Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Privatizacija

Privatizacija

1146
0
SHARE

Poðimo redom. Upravljaèi u preduzeæu tvrde da su akcionarsko društvo. Dobro. Ko su akcionari? Oni vam kažu da su radnici preduzeæa do 1% akcionari, dok je ostatak od 99% društvena svojina. Nikada takvo akciono društvo nije postojalo. Skupština „akcionara“, to jest radnika bira upravni odbor preduzeca. Upravni odbor bira direktora. Direktor preduzeæa nije direktor, samo se tako zove, on je – predsednik radnièkog saveta. Dakle, danas u Srbiji imamo najrazvijeniji oblik samoupravljanja. Društvena svojina, koju su svi stvarali, nalazi se u rukama malog broja radnika.

Apsurdno je da radnici odluèuju o svojini koja nije u njihovom vlasništvu. Istovremeno, radnici su u sukobu sami sa sobom. Njihov interes, kao radnika da primaju što veæe plate, uz minimalan rad, u suprotnosti je sa logikom vlasnika koji teži da smanjuje sve troškove proizvodnje, pa i plate, da bi prinos na kapital, to jest profit bio što veæi. Živeæi na egzistencijalnom minimumu od 2$ dnevno, radnici su prinudeni da traže poveæanje plate jer im se prinosi od kapitala èine daleki i nestvarni. Znaèi, radnici se racionalno ponašaju i donose odluke kao upravljaèi, koje su pogubne po sudbinu preduzeca.

Najveæi broj društvenih preduzeæa nalaze se u ovakvoj situaciji. Oni koji su bili uspešni na tržištu, koristeæi postojece zakonske moguænosti, izvršili su privatizaciju. Ne ulazimo u to da li je vrednost kapitala valjano procenjena. To ce Zakon o reviziji da utvrdi. Pratimo samo ona preduzeæa koja se predstavljaju kao akcionarska, a koja to, zapravo, nisu.

Osobina tih preduzeæa je da loše posluju, imaju velike gubitke i velike nagomilane dugove. Naravno, nema potrebe isticati da je, najmanje, 50% radnika više zaposleno nego što je potrebno. Iskorišæenost kapaciteta je oko 25%, a oprema je stara izmedju 20-30 godina. Kako privatizirati takva preduzeca? Vecina tih preduzeæa ima tržišta, ali zbog samoupravljanja, blokade žiro raèuna i nemanja obrtnog kapitala, jedva preživljavaju. Ona druga koja nemaju tržišta, ne treba ni razmatrati, njih treba jednostavno zatvoriti i rasprodati društvenu imovinu.

Najveæi problem preduzeæa su narasli dugovi. Dugove možemo razvrstati : prema inobankama, inopoveriocima, domaæim bankama, domaæim poveriocima, državi, radnicima i osiguravajuæim društvima. Najteži dugovi su prema inostranstvu. Bez njihovog smanjivanja i reprogramiranja ne može se sanirati srpska privreda. Ukupan dug naše države dostigao je iznos od 12,4 mld $. Ako znamo da država duguje svojim gradanima na ime devizne štednje 4,6 mld $, da ne nabrajamo druga dugovanja koja su potrošena u neracionalnim socijalistièkim preduzeæima, onda se postavlja pitanje: kako vratiti sve ove dugove? Prema procenama struènjaka ukupna imovina društvenih preduzeca ne prelazi iznos 6 mld $. To je nekoliko puta manji iznos od dugovanja naše države.

Šta æe se, dakle, privatizovati, kad se èitava naša društvena imovina veæ nalazi u rukama stranaca i naših gradana?

Pošto nema vladavine prava bez donošenja Zakona o denacionalizaciji, to znaèi da se ni privatizacija ne može izvršiti dok se oteta imovina ne vrati pravim vlasnicima. Kad se to uradi, vlasnici æe odlucivati šta ce da urade sa svojom imovinom. To nas više ne zanima.

Predmet naše analize su preduzeæa koja ostanu posle denacionalizacije. Naš predlog u oktobru mesecu je bio da se takva društvena poduzeca, približno 5.000, podržave, to jest da društvena svojina preðe u ruke Državne kompanije za privatizaciju. Istovremeno bi se ukinulo samoupravljanje raspuštanjem skupštine i upravnog odbora akcionara. Država bi izabrala novi menadžment koga bi kontrolisala sve dok se ne završi privatizacija. Po našim istraživanjima, direktori preduzeca jedva bi doèekali da se oslobode pritiska sammoupravljaèa i posvetili bi se struènome poslu oporavka preduzeca. Tako bi se prekinula agonija u našim društvenim preduzeæima.

Sledeæi korak koji je država trebala da uradi je da se što pre nagodi sa svojim poveriocima. Smanjivanje inostranog duga, za recimo, 67% i reprogram preostalog duga kroz dugoroèni kredit ili kroz uzimanje akcija državnih preduzeca, rešio bi nagomilani problem. Državi bi više odgovaralo da preostali dug postane vlasnièki ulog jer bi tako odmah zapoèeo proces privatizacije. Slièno je trebalo uraditi i za domaæa potraživanja. Od oktobra do decembra meseca 2000 godine, država je morala da, putem multirateralne kompenzacije, sva potraživanja i dugovanja smanji na realan iznos. Na naèin da se dan uplate i dan isplate preraèunaju na tržišni kurs marke i da se ostatak duga optereti kamatom od recimo 8% godišnje. Takode, ponudilo bi se poveriocima da na ime potraživanja preuzmu deo vlašništva od preduzeca. Naravno, prethodno bi ovlašæene kompanije realno procenile vrednost imovine. Poverioci ne bi imali velikog izbora ili bi godinama èekali naplatu svog potraživanja ili bi došli u posed papira sa kojima mogu trgovati na Berzi.

