Piše: Branko Dragaš
TOTALITARIZAM – Svi totalitarni režimi se brane na isti način. Tvrde da su oni koji traže izbore snage mraka i bezumlja. Tvrde da izbori nisu potrebni iz raznih razloga. Svi ti navedeni razlozi, od svetske ekonomske krize, do interesa države i nacije, stupidni su na isti način. Kada izbezumljeni Mubarak odbija da se povuče i odmah raspiše izbore, dok se na ulici vodi građanski rat i krv lije u potocima, kada šarlatan Berluskoni odbija da se povuče i raspiše izbore, makar tu peticiju za njegovu smenu i izbore potpisao i Umberto Eko, kada diletant Tadić odbija da se povuče i raspiše izbore, uprkos potpunom bankrotu privrede i rasulu u državi, onda se svi oni služe istim glupavim vokabularom, pokušavajući da se zadrže još nekoliko trenutaka u političkom životu pre nego što ih istorijski talas konačno ne odnese u potpuni zaborav. Ni ukradenih 70 milijardi dolara ostarelog Mubaraka, ni otetih 10 milijardi evra onemoćalog pastuva Berluskonija, ni dve milijarde opljačkanih evra od strane karikaturalnog Tadića nisu bili dovoljni da se mirno povuku i prepuste građanima da izaberu neke nove ljude. Kakvo je to prokletstvo u političkim diktatorima, samo nauka može da objasni.
LUDILO – Putujući prošle nedelje u Pariz, čitao sam u avionu studiju jednog medicinskog instituta iz SAD, koja tvrdi da ljudi na vlasti, ali ne samo oni, imaju psihološki problem koji se, jednostavno rečeno, svodi na to da oni u svom mozgu imaju rupu odnosno da su defektni, jer nemaju nerv za odgovornost prema društvenoj zajednici i drugim ljudima u zajednici, nego da su usredsređeni isključivo na sopstvene potrebe i zadovoljavanje svojih nagona. Ta bolest je svojstvena političarima u totalitarizmu. I oni treba da se smeste u bolnicu da bi se lečili, a ne da upravljaju životima drugih ljudi. Kada neko, poput, na primer, Mubaraka ima 82 godine i toliko ukradenih milijardi i kada ne želi da napusti vlast, puštajući da deca ginu na ulici, onda je to opasna bolest nazvana ludilo, koja mora da se izoluje i leči. Isto kao i besnilo. Treba sprečiti epidemiju ludila u društvu.
SMRT – Kratak film na Youtube, iz Egipta, sa ulice. Trajanje filma 1,24 minuta. Vide se nezadovoljni mladi ljudi kako protestuju. Jedan od njih maše nekom bakljom. Vrti je ukrug iznad glave. Onda, odjekne pucanj. I dečko padne na asfalt. Mrtav. Drugovi mu prilaze i nose beživotno telo. Moja procena je da dete nema više od osamnaest godina. Život mu je nestao u jednoj jedinoj sekundi. Ugasio se u filmu od 1,24 minuta. I baklja se ugasila. Kao da je svetlost baklje bila spojena sa životom tog deteta. Zašto je stradao taj dečko? Da bi nemoćni starac vladao još nekoliko dana. Da bi kupio vreme za premeštanje svoje porodice u London i svojih para u Crnu Goru. Dečko je stradao da bi došao neki ostrašćeni opozicionar koji će se, čim se bude domogao vlasti, pretvoriti u novog Mubaraka. Smrt ovog deteta je baklja koja treba da osvetli neki novi svet. Neko bolje i humanije doba. Doba u kojem neće biti totalitarizma. Doba u kojem se neće ubijati deca.
PARIZ – Čitavu nedelju sam proveo u Parizu u razgovorima s investitorima iz EU i partnerima iz Afrike. Moja partnerka je ugledna gospođa srpskog porekla koja petu deceniju živi u Parizu i koja me upoznaje s predstavnicima velikog biznisa i diplomatama iz raznih afričkih zemalja. Poštovanje koje joj svi ukazuju i poslovi koje zajedno otpočinjemo za mene su najbolji dokaz da nije sve izgubljeno sa našom nacijom, da poštenog, stručnog i uglednog sveta ima, ali da oni ne mogu da dođu do izražaja od bitangi koji imaju rupu u glavi. Interesantno je da smo čitavu nedelju radili intezivno, da smo ugovarali velike poslove i analizirali buduće projekte, da smo svi besprekorno funkcionisali, mada se prvi put vidimo, da je bilo vrlo prijatno raditi bez tenzija i nesporazuma. Niko nije kasnio na sastanke, svi smo se držali zadatih tema, ali smo uspeli da razmenimo misli i o drugim planetarnim problemima.
