Autor: Saša Đogović
Srbija se nalazi u dubokoj, ne samo ekonomskoj, nego i opštoj društvenoj krizi. Do ekonomske krize nije došlo usled globalnog finansijskog potresa u SAD, naprotiv, srpska ekonomska kriza je izvorna, samo je ista poput gejzira izašla na površinu usled nailaska virusa globalne ekonomske krize. Taj virus je razotkrio sve neravnoteže u domaćoj privredi, strukturalne probleme u kojima se ona nalazi, ali pre svega sve slabosti ekonomske politike koja je bila u funkciji do kraja 2008. godine.
Ekonomska politika Srbije se bazirala na tri premise: precenjen devizni kurs dinara, liberalizacija i prekomerna lična i javna potrošnja.
Precenjen devizni kurs dinara je poskupljivao domaći izvoz i time dodatno slabio ionako loše domaće izvozne performanse, dok je istovremeno uvoz činio jeftinijim i time stimulisao uvozne aktivnosti. U takvom poslovnom okviru, dominirale su i investicije u uslužni sektor, dok su one u proizvodni sektor bile više slučaj, nego pravilo. Stoga su se produkovale neravnoteže, kako unutrašnje, vezano za odnos potrošnje i proizvodnje i štednje i investicija, tako i spoljne, koje su se najilustrativnije prelamale preko spoljnotrgovinskog i platnobilansnog salda.
Pre dolaska negativnih efekata svetske ekonomske krize na naše tržište širena je priča o stabilnom dinaru koji počiva na odnosima ponude i tražnje. A taj odnos ponude i tražnje dominantno je kreirala NBS kroz emisiju unosnih hartija od vrednosti, koje su privlačile kapital iz inostranstva, uglavnom špekulativni, koji bi bio imobilisan kod centralne banke, dok se realni sektor gušio u nelikvidnosti. Prema tome, NBS je direktno uticala na dešavanja na finansijskom tržištu i doprinosila u velikoj meri neopravdanom jačanju domaće valute, pravdajući sve to tržištem, iza koga su ipak stajale ruke centralne banke. Tako je kreirana bajka “Car je go”, prema kojoj se politička i veći deo ekonomske elite divio skupocenom odelu cara, koga u našem slučaju igra dinar. Onaj deo ekonomista koji je upozoravao na veštački naduvanu vrednost domaće valute proglašavan je u najmanju ruku amaterima. I onda, kada je došlo do skokovitog pada vrednosti dinara, svi su počeli ukazivati na ono što je i odranije bila istina, a pred kojom je većina zatvarala oči, a to je da dinar nema odelo, a kamoli neko skupoceno. Drugim rečima, počelo se ukazivati na precenjenost domaće valute. No, i ovog puta se opravdanje naglog pada vrednosti dinara tražilo isključivo u eksternom faktoru, odnosno odlivu kapitala. A to je samo delimična istina. Prava suštinska istina jeste da do skokovitog pada dinara ne bi ni došlo da je njegova vrednost počivala na realnim temeljima, odnosno na konkurentskoj snazi domaće privrede. Međutim, vrednost valute je održavana špekulativnim aktivnostima na finansijskom tržištu, koje je stimulisala NBS emitovanjem lukrativnih hartija od vrednosti, naduvavala se botoks sistemom vrednost dinara, to je i njen pad, posle većeg stepena neizvesnosti i pogoršanja likvidnosti na svetskom tržištu, bio drastičniji i ukazao da tadašnja vrednost dinara nije imala realnu podlogu.
U narednom periodu, uz sezonske oscilacije, treba računati sa trendom opadanja vrednosti dinara, kako bi se što više približio nekom ravnotežnom nivou, koji bi oslikavao privredu ove zemlje. Naime, devizni kurs i predstavlja ogledalo ekonomije jedne zemlje. A kako su performanse srpske ekonomije dosta loše, to ni dinar ne može da jača, nego da nastavi sa opadanjem. I tu dolazimo do još jednog paradoksa. Postavlja se pitanje kako je dinar mogao da povećava svoju vrednost u periodu pre svetske ekonomske krize, a posle tog perioda naglo da depresira, ako su privredne performanse i tada i sada bile izuzetno nezadovoljavajuće. Ključ odgovora se nalazi upravo u neadekvatnoj monetarnoj politici NBS, s jedne strane i neodgovornoj fiskalnoj politici Vlade Srbije, s druge strane.
