Puka je iluzija da se povećanjem privatne potrošnje situacija može popraviti. Srbija nema domaćih izvora da takvu ekspanziju potrošnje finansira
Na svetskoj sceni najveća ekonomska tema danas je ogroman i eksplozivan rast budžetskih deficita razvijenih država. Ključno pitanje vezano je za mogućnost finansiranja ovih deficita kao i za njihovu održivost u srednjem i dugom roku. Traženje odgovora na ovo pitanje obeležiće narednu deceniju, bar kada je o ekonomiji reč.
Aktuelna ekonomska kriza dovela je do budžetskog trošenja bez presedana. Kako bi se izbegao potpuni ekonomski slom, razvijene države su ogromnim intervencijama centralnih banaka i velikim budžetski trošenjem ublažile intenzitet krize, ali su istovremeno njene pogubne efekte prenele na budućnost. Nikada od Drugog svetskog rata ekonomska perspektiva sveta nije izgledala tako neizvesno kao danas.
Gotovo sve države imaju isti problem, u istom trenutku. Ovi ogromni deficiti moraće da se finansiraju u narednim godinama, i na finansijskim tržištima države će konkurisati jedna drugoj. Još gore, države će konkurisati i privredi u borbi da se privuku limitirana slobodna sredstva. Kako privrede budu izlazile iz recesije tražnja za kapitalom će rasti, a sa njim i kamate. Rast kamata će povratno opteretiti budžete.
Bolest je ista, velike deficite imaju svi, ali neće svi biti podjednako pogođeni. Najugroženije su one države čiji budžetski deficit nije samo posledica pada poreskih prihoda usled recesije. Reč je o državama čiji su budžetski prihodi hronično niži od rashoda bez obzira na to da li je ekonomija u recesiji ili u ekspanziji. U ovakve države spadaju Grčka, ili Srbija na primer. Za njih, izlaz iz recesije ne znači i kraj budžetskim mukama. Ovakve države moraju radikalno menjati svoju budžetsku strukturu.
Slika je još složenija. Finansijske probleme države ne određuje samo visina budžetskog deficita (i iz nje proistekla visina javnog duga). Dubina budžetske drame je blisko povezana sa stanjem platnog bilansa. Deficit platnog bilansa (tekući račun) pokazuje koliko država kao celina – budžet, građani i privreda – više troši nego što ekonomija kao celina stvara. Suficit tekućeg računa, s druge strane, govori o visini neto štednje države kao celine.
Japan ima daleko najveći javni dug u razvijenom svetu, meren u odnosu prema bruto domaćem proizvodu. Iako neugodan, ovaj deficit je manje dramatičan od znatno nižeg, grčkog. Nije reč samo o snazi ekonomije. Za razliku od Grčke koja ima i deficit tekućeg bilansa, Japan ima kontinuirani suficit, pa svoje budžetske potrebe može pokriti štednjom svojih građana i privrede. Nemačka je uprkos većem javnom dugu u mnogo boljoj poziciji od Španije, jer za razliku od nje, ona ima veliki suficit tekućeg bilansa.
Države koje muku muče sa oba deficita – i budžetskim i platnobilansnim – prepuštaju svoju sudbinu isključivo volji inostranih kreditora. One nemaju unutrašnjih izvora iz kojih bi se mogao finansirati budžetski deficit ili intervenisati u periodima kriza. U tome i leži osnovna slabost i ranjivost ovih država. Ni moćna Amerika, koja takođe ima dvostruki deficit, više ne može olako ignorisati ovaj problem. Dvostruki deficit, pogotovo za manje države, na kraju znači i gubitak ekonomskog suvereniteta bez obzira na to da li se on prepušta Međunarodnom monetarnom fondu, kao u slučaju Srbije, ili volji Evropske unije, kao u slučaju Grčke.
Relativnu autonomiju u vođenju ekonomske politike, pogotovo u vremenima krize, imaju samo one male države koje se mogu pohvaliti suficitom platnog bilansa – države koje više zarađuju nego što potroše. Domaća štednja je ključni faktor ekonomske stabilnosti male države.
Srbija nije među njima, pa je puka iluzija da se povećanjem privatne potrošnje situacija može popraviti i tako izaći iz krize. Srbija nema domaćih izvora da takvu ekspanziju potrošnje finansira. Bilo kakva ekspanzija privatne potrošnje dovešće ili do porasta trgovinskog deficita i brzog pada deviznih rezervi ili do novog i većeg pada dinara i porasta inflacije. U oba slučaja, efekti na privredni rast biće minimalni.
Srbija je, poput mnogih drugih zemalja, zarobljenik dvostrukog deficita. Konačno, i još važnije, Srbija nema privrednu struktura, ni industrijske kapacitete koje bi mogla stimulisati povećanjem potrošnje. Jedini način za ozdravljenje domaće ekonomije vodi kroz povećavanje domaće štednje, racionalizaciju budžeta i kroz investicije u infrastrukturu. Da bi to bilo moguće, privatna potrošnja mora stagnirati i u tome je drama pred kojom Srbija danas stoji.
www.nkatic.wordpress.com
finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika 24/03/2010