Državna kompanija za privatizaciju ponudila bi takode akcije državnih preduzeæa i graðanima za isplatu stare devizne štednje. Oni graðani koji ne bi hteli da uzmu hartije od vrednosti dobili bi nazad svoje devizne uloge u narednih 5 godina. Država bi im to garantovala zakonom. Graðani koji ne žele da èekaju pet godina mogu putem akcija da se udružuju i preuzimaju državnu imovinu. U Srbiji ima 14 mil kvadratnih metara praznog poslovnog prostora koji bi godišnje mogao da donese, kad se organizuje proizvodnja, 5 mld $. Verujem u inventivnost naših ljudi i želju da povrate izgubljeno. Na ovaj naèin država bi rašèistila teren na našem tržistu i pripremila èitav niz privrednih zakona koji bi stvorili neophodne uslove za dolazak stranog kapitala.

Meðu tim zakonima jedan od kljuènih zakona bi bio i onaj o privatizaciji. Ali on bi se doneo na potpuno pripremljene uslove za njegovo sprovoðenjenje. Uèesnicima tržišne utakmice sve bi bilo jasno, da ne kažem onu goru reè.

Privatizacija bi se vršila putem dokapitalizacije ili prodajom. I to baš tim redom. Država bi strateškom partneru ponudila dokapitalizaciju preduzeæa u kojima želi da saèuva svoj interes. Zašto bi prodavali ono što je najvrednije? Prodaje se samo ono sto država ne može dobro da kapitalizuje. Stranac hoæe da kupi samo ono što valja. Gubitaši ga ne interesuju, pa makar ih aktualna vlast protežirala i na donatorskoj konferenciji. Ali svi zajednièki interes treba da naðemo.

Država mora da brani interes graðana. Ako se prodaju, uzimamo baš taj primer, cementare, država æe dobiti novac koji nova vlast hoæe da potroši jednokratno, puneæi budžet. A šta æe sledeæe godine država prodavati da bi popunila budžet? Ne prodaje se vredna imovina zbog popune budžeta od 300 mil$, vec se trgovaèki mudro èeka bolja prilika. Stranci koji kupe cementare posle 2-3 godine izvuæiæe uloženi kapital, a u narednih 100 godina ubiraæe profit. Zašto država da im to poklanja? Zbog interesa male grupe ljudi koji lobiraju? Budalaština! Interes države je da stalno ostane vlasnik 40% akcija, da radnicima i graðanima podeli 20% a da se za 40% firma dokapitalizuje. I svuda gde se oèekuju dobri investitori: EPS, NIS, gasifikacija, vodovod i kanalizacija, infrastruktura, poljoprivredna dobra i preraðivaèi, država bi trebala da vrši dokapitalizaciju.

Zašto? Zato što æe stalno imati prihode. Neæe puniti budžet, vec æe ih redovno prenositi Banci za razvoj koja æe odobravati kredite za one koji ostanu bez posla i odluèe se da krenu privatno da rade. Što više bude takvih, puniji ce biti penzioni i socijalni fondovi. Tako æe se izvršiti prestrukturiranje privrede. Ne ukljuèujemo moguænost da se 5% od prodaje odmah ubaci u socijalne fondove. Veliki broj investitora iz sveta, znamo iz iskustva, spremno je da uèestvuje u dokapitalizaciji. Potrebno je samo da naðu prave sagovornike. Današnja vlast to nije. Nije jer je zakasnila u donošenju zakona. Ukoliko bi država zakonom garantovala sigurnost ulaganja imali bismo veliku konkurenciju stranih investitora. A to je dobro jer bi cena prodaje bila veæa. Preduzeæa koja nisu znaèajna za državu treba prodati. I pare od prodaje treba usmeriti u Banku za razvoj, a ne u budžet.

Državna kompanija za privatizaciju postojaæe dok se ne izvrši privatizacija. Nakon toga æe biti ukinuta. Sve vreme æe biti pod budnim okom parlamenta i javnosti. Berza æe najbolje kontrolisati njen rad. Vlada neka samo stvori uslove za otpoèinjanje tržišne igre, ne treba ona da uèestvuje u prodaji državnih preduzeæa. To æe da rade uèesnici u tržišnoj igri, tražeæi svoju zaradu. A zarade ce im biti veæe što je prodajna cena veæa.

Sve je ovo trebalo uraditi u prvom kvartalu ove godine. Mislim da bi danas rezultati privrede bili mnogo bolji. Pokrenula bi se proizvodnja i poveæala zaposlenost. Oktobarska energija se ne bi izgubila. Vlada, poslodavci i sindikati bi potpisali primirje neophodno za strukturalne promene u našoj privredi. Šok terapije ne bi bilo. Ne bi bilo divljanja cena. Disporiteti bi se planski oklanjali. Zakoni bi uspostavili vladavinu prava. Strani investori bi uveliko ulagali. Vlada ne bi strahovala za održavanje donatorske konferencije. Atmosfera u društvu bi bila pobednièka. Bilo bi teško, ali izlaz bi svi videli. Graðani bi živnuli. Znali bi da se odrièemo zbog buduænosti svoje dece. Napravljen bi bio presudan preokret ka novom društvu. Društvu uspešnih preduzetnika i bogatih radnika.

Ovako, tavorimo.

Do kada?

http://www.kontekst.org.yu

SHARE