Liberalizacija tržišta je druga premisa na kojoj je počivala ekonomska politika Vlade Republike Srbije. Ona je bila prebrza i neosmišljena, posebno posle decenije izolacija i sankcija, ali i fizičkog uništenja pojedinih proizvodnih kapaciteta tokom bombardovanja. Privredu je trebalo postepeno prilagodjavati na slobodan tržišni prostor. Jednostavno, ona nije bila spremna da se nosi sa mnogo jačim tržišnim igračima, naročito kada neki od njih posluju u granama koje imaju globalni karakter. To se ilustrativno može prikazati preko ptice u kavezu. Ako je posle dužeg boravka u kavezu odjednom pustite na otvoren prostor, ona se neće snaći i uginuće ili će pak ponovo pokušati da se vrati u kavez kako bi preživela. Umesto preko potrebnog perioda adaptacije, kreatori ekonomske politike su vrlo brzo po ulasku u tranzicioni period spustili prosečnu uvoznu carinsku stopu sa 14,5% na 4,5%, a ukinuta su i skoro sva vancarinska ograničenja. Time su potpisali smrtnu presudu za mnoga preduzeća, posebno za tekstilnu industriju, koja je ionako imala problema sa nelojalnom konkurencijom. Stimulisan je uvoz, pa i onih proizvoda koji se prirodno mogu proizvesti u našoj zemlji, poput nekih poljoprivrednih proizvoda: pasulj, beli luk, krompir, crni luk, itd, što je negativno uticalo na domaću poljoprivrednu proizvodnju. Time je i proces liberalizacije doprineo jačanju negativnog spoljnotrgovinskog i platnobilansnog salda.
Zajedno, procesi apresijacije deviznog kursa dinara i liberalizacije su pored širenja unutrašnjih i spoljnih neravnoteža, doproneli da padne vrednost preduzeća, koja su onda prodavana po cenama nižim od onih koje su se mogle postići da nije usvojen neoliberalni koncept ekonomske politike u vladama posle 2000-te godine. Takođe, neka preduzeća, iako su imala tržišnu perspektivu, merama vlade Republike Srbije otišla su u stečaj i napustila tržišnu arenu. Time je proces privatizacije, u nedostatku ili slabosti državnih institucija, iznedrio proces deindustrijalizacije, odnosno gašenja pojedinih preduzeća, nekih i s namerom iako su imala mogućnosti da tržišno prežive. Računa se da je na osnovu prihoda od privatizacije, doznaka naših ljudi iz inostranstva i zaduživanja do kraja 2008. godine u Srbiju ušlo oko 60 milijardi američkih dolara (USD). Međutim, taj priliv je, umesto u razvoj privrede, najvećim delom otišao u potrošnju. I upravo je prekomerna tekuća potrošnja treći element guranja Srbije u ekonomsku krizu. U svim tranzicionim godinama, Srbija je trošila više nego što je zarađivala. Tako je u 2006. godini, potrošnja za čak 35% bila viša od BDP-a. Dok se u ozbiljnim državama stimulišu štednja i investicije, a u cilju poboljšanja izvoznih perspektiva, podcenjuje vrednost valute, to se u Srbiji promovisala potrošnja i zaduživanje radi potrošnje većim delom, a valuta precenjivala, podstičući uvoz, pre svega, robe široke potrošnje. Rezultati takve ekonomske poltike se vide po tome što do 2000. godine spoljnotrgovinski deficit nije premašivao 2 milijarde USD godišnje, to je on osetno narastao na čak 11,9 milijardi USD u 2008. godini. Nasuprot Srbiji, primer ozbiljne države jeste Kina koja svesno duži niz godina podcenjuje devizni kurs juana, kako bi dalje jačala svoje izvozne pozicije. Uz to, Kina je u poslednje dve decenije 85% investicija finansirala iz domaće štednje.
U maju 2009. godine Srbija je zaključila „stend baj“ aranžman sa MMF-om, čime je izbegla krah finansijskog tržišta i nesagledive negativne posledice po realni sektor. No, scenario po kome bi mogli zaigrati grčki sirtaki ili argentinski tango još uvek nije izbegnut. Samo je kupljeno vreme da se izvrše preko potrebne transformacije u društvu, kako bi na realnim osloncima dalje mogli graditi ekonomske perspektive zemlje. A to pretpostavlja restrukturiranje celokupnog javnog sektora i javne administracije, kako bi se stvorio efikasniji i jeftiniji državni aparat, a time smanjili i mito i korupcija i olakšao balast na leđima privrede. Takođe, adekvatna reforma pravosuđa, izgradnja stabilne i jake pravne infrastrukture i mehanizama je neophodan uslov za kreiranje pozitivne poslovne klime u zemlji, bez koga nema ni ozbiljnijeg dolaska stranih investitora na naše tržište. Na žalost, ti procesi za sada idu dosta sporo i više su kozmetičke nego suštinske prirode, što Srbiju može dovesti pred još veće izazove u još težim okolnostima od današnjih. Utoliko pre, jer se država intenzivno zadužuje, tako da je oko 3 puta zaduženija nego što je bila 2000-te godine.
