Mafija je tajno razbojničko i pljačkaško društvo na Siciliji, koje je nastalo 1860. godine. Figurativno, mafija je opasno društvo ili udruženje ljudi sa opasnim namerama. Ovo poslednje – udruženje ljudi sa opasnim namerama -mi se mnogo više sviđa kao objašnjenje za sve ono što se dešava u Srbiji nakon izvršene petooktobarske kontrarevolucije. Posle otkrivanja i hapšenja raznih mafija u državi, mislim da niko nije progovorio o najvećoj mafiji koja je, kao takva, pokrala i najveći novac od države i građana, koja je nanela najveće štete državnim i nacionalnim interesima i koja i danas, uprkos svemu, nesmetano nastavlja da otima ogromnu državnu imovinu. Menjaju se i padaju vlade, svađaju se političari, prave se i ruše koalicije, ali proces privatizacije se nastavlja. Nema prekidanja! Bila vlada u ostavci ili u formiranju privatizacija se ne prekida. Kao da postoji neki zlokobni politički dogovor svih političkih stranaka da pljačku završe do kraja. Ovim tekstom otvaram zabranjenu i strogo cenzurisanu temu o privatizacionoj mafiji u državi.
O privatizacionoj mafiji niko od javnih delatnika ne sme ništa konkretno da napiše ili progovori. Mnogi su potkupljeni. Mnogi brane svoje interese, plašeći se da ne izgube dobro plaćenu tezgu, dok se neki jednostavno plaše da javno govore o organizovanom pljačkanju države i građana. Strah je paralisao demokratiju. Samo se građani ne plaše. Samo oni otvoreno govore o tom društvenom zlu. Naročito građani koji su žrtve te pljačke, ogorčeni na otimanje imovine njihovih preduzeća, gnevno protestuju zbog toga što su prevareni i poniženi. Ali građane nema ko da čuje. Institucije su korumpirane. Većina medija ne želi da obrađuje ovu temu. Neće da se zamere tajkunima koji su veliki oglašavači i od kojih dobro žive. A javni servis, uprkos tome što bi morao da bude servis građana i da izveštava o svemu što se dešava u društvu, izbegava da kritički razmatra ovu izuzetno važnu i složenu društvenu pojavu. Za poslednjih osam godina samo dve, ponavljam dve, emisije su bile na RTS-u koje su govorile o privatizaciji i u obe te emisije sam učestvovao kao gost.
Izneo sam svoje kritičko stručno mišljenje i protivljenje nametnutom modelu privatizacije. Govorio sam kakva će se sve nevolja desiti u društvu zbog primene takve rasprodaje državne i društvene imovine. Ti nastupi su mi doneli veliku popularnost u javnosti, jer su bili iskreni, otvoreni i stručni. Nakon tih gostovanja, na samom početku lažnih reformi, više me niko nikada nije zvao. Tačnije, više nije ni bilo takvih emisija. To je bila izuzetno opasna tema i niko nije hteo da prekine organizovanu pljačku države i građana.Svako je imao neke svoje interese. Tako su reformatori prevarili građane.Umesto istinske demokratije i slobodnog tržišta, dobili smo diktaturu partijskih oligarhija, monopole i kartele. Politbiro nesretnog DOS-a doneo je odluku da se zabrane moji nastupi u javnosti i ta zabrana traje do danas. Jadna je i tužna demokratija u kojoj mi se kamermani Javnog servisa, koje poznajem više od deceniju, koji me poštuju i cene kao javnu ličnost i stručnjaka, izvinjavaju što se ne emituju snimljene konferencije za štampu ili što ruka cenzora potpuno izbriše moje prisustvo na konferenciji. Ovo staljinističko ludilo sa brisanjem nepodobnih likova revolucije koja traje, najbolji je dokaz izvitoperenosti demokratije. A bez istinske demokratije, bez slobode kritičara vlasti da iznose svoja mišljenja, nema ni slobode društva. Uvek je stepen ostvarene slobode za onoga koji drugačije misli od režima merilo razvoja demokratije.
