ПРИЈАТЕЉ

ПРИЈАТЕЉ

 

 

Ко нам је пријатељ?

Шта је то пријатељство?

 

У болесном и разореном друштву морамо да се вратимо извориштима људских односа.

Изгубљеној и несталој заједници коју морамо да поново пронађемо.

И да је одбранимо.

Морамо уколико желимо да спасимо цивилизацију од сигурне пропасти.

Пут којим иде наша цивилизација је погрешан и осуђен је на нестанак људске врсте.

 

Нема нашег оздрављења без промене правца кретања цивилизације.

Без враћања смисла и суштине нашем понирућем животу.

Нема здравог друштва без здравог појединца.

А прича о пријатељству нас враћа на пут оздрављења и спаса сваког од нас.

 

Зато морамо непрестално да учимо и да мењамо своје погрешне навике.

Морамо да срушимо предрасуде , заблуде и лажне односе.

Којим смо окружени, које трпимо и које некако, на једвите јаде, одржавамо само због тога што нећемо да се замеримо.

Само због тога што се плашимио истине и страхујемо од могуће усамњености и одбачености.

 

Залажем се за рушење лажних односа и за стварање здраве и чисте средине.

Боље немати никакве односе, него имати неискрене и затроване односе које покушавамо некако да одржимо.

Боље је да прихватимо сурову истину, без обзира колико она болна била, него да живимо у лажи, пренемагању и оговарању.

Која нас оптерећују и очајним чине.

 

Шта је то данас пријатељство?

Ко нам је пријатељ?

 

Наш древни народ нам, кроз мудрост наших предака, поручује :

„ У лаку је лако добар бити, на муци се познају јунаци.“

 

Пријатељство се не стиче на препуној трпези.

Нити у кафани у пијанству.

Нити на летовању. Нити доконим пландовањем.

Пријатељство се не потврђује на кафи и оговарањем.

Нити лајковањем и шеровањем.

Пријатељ се не наслађује вашом невољом.

 

Бити пријатељ значи имати моралну обавезу према особи до које ти је стало.

Значи мислити и бринути о свом пријатељу и носити његову бол као своју.

Значи предузети све што је у вашој моћи да помогнете своме пријатељу.

Значи да се одричете нечега што је ваш комфор у корист вашег пријатеља.

Значи да се жртвујете за свог пријатеља и да му се несебично дајете.

 

Пријатељсво подразумевате да дајете себе.

Без интереса и рачунице.

Без задње мисли и користи.

Без задршке и без било каквих личних очекивања.

Осим да ваш пријатељ изађе из невоље.

 

Да ли сте проверили себе?

Да ли сте заиста поступали као пријатељ?

Да ли имате пријатеље?

Нема правих и неправих пријатеља, постоје само пријатељи.

Осатло су познаници и случајни пролазници.

Рођак је крвни сродник по роду, пријатељ нам је род по избору.

 

Пре скоро две деценије у мојој широј породици се догодио злочин.

Мога рођака, хранитеља прогнане породице из Крајине, са којим нисам био превише животно близак, могао бих рећи да га нисам довољно ни познавао, једене кишне јесење ноћи су нашли мртвог, баченог у јарак покрај пута.

Истрага је открила да су убице били његова жена и њен дугогодишњи љубавник.

Ухапшени су признали свој злочин и осуђени су на дугогодишњу робију.

Остали си напуштени малолетни син и кћерка.

 

Шта да се ради?

Како деци да помогнемо?

 

Изненадио сам се, тачније, био сам запрепашћен колико су људи, рођаци, ближи и даљи и пријатељи страдале породице, тражили различите изговоре да се оправдају.

На моје конкретно питање – шта са децом и како можете да помогнете- слушао сам данима гомиле глупости и  оптуживања ко је крив за злочин.

Слушао са трачеве и ћакуле, које нису решавале горући проблем напуштене деце.

 

Шта да радимо?

 

Поједини острашћени идиоти су, да би сачували свој породични комфор, ишли чак толико далеко да су оптуживали невину малолетну децу.

Углавном, нико није нудио ништа конкретно.

Уместо да решавамо проблем збрињавања невине деце у породичној трагедији, сви су баљезгали празне сеоске приче из прошлости, наслађивали су се и мудровали, ништа не предузимајући, док ме је запрепастила чињеница да границе тој перверзној потреби да се препричавају до ситница сваки безначајни детаљи нису постојале.

Нико није одговарао на једноствно питање – шта ја могу да урадим да помогнем деци?

 

Ти моји рођаци више нису били дорасли генерацији мога ђеда Васиља Ђурића који је, када му је брат страдао, узео петоро братовљеве деце да издржава.

Далматинску сиротињу своје деце поделио је са децом настрадалог брата.

 

Е, рећи ће они који стално имају нека оправдавања, то су била друга времена.

Није тачно, ништарије!

Времена су увек иста. Тешка и неизвесна.

Свако време носи своје бреме.

Није проблем у временима, него у нама.

Ми неваљамо!

Признајте!

Ми смо се икварили!

Ми мислимо само на себе и своје прохтеве.

Ми смо постали себични комформисти којима све смета.

Ми нећемо да се жртвујемо и да помогнемо.

Можемо, али нећемо.

Чекамо да то уради неко други уместо нас.

И тако перемо своју нечисту савест.

 

Узео сам децу и решио да више не тражим ничију помоћ.

Данас су та деца  одрасли људи који имају своје породице.

 

Када ваш пријатељ упадне у невољу, немојте да му попујете, него гледајте шта можете одмах да му помогнете.

Накнадна памет није никаква памет.

То све сте му требали да говорите пре него што је упао у невољу.

Сада је све касно.

И свака ваша прича је јалова.

Не даје никакав резултата.

Усмерите се на решавање проблема.

 

Питајте вашег пријатеља – шта ја могу да помогнем?

И помозите. Без велике приче.

Без осећаја надмоћи.

Радите то из љубави према вашем пријатељу.

И немојте од тога да правите никакву помпу.

Ви радите оно што је ваша морална обавеза.

Не тражите ништа заузврат.

Испуњава вас света дужност давања и помагања.

 

Не чините то да бисте задужили пријатеља.

Пријатељство се не мери на кантару живота.

Нити наплаћује.

Суштина ваше помоћи се огледа у  самој доброти.

Која се шири у заједници.

Ваш пријатељ нека вашу доброту пренесе на неког свог пријатеља у невољи.

И тако Добро побеђује Зло у заједници.

А заједница не иде странпутицом и спашава се своје пропасти.

Због вашег доброг дела.

 

Београд, 23.10.2017