Od 2008. godine je primetno intenzivnije zaduživanje javnog sektora, što ukazuje na slabu privrednu dinamiku i velike budžetske praznine koje se krpe iz tuđih izvora finansiranja. Trenutno je odnos ukupnog spoljnog duga Srbije i BDP-a oko 76%, dok je granica preko koje se prelazi u zonu visoke zaduženosti 80%. No, kako se BDP računa u tekućim cenama, on je inflatoran i kao takav više naduvan, što znači da bi mereno u stalnim cenama, ukupan spoljni dug sigurno premašio 80%.
Ono što je dodatno zabrinjavajuće jeste da vlada Republike Srbije nema jasnu strategiju izlaska iz krize. Odluke i mere se donose više pod prinudom i ad hoc, a ne konsenzusom sa vizijom i dugoročnim efektom. Da je to tako najbolje potvrđuju dva primera. Prvi se odnosi na sukob mišljenja između ministarstva ekonomije i ministarstva finansija, ali i guvernera NBS sa Savetovanja na Kopaoniku ove godine, kada je ministar ekonomije zagovarao jačanje potrošnje i u maloj tražnji nalazio uzroke krize, dok su ministarka ekonomije i guverner NBS bili protiv stimulisanja potrošnje na nerealnim osnovama i za revitalizaciju realnog sektora, jer na strani ponude vide glavne uzroke ekonomske krize. Na žalost, tada je pobedila koncepcija koja se zalagala za jačanje potrošnje preko odobravanja subvencionisanih keš i potrošačkih kredita. Time je samo kratkoročno preko dodatnog zaduživanja građana data finansijska injekcija trgovcima i uvoznicima, dok je mali broj proizvođača koji će imati makar i male koristi od ovakvog načina stimulisanja potrošnje. Dakle, umesto uzroka krize, leče se simptomi i time produbljuje privredna agonija Srbije. Drugi primer se odnosio na suprotna mišljenja oko poreske reforme. S jedne strane je ministarstvo ekonomije koje je protiv bilo kakvih susštinskih reformi u fiskalnoj politici, a posebno protiv rasta poreza na dodatu vrednost, dok je s druge strane ministarstvo finansija, koje zagovara određene ozbiljnije poteze u poreskoj politici, poput rasterećenja zarada i povećanja PDV-a. I opet je to sudar dvaju koncepcija. Prva se zalaže za rast potrošnje i njeno stimulisanje, a druga za njeno svođenje u realne okvire i stimulisanje proizvodnje, a destimulativno delovanje na uvozne aktivnosti. Za sada se ne nazire kakva će biti konačna odluka po ovom pitanju, ali ukoliko opet prevlada koncept koji stimuliše prekomernu potrošnju, to će biti signal da se u srpskoj ekonomiji ne izvode nikakvi suštinski zaokreti i da aranžman sa MMF-om neće biti pametno iskorišćen.
Dakle, Srbija se nalazi u zoni neizvesnosti i turbulencija, a taj period se dalje produžava nepostojanjem bilo kakve vidljive jasne vladine strategije ekonomskog oporavka zemlje. Koliko je situacija neizvesna, ne vidi se samo po odsustvu jasne ekonomske politike, nego i po konfuziji mera i odluka koje će vlada preduzimati, a što se ispoljava i na inflacione tokove u zemlji. Upravo je Vlada Republike Srbije preko akcizne politike i donošenjem odluka o poskupljenju struje, gasa, poštanskih i telefonskih usluga u proteklom delu godine bila glavni generator inflacionih tenzija. Na žalost, i do kraja godine Vlada će biti glavni motor razvoja neizvesnosti oko daljih inflacionih tokova, jer se još uvek ne zna da li će biti odobreni novi cenovnici za gas i struju i da li će doći do promena u poreskoj politici. U slučaju da dođe do novih viših cenovnika, sasvim sigurno će i projektovana stopa inflacije čija je gornja granica 8% biti premašena.
No, pored ekonomske krize, Srbija se nalazi i u dubokoj društvenoj krizi, koja razara tkivo ove zemlje. Ta društvena kriza produkt je postojeće političke elite, koja je umesto opštih na pijedestal stavila pojedinačne ili pak partikularne interese. To je dovelo do promovisanja devijantnih društvenih pojava kao što su mito i korupcija, dok su moralne vrednosti i odgovornost potpuno skrajnuti kao kategorije. Tako se Srbija suočava sa krizom morala, krizom institucija, krizom porodice, krizom braka kao institucije, krizom obrazovanja, krizom kulture, krizom medija, čak i krizom crkve, itd.
Da bi se krenulo u saniranje opštedruštvene krize neophodna je strategija zaokreta na državnom nivou, koja bi počivala na nacionalnom konsenzusu sa jasno određenim smernicama daljeg ekonomskog i političkog puta Srbije. Bez toga, Srbija će plivati sa naletima manjih ili većih plimnih talasa krize i onda kada svet izađe iz krize, pri čemu će društvena kriza poprimiti još šire razmere.
utorak, 20. jul 2010 (Autor je magistar ekonomskih nauka i saradnik IZIT-a)
