INTERVJU – Jovan Ranković Ekonomista
Poslednjih godina radimo s gubicima u privredi od 1.100 milijardi dinara. Oni se pokrivaju kreditima kod banaka, od kojih je čak 800 milijardi kratkoročno. Takva dugovanja brzo će dospeti na naplatu
BEOGRAD – Ekonomista Jovan Ranković, bivši savezni ministar finansija, tvrdi da Srbiji preti bankrot ukoliko država hitno ne primeni mere sanacije privrede! U zemlji koja izdržava ogromnu državnu administraciju, gde uprkos krizi plate direktora u javnim preduzećima ne prestaju da rastu, a poslanici pored plata za svoj rad primaju i dnevnice, profesor Ranković apeluje na urgentnu štednju.
– Ovo što osećamo nisu samo udari svetske finansijske krize, iako to vlast želi tako da predstavi, već mnogo domaćih nagomilanih problema. Poslednjih desetak godina radimo s velikim gubicima, koji u privredi iznose preko 1.100 milijardi dinara. Ti gubici se pokrivaju kreditima kod banaka, pa se zaduženje kreće oko 1.500 milijardi dinara, od kojih je čak 800 milijardi kratkoročno! To je pogubno jer takva dugovanja brzo dospevaju na naplatu. Posledice mogu da budu tragične.
Koje mere država mora najhitnije da preduzme?
– Sanaciju. Privreda koja ima tolike gubitke mora nekako da se sanira.
Šta nam preti ako se to ne uradi?
– Moglo bi da dođe do bankrota države!
Treba li država da štedi tako što će sniziti plate, skresati državni aparat, smanjiti broj poslanika, ukinuti im dnevnice, rentirati skupštinsku zgradu, prodati deo Vladinog voznog parka?
– Naravno, to jesu mere koje bi mogle da poprave situaciju. Činjenica je da su plate drastično porasle, naročito Vladinim činovnicima, poslanicima i direktorima javnih preduzeća. Kada sam tokom 2001. i 2002. bio savezni ministar finansija, moja plata bila je tek 1.000 dinara veća od penzije, pa nisam ni primao platu. Da sam kojim slučajem sada ministar, zarađivao bih barem deset puta više!
Plate direktora javnih preduzeća su uprkos preporukama za sniženje konstantno rasle.
– Oni moraju da se vrate deset godina unazad i da plate menjaju sa inflacijom, jer je ovo nerealno.
Koliku državu mi uopšte možemo da platimo? Ima li Srbija para za glomaznu administraciju, koja ima više od 30.000 zaposlenih?
– Naš problem je strahovito mala proizvodnja. Nekad smo izvozili 35 miliona pari cipela, dok sada ne izvozimo nijedan! Naše propadanje je počelo od 1993, kada su nam uvedene sankcije. Suština je u tome da se proizvodnja povrati, a to je u ovom momentu veoma teško.
Može li Srbija da obezbedi male poreze, da bude jeftina država?
– Manji porezi znače manje državne prihode, a veliki porezi mnogo ljudi na ulicama. Moja je preporuka da se on s deset odsto podigne na trideset, ali to vlast neće uraditi zato što štiti strane firme i banke koje ovde posluju. Njima odgovara mali porez, jer se onda više profita iznosi iz zemlje.
Da li je izvodljivo da se država izdržava od tekućih poreskih prihoda?
– To je nemoguće. Treba samo da se poveća obim proizvodnje i kapitala, a to znači da dalje moramo da se zadužujemo s niskim kamatnim stopama kako bi došlo do sanacije.
Da li bi vanredni parlamentarni izbori bili dobro rešenje u ovom momentu?
– Svakako.
KURS OBARAN ZBOG UVOZNIKA
Da li je trebalo da se novac od privatizacije iskoristi za vraćanje dugova, umesto što smo obarali kurs i učinili da je uvoz enormno jeftin?
– Sve je to planski rađeno. Cene su rasle, a kurs je obaran pošto je to odgovaralo onima koji su uvozili.
Imamo li sada realan kurs?
– Sada je situacija malo popravljana, ali ne do kraja. Dalje se verovatno u tom pravcu neće ići, jer bi to ugrozilo one koji iznose pare napolje, kao i uvoznike.