U Srbiji, nažalost, nema demokratije. Srbijom vladaju ostrašćene, neuke i neodgovorne partijske oligarhije, koje zastupaju interese tajkuna. Tržišni fundamentalisti su obesmislili institucije i stvorili novo feudalno društvo u kome bogati postaju preko noći još bogatiji, dok je većina građana postajala sve siromašnija. Na samom početku reforme sam ustao protiv takvog nametnutog neoliberalnog koncepta, tvrdeći da će takav pogrešan koncept potpuno uništiti domaću proizvodnju i privredu. Ako su reformatori imali cilj da to urade, onda su oni dobro odradili posao za svoje nalogodavce. Smatram da je namera tih otuđenih cenara svetske moći bila da se ekonomski slomi Srbija. Srbi više nikada ne smeju da budu remetilački faktor na Balkanu.
To su uradili kroz primenu šok-terapije u tri segmenta: spoljno-trgovinska liberalizacija, privatizacija i vezanost domaće valute za evro. Privatizacijom je rasprodata državna i društvena imovina preduzeća i preneta u vlasništvo nekolicine pojedinaca. Privatizovana su 2.700 preduzeća i prodata u bescenje tako da se prelilo od države i građana 20 milijarde evra u vlasništvo nekolicine tajkuna i njihove političke oligarhije. Politička nomenklatura je uzimala proviziju za sprovođenje baš takve privatizacije. Sad ili nikada, rekao mi je jedan tajkun, čudeći se što ja ne učestvujem u toj otimačini. Svi zakoni vezani za privatizaciju bili su pripremani u korist tajkuna i privatnih grupacija bliskih političkim oligarhijama. Politbiro DOS-a je odlučio da takvu privatizacija usvoji parlament. Tako je pljačka dobila zakonsko pokriće. Kada danas kritikujete privatizaciju, tajkuni vam, preko svojih plaćenih političara, odgovaraju da su radili po zakonu. Moj odgovor je da su Hitler i Staljin koncentracione logore i Gulage, takođe, pravili po zakonu. Loši zakoni ne mogu da budu pokriće za organizovanje pljačke države.
Prosto je neverovatno da je takva mafijaška pljačka organizovana i da je uspela. Na hiljade nevladinih organizacija za zaštitu demokratije, sloboda, ljudskih prava i slobode tržišta je otvoreno, ali niko se za osam godina nije pozabavio privatizacijom. Zašto? Da li je to slučajno? Toliko donatorskog novca je došlo iz EU za podršku demokratije u Srbiji i niko se nije usudio da otvori pitanje privatizacije. Zašto? Ostao sam, zajedno sa malom grupom stručnjaka, potpuno usamljen u odbrani interesa manjinskih akcionara. Naravno, nikakvu podršku nismo dobili ni od koga. Nasuprot nas bila je moć političkog režima i opljačkani kapital tajkuna. Postao sam glavna smetnja privatizacionoj mafiji. Šta da radimo, pitao je jedan iznervirani ministar, pravi nam probleme? Najbolje je da ga uhapsimo, kratko je odgovorio nekadašnji opozicionar koji je godinama smerno i strpljivo čekao pred mojim kabinetom da dobije novac.
Niko nije hteo da odgovori na neka jednostavna pitanja: Zašto se prodaje baš 70% imovine? Zašto se prodaje na rate? Zašto većinski vlasnici, čim plate prvu ratu, raspolažu celokupnom imovinom? Zašto su preduzeća prodavana po proceni kapitala iz 1998. godine? Zašto je početna cena 20% od takve procene kapitala? Zašto je hektar zemlje u Vojvodini prodavan za 200 evra? Zašto je u Knez Mihajlovoj kvadratni metar poslovnog prostora prodavan po 300 evra? Zašto je ar građevinskog zemljišta prodavan u centru Beograda za 1.000 evra? Zašto su šećerane prodate za 3 evra? Zašto je Sartid prodat za 23 miliona dolara? Koliko je novca otišlo iz Pensilvanije? Zašto su prodavana prirodna bogatva:voda, zemlja, kamen ili ruda? Zašto su uništene četri banke? Zašto je oteta imovina SDK? Zašto su rasprodate cementare? Zašto su kupci u privatizaciji tajkuni? Zašto su kupci na interpolovim poternicama? Zašto su kupci sa egzotičnih ostrva? Zašto je dozvoljeno