Da li je takav poslovni sastanak moguć u Srbiji? Teško. U stvari, moguć je samo s odabranim poslovnim ljudima. Nažalost, takvih je danas vrlo malo. Većina poslovnih ljudi iz Srbijezaboravila bi na sastanak, kasnili bi prilično, dugo bi pričali o svetskoj politici, posvađali bi se oko politike u Srbiji i, na kraju, ništa ne bi odmah potpisivali, nego bi se sve to pomeralo za neka druga, navodno, bolja vremena, kada će nam biti mnogo gore da poslujemo i kada više vremena nećemo imati da ga suludo gubimo.
KRIZA – Posmatrao sam život ljudi na relaciji Pariz – Vernon i obratno. Život koji se odvija na aerodromu, ulicama, metrou, železničkim stanicama, vozovima, taksi vozilima, samoposlugama i običnim prodavnicama. Posmatrao sam ljude, njihova lica, pokrete i ponašanje. Opšti zaključak je da kriza razara francusko društvo. To se vidi na svakom koraku. Problem naših političara je u tome što oni lično dobro žive na ideologiji o evropskim integracijama, ali da oni, u stvari, nemaju nikakvu predstavu kako izgleda stvarni život u EU. Njihov boravak u državama EU povezan je sa diplomatskim posetama da dobiju direktive šta treba da rade i šopingom, novcem otetim od građana Srbije. Onaj ko je imao prilike da vidi život u EU, zna dobro da je kriza dovela srednju klasu na rub propasti. To se vidi na svakom mestu. Ne samo da se roba rasprodaje više od 70 odsto od cene i da, uprkos tolikim rasprodajama, ipak, nema kupaca, nego sam primetio u samoposluzi u blizini mog hotela da više od polovine kupaca ne gura kolica, niti nosi korpu za robu, nego po nekoliko stvari drže u rukama. Gužve na kasama nema. Kada građanin nosi nekoliko stvari u ruci i žuri prema kasi, to je pouzdan dokaz koliko je osiromašio i kako mora da vodi računa o svakom centu. Interesantna je i struktura robe koja se nosi. Koliko sam uočio, mlađi ljudi, obično obojeni u grupama, nose piće, najčešće velike boce piva, srednja generacija nosi sapun i prašak za higijenu i bofl odeću na rasprodaji, dok stariji uglavnom nose hleb, mleko i jogurt. Kilogram lepih i zrelih trešanja koštaju 15,85 evra i tokom nedelje niko nije kupio nijedan komad. Prosjaka ima na svakom koraku, ali i dobro naoružane policije. Tačnije, na železničkim stanicama je vidno prisustvo oružanih snaga sa dugim cevima. Pored vojske, tu su bile i policijske snage, kao i naoružani pripadnici državne železnice Francuske. Na peron niste mogli da uđete ukoliko ne pokažete kartu kondukterima, koji su bili u pratnji svih oblika oružanih snaga. Primetio sam kao profesionalac u biznisu da je u državnim službama ogromna prikrivena nezaposlenost. Na železničkoj stanici San Lazar punih sat vremena posmatrao sam razne državne službenike u uniformama koji su se dosađivali i koji ništa nisu ni pokušavali da urade, osim što su blejali po peronu i ubijali radno vreme.
Vozovi su stizali u sekundu tačno: nikada mi nije bilo jasno zašto naša železnica ne može tako da funkcioniše. Davno sam čuo tvrdnju da o organizaciji države možete da sudite kada upoznate njihovu železnicu. Znam za podatak da je naša železnica za godinu dana kasnila više od godinu dana i da se niko zbog toga nije uzbuđivao. U Japanu su se menadžeri ubijali kada bi nacionalna železnica za godinu dana kasnila nekoliko sekundi. No, mi smo osobeni. Naš avion je u poletanju kasnio dva sata. I niko nam nije dao uljudno objašnjenje zbog čega kasnimo. Kada naši vozovi i avioni ne budu kasnili, to će biti dobar znak da smo na putu evropskih integracija. Ostalo je sve predizborna mantra. Ideologija kojom se vlada. Ideologija koja je bankrotirala. Građani će morati da plate ceh svojim zabludama.
