæi pred poslanicima, ništa znaèajno se ne menja. Agencija i dalje obavlja kontrolu, proverava procenu kapitala ili imovine, prati usklaðenost programa i, evo novog bisera, „obavlja i poslove steèajnog upravnika“. Ideolog verbalnog legalizma dekorativno se zalaže za vladavinu prava, dok njegova nestruèna i nesposobna vlada nastavlja da etatistièki uništava privredu. Zašto ne pokaže svoj legalizam u praksi? Zašto se ne napravi revizija svih privatizacija? Neka reviziju vrše dve vrste konsultanata: državni po službenoj dužnosti, ali ne pod kontrolom vlade, i privatni koji æe raditi na procenat od poveæanja nove vrednosti kapitala.

Graðani traže reviziju privatizacije. Traže novi model privatizacije koji neæe biti privatna kombinacija konsultanata oligarha zaposlenih privremeno u izvršnoj vlasti. Privatna privatizacija stvara oligarhe i feudalce. Nama treba srednja klasa. Treba nam – narodni kapitalizam.

SHARE