da naša bivša sabraća kupuju sve što hoće kod nas, a mi ne možemo ništa da kupujemo u njihovoj državi? Zašto je dozvoljeno da jedan primitivac kupi tridest preduzeća i svu imovinu rasproda? Zašto kupci ne poštuju kupoprodajne ugovore? Zašto prodaju celokupnu imovinu preduzeća, uzmu novac za sebe i oteraju preduzeće u stečaj? Zašto je raskinuto samo 330 ugovora? Zašto nema zakona o zaštiti interesa manjinskih akcionara? Zašto skupštinski odbor za privatizaciju zatvara oči pred privatizacionom pljačkom? Zašto predsednik države nijedan stručni materijal od privatizacije 1.360 preduzeća nije pogledao? Zašto su se premijeri grlili i ljubili sa tajkunima i nameštali im privatizacije? Zašto ministarstvo privrede i ekonomije brani interese većinskih vlasnika? Zašto se nameštaju aukcije i tenderi? Zašto se ne kažnjavaju ovlašćeni procenitelji i revizorske kuće? Gde rade danas direktori Agencije za privatizaciju i njihovi službenici? Gde rade predsednici tenderskih komisija? Zašto je Labus savetnik Miškovića? Zašto se strateško važna kompanija RTB Bor prodaje na telefonskoj sednici? Zašto je uvedena provizija od prodaje 5%? Ko uzima tu proviziju? Koji kriminalci su kupili preduzeća? Koji međunarodni prevaranti su kupili naša preduzeća? Kako je prodat Beopetrol? Zašto prodajemo NIS za samo 400 miliona dolara? Zašto privatizujemo banje i RH centre? Zašto banke finansiraju većinske vlasnike? Zašto se privatizuju preduzeća bez para? Zašto Akcijski fond rasprodaje državne akcije? Šta državni činovnici znaju o kompanijama, berzama i tržišnom privređivanju? Zašto Komisija za hartije od vrednosti ne kažnjava špekulante? Zašto berza služi za preotimanje preduzeća? Zašto tužilaštvo odbacuje krivične prijave? Zašto je policija uhapsila samo 60 većinskih vlasnika? Zašto sudovi odugovlače i ne sprečavaju pljačku? Koji ministri su kupovali preduzeća? Ko je čovek iz senke koji vodi privatizacionu mafiju? Koje stranke finansira koji tajkun?…
Ima još bezbroj pitanja koja građani moraju da postave predstavnicima države. Na sva ta pitanja moramo dobiti odgovore. Nema ulaska u EU na pljački države i njenih građana. Nema evropskih integracija sa privatizacionom mafijom. A vrh privatizacione mafije je u vrhu države. Kako je otkriti? Vrlo lako. Potrebno je samo pratiti tokove novca. Postoje sposobni i stručni ljudi koji mogu razotkriti privatizacionu mafiju. Predlažem da se donese Zakon o reviziji privatizacije, stečajeva, dokapitalizacije i restrukturiranja. Predlažem da se donese Zakon o poreklu kapitala novobogataša. Predlažem da se donese Zakon o nacionalizaciji imovine koja je stečena korupcijom, kriminalom, privilegijama ,monopolskim položajem, učešćem u vlasti ili vezom za predstavnicima vlasti. Nacionalizovanu imovinu treba podeliti u: Penzioni fond, Socijalni fond, Fond za nezaposlene i Banku za razvoj privrede. Taj opljačkani kapital treba vratiti onima od kojih je otet. I to je moguće.
Hoćeli se to dogoditi? O tome odlučuju sami građani na izborima. Treba glasati za one stranke koje budu odgovorile na gore postavljena pitanja, koje budu pohapsile privatizacionu mafiju i koje donesu navedene zakone. Ako sada tih stranaka nema, na nekim novim izborima građani će morati da izrode neku novu političku opciju. Treba biti samo strpljiv. Velika nevolja će doneti veliko otrežnjenje građana. Nastaće toliko željena katarza. Ovi izbori su samo početak novih izbornih procesa. Vlade će se menjati svake godine ili svakih šest meseci, sve dok ne dobijemo vladu koja će promeniti pogrešan koncept. Udruženje političara sa opasnim namerama ne može da vodi Srbiju.. Srbiji trebaju novi koncept i novi ljudi. To zapamtite kada budete glasali. Na nekim novim izborima.
Tabloid Tabloid 153, 1. maj 2008.