PREOKRET – Srbiji treba preokret. Slažem se sa tom tvrdnjom. Treba nam korenita promena sistema. Glavni problem je što dvadeset godina nije promenjen totalitarni sistem. Preokret zagovara Čeda Jovanović. Kaže, treba nam preokret, ali ne promena vlasti. Kako je moguće da se napravi preokret, a da ne dođe do promene vlasti, zna samo Čeda. On sebe vidi kao čoveka koji će izvršiti preokret. Čeda je u politiku ušao s iscepanim farmerkama i poderanim patikama. Danas živi kao milioner. Mucavi političar koji ne uspeva da bude kopija Đinđića bio je potpredsednik vlade bez dana radnog iskustva. Kontroverzni političar koji smatra da nema ništa loše u tome što se ljubio sa kriminalcima, koji su kasnije optuženi da su ubili njegovog idola, poziva da se okupimo oko njega da bi se izvršio preokret. Ali, kako ističe, da se vlast ne menja. Preokret nam treba, ali bez Čede. On mora da odgovori na niz pitanja koja su ostala nerazjašnjena. Mora da objasni niz događaja koja su bili uvod u tragediju. Samo tako možemo da izvršimo preokret. Ne može se praviti preokret sa službenim obezbeđenjem, skupim džipovima, flašom vina od dve hiljade evra i letovanjem po mondenskim letovalištima. Tog političara treba građani da pitaju: „Dečko, odakle tebi novac? Ko te finansira? I kakva ti je radna biografija?“ Kada bude odgovorio na sva pitanja opljačkanih građana, onda Čeda više neće biti u politici.
LABUS – Profesor socijalističke političke ekonomije, tvorac kriznih štabova, ideolog propalog neoliberalnog koncepta, optužen za učešče u mnogim nerazjašnjenim i zataškanim aferama, političar koji se hvalio kako je mlade eksperte doveo iz sveta da nas usreće, potpredsednik vlade koji je zaposlio čitavu svoju užu i širu rodbinu na državne jasle, režimski profesor koji je trvrdio da ne treba da proizvodimo jer možemo da uvozimo, pa se tako, nakon povlačenja iz politike, obreo, prirodno, u savetničkom timu jednog tajkuna, taj intelektualni odrod, birokrata, poltron i mrsomud nedavno je dao intervju u kojem je rekao da se deca igraju prodajući Telekom i da vlada nije zadovoljila njegova očekivanja. Umesto da uživa u kapitalu kojeg se dokopao, prokletstvo ga tera da se javlja i da nešto danas tumači kada su on i njegova deca ispunili sve preuzete zadatke i uništili privredu Srbije. Ćuti, bre, čoveče! Umukni! Svoje ćeš reći na sudu kada te budu pitali o tvom prvom milionu i o tvojoj ulozi u šok-terapiji i otpisu pariskih dugova. Tada nećeš seći parisku tortu. Istorija mora da ti sudi za zločin koji si počinio svome narodu. Nema preokreta dok svi ti politički klovnovi ne budu osuđeni i dok im imovina ne bude zaplenjena. To je jedini način da se uvede red u politici.
DIKI – Medicinsko istraživanje o rupi u mozgu treba da se primeni i na Dinkića. Čitam da je ljut jer je neki činovnik iz vlade ugrozio njegovu reputaciju koju nema. To što sada radi u ekonomiji je nezabeleženo u ekonomskoj istoriji. Ministar koji stranim kompanijama subvencioniše proizvodnju, dok gasi domaće kompanije i prebacuje fabrike iz jednog grada u drugi da bi postigao svoj politički cilj.
Šta je, u stvari, Dinkićev stvarni politički cilj? On mora svim sredstvima da se bori za goli život. Van politike njemu života nema. On će završiti u izgnanstvu ili će biti osuđen na doživotnu robiju zbog programiranog uništavanja državne ekonomije. Neka bira.
STIROPOR REVOLUCIJA – Imali smo miting na kome se navodna opozicija borila protiv vlasti koju, kako rekoše, neće da kritikuju. Kakva je opozicija, najbolje govori ova njihova izjava. Mišljenja sam i već sam to sve napisao da je družina okupljenja oko Nevernog Tome nova prevara birača. Njihova namera je da, u dosluhu sa režimom, kanališu nezadovoljstvo građana. Njihova uloga je da spreče formiranje alternative. Sličnu ulogu ima i novi pokret Bogata Srbija, koji vodi osnivač DS Zaharije Trnavčević u svojim osamdesetim godinama. Režim spinuje javnost stvarajući svoje satelite koji treba da mu produže život. Ne treba sprečavati da se što pre formira vlast Tadić – Nikolić, jer što se pre formira, to će pre propasti. Moramo da budemo spremni za još jednu prevaru. Stiropor revolucija još od aprila dovodi na vlast Nevernog Tomu. Krug mora da se zatvori vladavinom Tadića i Nikolića. Posle njih sledi bankrot. A onda Egipat. Prvi sam ukazivao na argentinski scenario, ali Srbija će doživeti arapsku revoluciju. Stiropor revoluciju ostavljam Nevernom Tomi. Neka do kraja odigra svoju stiropor ulogu…
Tabloid broj 226, 24.02.2011.