Срем без индустрије
У стечају више од 30 приватизованих предузећа, уговори су раскинути и сада свима прети ликвидација
Са недавног протеста испред Митроса Фото Ј. Слатинац
Сремска Митровица – Индустријска зона у Сремској Митровици, где је некада радило око десет хиљада радника, остала је пуста после приватизације. Као да је протутњао цунами. Шећерана је завршила у старом гвожђу, у халама „Индустрије вентила” одржавају се изложбе птица и украсних животиња, „Митросрем” је био приватизован, па враћен држави, а потом препродат. „Митрос”, некад чувена кланица, чека да буде продат на лицитацији, а у „Митросрему” се боре да исплате зараде и да, ако је икако могуће, и они постану државна фирма. Поучени досадашњим искуством запослених у приватизованим предузећима, преосталих 500 радника се прибојава да ће, ако им дође газда – остати без посла.
А како је некада било и шта се догодило?
„Индустрија вентила” је годишње извозила 6,5 милиона делова за прву уградњу у возила „ситроена”, „пежоа” „аудија”, „мерцедеса”. У њој је, до 2003. године, када је приватизована, радило око 500 врсних мајстора – металаца. Продата је београдском „Јуциту” за један долар, што нико не би узео за зло да МИВ још постоји на привредној мапи Срема. „Јуцит” није испуњавао преузете обавезе, па је колектив враћен Агенцији за приватизацију, а онда је све кренуло низбрдо. Око 350 радника, колико је остало после приватизације, упућено је на берзу рада и уведен је стечај. Фирма је продата из стечаја, хале су сада празне, машине су распродате, а највећи број металаца из ове фабрике узалуд тражи посао.
Пољопривредно добро „Митросрем” је године санкција успешно пребродило. Око хиљаду запослених је очекивало да ће им приватизација донети процват. Фирма је имала око 4.000 хектара ораница, 500 хектара под системом за наводњавање за гајење поврћа, фабрику „Корн продукт”, познату по производњи „флипса” и других производа од кукуруза. У децембру 2006, „Митросрем” је продат конзорцијуму две фирме – „ДСД Тобако” из Београда и „Финам скину” из Беочина. Обавеза купца била је да за пет година исплати држави десет милиона евра и да још толико инвестира. Први купци, међу којима је главну реч водио Зоран Ћопић, председник управног одбора ИКЛ-а у Београду, ваљда да би заметнули трагове, продали су свој удео од 70 одсто београдској фирми „ДТМ Рилејшен”. Због неиспуњавања преузетих обавеза, кашњења у отплати рата за купљену фирму, али и неиспуњавања обавезе инвестирања, у августу 2010, раскинут је уговор о приватизацији. У „Митросрему” је остало 500 радника. Зоран Ћопић, човек који је ведрио и облачио у „Митросрему” – нестао је. После неколико месеци ухапшен је у Републици Српској због махинација у привреди.
Данас је „Митросрем” државна фирма. Још је на ногама и чека да наплати штету од свињске куге, која јој је прошле јесени однела 9.000 свиња, а штета је процењена на 96 милиона динара.
Индустријска кланица „Митрос” одбројава последње дане. Продата је 2005. године. Купио је концерн „Свислајон” за 36 милиона динара, уз обавезу да преузме финансијске обавезе фирме, међу којима је највећа ставка потраживање 930 радника од око 1,2 милиона динара за заостале плате и регресе. Родољуб Драшковић је обећао брзу обнову производње, сигурност за све запослене, да би касније број запослених свео на 150, делове предузећа „продао” фирмама концерна „Свислајон”, а заборавио све преузете обавезе. Кренули судски поступци за наплату неисплаћених зарада. „Митрос” је пререгистрован у Трговинском суду у Београду, а 150 радника је преведено у „Таково аграр”. Половином прошле године „Митрос” је отишао у стечај, па се власник решио и дугова и радника, јер је у исто време и Трговински суд у Чачку, на захтев „Свислајона”, прогласио стечај и над „Таково аграром”. Стечај још траје, радници протестују, градска управа покушава да нађе фирму која би „Митрос” узела у закуп док се стечај не заврши. Решење још није на помолу, па је готово сигурно да ће и „Митрос”, као и многе фирме у Сремској Митровици и Срему отићи у ликвидацију.
Шећерана „Сремска Митровица” више не постоји. После приватизације, када је фирму са 370 радника купио „Шећер плус” из Београда, радила је само једну сезону, а онда је заувек затворена и отишла у стечај. Уследила је ликвидација, а када је продата на лицитацијиза два милиона евра завршила је прошле године на отпаду. Прича се да је последњи власник била новосадска фирма, власништво брата Миодрага Костића и да ће убудуће њене пословне зграде служити као магацински простор за лагеровање шећера.
У Срему је данас у стечају више од 30 предузећа и свима прети ликвидација. Реч је о фирмама које су приватизоване, па су уговори о приватизацији раскинути и проглашавани стечајеви.