Već su poznate sve činjenice o tome kako je premijerki Hrvatske Jadranki Kosor ministarstvo odbrane za njene zasluge u domovinskom ratu dodelilo stan . Iz toga stana su prethodno prinudno iseljena braća Drobac. Njihova kasnija sudbina je izuzetno teška, jedan brat se ubio a drugi, Momir Drobac živi kao socijalni slučaj u neuslovnom stanu u kome nema struje a ni osnovnih uslova za život. Državni organi Hrvatske su brzo reagovali i saopštili da u slučaju premijerke Jadranke Kosor nema nezakonitog postupanja. Sve je učinjeno u skladu sa pozitivnim hrvatskim zakonodavstvom. Jedinu dilemu je izrekao Ivo Josipović. “Jedno je pitanje da li je bilo ljudi , poput gospodina Dropca, koji su na jedan neprimeren način bili tretirani, a očito i šikanirani u neko vreme kad pravna država u Hrvatskoj nije „stanovala“ i to jre posebno pitanje“. A sada očigledno u Hrvatskoj stanuje najzad pravna država. Međutim, tu se postavlja osnovno pitanje? Kako se od ne – prava može stvoriti pravo, i kako se taj period nefunkcionisanja pravne države može uzeti kao legalni osnov za zakonitu dodelu stanova zaslužnim političkim delatnicinma iz vremena domovinskog rata. Ceh su najteže platili braća Drobac jer su se kao Srbi šikanirani, prinudno iseljeni iz stana i to u neko vreme kada nije stanovala pravna država u državi koja je sada na pragu učlanjenja u Evropsku Uniju. A sada nakon otkrića kako je premijerki Jadranki Kosor zakonito dodeljen stan uveliko cveta pravna država . Zato je teška životna sudbina braće Drobac od posebne važnosti jer je ona opšta metafora položaja srpske zajednice u Hrvatskoj, i odnosa hrvatske javnosti prema slučajevima očite nacionalne diskriminacije.
U svemu tome je u najmanju ruku čudno ponašanje premijerke Jadranke Kosor. Ili je ono samo nama neprilično i nedolično , za nju nema nikakve dileme. Ona je svojim angažovanjem u domovinskom ratu zaslužila stan iz koga su prethodno izbačeni Srbi. Ta činjenica nju očigledno ne uznemirava a radi se o drastičnom kršenju elementarnih moralnih i ljudskih standarda. Kakva se poruka šalje preostalim Srbima u Hrvatskoj ovakvim ponašenjem premijerke države u kojoj je i danas moguće da ona nastavi da živi u stanu koji je prinudno otet od srpske porodice. Ni u Srbiji se nisu oglasile poznate i agilne ne –vladine organizacije koje se tako prilježno zalažu za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Verovatno bi pojačana briga za sudbinu braća Drobac i Srbe u Hrvatskoj mogla da pokvari dobrosusedske odnose koje po njihovom tumačenju narušava samo Srbija. Posebno je pitanje koliko se i kako srpska država brine o poštovanju ljudskih i nacionalniih prava Srba u Hrvatskoj. Sudbina braće Drobac ne može nam pružiti mnogo uveravanja da je ta briga deo ozbiljne državne politike.
Marinko M. Vučinić
