Početna Sadržaj Izdvajamo PREKARIJATI

PREKARIJATI

890
0
SHARE

GAJ STENDING: OTKRIVANJE PREKARIJATA – KLASE KOJA ĆE VEĆ OVE JESENI PROMENITI SVETčetvrtak, 01 septembar 2011 21:55 Bisera FABRIO .Političari ih se već plaše. U Italiji ih nazivaju „najvećim zlom Italije“. Ali to govore političari koji su pokrali sopstvenu zemlju

 

Profesor govori dovoljno glasno. Italijani inače espreso piju za šankom, srknu ga brzo, jednim odlučnim pokretom prinesu šoljicu ustima, odlože je uz tresak i odu. Ali sad su zastajali i pitali se o čemu taj Englez govori? Vredelo bi ga poslušati, pominje pravdu, neofašizam, plate, revoluciju, obavezu države da građanima garantuje mesečnu pplatu od koje se pristojno živi, a ne preživljava. Italijani, naravno, nisu preterano talentovani za jezike, ali ovo je Toskana, ovde su Amerikanci i Britanci pokupovali kuće i stanove, zaljubljeni u zavodljiva zelena brda i lepe kamene kuće, pa su i njihovi domaćini hrabriji u savladavanju engleskog jezika sa svim tim „h“ i „th“. U Stendinga gledaju sa divljenjem. Čini mi se da će mu neko i aplaudirati.
Pedesetak kilometara od Firence, u slatkom Figline Valdarnu, mestašcu koje živi opuštenim letnjim životom letnje mesece provodi Gaj Stending, jedan od najzanimljivijih intelektualaca današnjice, engleski profesor sa Univerziteta Bath. Član je britanske Akademije društvenih nauka, objavio je više od 20 knjiga i predaje globalizaciju i ekonomsku bezbednost. Profesor Stending je heroj radničke klase, ideolog prekarijata, nove, besne, ljute većine koja u 21. veku živi bez perspektive, suočena sa celebrity kulturom u kojoj mali broj bogatih i slavnih ostalima pred nosom maše svojim milijardama.

Svetska distribucija pravde muči profesora Stendinga. I on je potekao iz radničke klase. I na nju je ponosan. Sve ono što se događa danas u svetu predvideo je i opisao u kapitalnoj knjizi „Prekarijat, nova opasna klasa“, koja je objavljena ove godine. Postala je Biblija onih koji u Španiji, Grčkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Irskoj… osećaju da je sistem u kome žive nepravedan i da ga treba menjati.

Ako prepišemo definiciju, prekarnost je termin kojim se opisuje činjenica da je danas veliki deo stanovništva objekat fleksibilne eksploatacije ili „fleksoplotacije“ (male i nesigurne plate, nesigurno radno mesto, neredovni prihodi itd.) i egzistencijalnog prekarijata (visok rizik društvenog isključenja zbog niskih primanja, visoki troškovi života itd.). Ovi uslovi prekarijata utieču na sve oblike rada koji se tiču servisne ekonomije u užem smislu i celokupnog stanovništva u širem smislu, ali posebno pogađaju omladinu, žene i imigrante. Da li je Marksov proletarijat u 21. veku postao Stendingov prekarijat?

„Mrzim kad moram nekom reći: jesam li vam rekao“, kaže Stending dok prevrće neke papire i vadi ih iz fascikla. Redovni saradnik „Gardijana“ uvek nešto piše. „Ali pre dva meseca dobio sam od jednih nemačkih novina poziv da napišem kolumnu o prekarijatu i onome što će se s njim događati. Napisao sam da će uslediti nemiri u Londonu. Sad moram da menjam tekst jer ga moram prilagoditi činjenici da su se neredi već dogodili, a oni ga nisu objavili tokom leta želeći s njim da započnu uvodnu temu jeseni.“

