Početna Tekstovi ПРИМЕР

ПРИМЕР

341
0

ЈАСМИНА ТОМАШЕВИЋ

                                         „ВЕЛИКИ РАТ И МАЛИ ЧОВЕК-

                                        СВЕДОЧЕЊЕ СРПСКИХ ВОЈНИКА“

 

 

Зашто су данас важне овакве књиге?

 

Важне су зато што живимо у расулу цивилизације и друштва.

Распаду свих моралних и људских вредности.

Општом губитку поверења, вере и воље.

Нападном безнађу, апатији и разочарењу.

Кукамо јер смо размажени конформизмом потрошачке цивилизације.

Жалимо се да никоме није тешко било као нама данас.

 

Заборављамо на библијске трагедије наших славних предака.

Ништа нисмо научили из њихове Голготе.

Себични смо и егоцентрични.

Кукавни, мекушасти и свилени.

Материјалне удобности смо поставили изнад духовних вредности.

 

Ауторка књиге се определила да велику историју спусти на сведочење малог човека.

Обичног војника, који ствара ту историју, али кога нико не помиње.

Храброг ратника који је допао великих невоља и Божијег искушавања.

Домаћина и сељака, који се нашао у туђој земљи и са страним народима.

Савезницима о којима ништа не зна.

 

У најтежим тренуцима Велике Несреће показују Срби своју људскост и душу.

Показују да не знају да мрзе и да се искрено радују животу.

Упркос свим злочинима Бугара, њихове заробљенике лече, превијају, хране, нуде цигарама и стављају на коња, док они иду пешке.

Чуде се француским војницима из Африке, јер никада нису видели црног човека, али грле га, прихватају и друже се у кафанама, јер не знају да мрзе.

 

Смрт је свуда око њих, али они не посустају, не предају се, певају и играју коло.

Нестало је у прелазу преко Албаније – 247.887 страдалника.

Међу њима, између 36.000 и 40.000 регрута, који су били стари од 15 до 18  година.

На дну Плаве гробнице се сахрањују хиљаде хероја који нису могли да се опораве од глади, промрзлина и отворених рана.

Нема панике.

Нико не шири страх.

Нема посустајања, предаје и очајавања.

Нико не поставља питање – који је смисао толиког страдања?

Сви имају само један циљ – Србија.

 

Журе домаћини да се врате својим кућама.

И својим напуштеним породицама.

Знају да се слобода осваја.

И да морају сами да се за њу изборе.

Све остало је у служби те животне и националне обавезе.

 

Заборавиће грчке трговце који су им прескупо продавали храну.

Запамтиће имућног Маргаритиса Милтијадиса са Крфа, који је целу своју имовину ставио на располагање српским избеглицама и без надокнаде снабдевао српску војску производима из своје млекаре.

Заборавиће чекање бродова и отезање савезника.

Запамтиће изјаву Флоре Сандс , која је остала запрепашћена, заједно са својим колегама, понашањем српских официра, који су последње намирнице понудили њима, да „ заиста ови Срби нам дају пример како би требали да се понашамо.“

 

Можемо ли промашеној, уморној и бесмисленој цивилизацији у расулу да будемо поново пример?

Зашто не можемо?

Зар ми први нисмо дешифровали њен погрешан код?

Зар први нисмо постали  жртве њеног погрешног смера кретања?

Нисмо хтели да се прилагодимо и покваримо.

Хтели смо да будемо, опет, пример.

 

Подарили смо Европи прву цивилизацију, имамо ли снаге да то поновимо?

Наши преци су нам показали шта да радимо.

Наше је само да их не издамо.

Београд, 7530.година, шумопад