„Jer prekarijat je upravo vezan uz javne prostore. Jedno od njegovih obeležja i jeste da se ljudi koji pripadaju prekarijatu koriste javnim prostorima i u njima se druže. Vlade sada nastoje da ograniče taj javni prostor za obične ljude; zatvaraju parkove, zatvaraju pabove, zatvaraju javne biblioteke, čak i javne toalete. U Mančesteru su sada u sklopu mera štednje ukinuli 900 od ukupno 1.000 javnih klozeta. Ako to radite da biste smanjili troškove, onda te ljude stavljate u svojevrsne kaveze. Zašto prekarijat živi u javnim prostorima? Zato što su im kuće i stanovi skučeni, loše opremljeni i bolje im je da što manje borave u njima. Njima trebaju ti javni prostori jer se tamo druže, uče, socijalizuju. A država im sve to zatvara pred nosom.

U čemu vi vidite uzroke londonskih nereda?

– Stvarno mrzim da predviđam loše stvari, ali u knjizi sam celo poglavlje posvetio nečem što se zove politika iz pakla. Ako se vlasti ne suoče sa problemima, sa besom i pitanjima koje prekarijat postavlja, slede neredi.

Dobro, pre nego što krenemo sa dubljom analizom, recite ko su sve ljudi koji spadaju u klasu prekarijata? Ko su oni i šta im je zajedničko?

– Postoji nekoliko različitih kategorija: to su ljudi koji nemaju visoko obrazovanje i dolaze iz klasične radničke klase, rade – ako rade – na određeno vreme i ne mogu da ostvaruju nikakve povlastice. Nisu kreditno sposobni, nemaju perspektivu i degradirani su. Oni uopšte ne razmišljaju o budućnosti i nemaju odnos saosećanja i solidarnosti sa drugim ljudima. Odnosno, oni će iskoristiti priliku da nešto uzmu drugima ako je budu imali, na primer, ako vide da je neko razlupao izlog prodavnice, oni će ući u uzeti nešto iz nje jer se osećaju iskorištenim od sistema i zapravo ne mare za druge ljude. Ta solidarnost je namerno iskorenjena. Zatim, tu su ljudi koji su obrazovani, koji su završili visoke škole, koji su vrlo pametni i napredni, ali su frustrirani jer žive u društvu za koje misle da im ne pruža nikakvu šansu, nikakvu karijeru, nikakvu beznednost, pa ni osećaj pripadanja. Oni neće uzeti robu iz trgovine, ali se osećaju kao da su napušteni od svih, kao očajnici. Ne vide da im politički predstavnici nude ikakvo rešenje. Ali mi u Evropi se moramo plašiti treće i najopasnije grupe prekarijata – to su oni koji su otpadnici iz stare radničke klase i koji slušaju sirene neofašista. Njima ti neofašisti govore: vi ste toliko slabi i uništeni zbog stranaca, zbog useljenika, zbog muslimana, zbog onih koji su drukčiji od vas. Morate ih izbaciti! Zajedno, sve ove grupe su nova, opasna klasa.

Zašto su opasni? Na šta su sve spremni?

– Još nisu ujedinjeni, ali to je pitanje vremena. Nisu ujedinjeni jer su nesigurni i smatraju se nedostojnim, ljudima bez vrednosti. Ali sve ove slike koje vide, svi ovi protesti koji se događaju po svetu daju im nadu da ljudi kao oni imaju pravo i hrabrost da kažu da je dosta i da žele dostojan život. Globalizacija ih je uništila jer je ona otvorila svetsku ekonomiju i tržišnom uitakmicom slomila radnu snagu. Odjednom ste imali radnika na bacanje! Milijardu Kineza, milijardu Indijaca, stotinu miliona Vijetnamaca koji su spremni da rade za jednu tridesetinu plate evropskog radnika. I time ste ga uništili. Evropska radnička klasa pala je na kolena. Gazde su im rekle: morat ćete da prihvatite manje plate. I tu su evropske vlade napravile faustovsku pogodbu.

U čemu se ona sastoji?

– Kad se tržište otvorilo, ljudi na vlasti znali su šta će se dogoditi, da će plate pasti. Ako bi pale naglo, odmah bi došlo do protesta i političari bi otišli sa vlasti. Umesto toga napravili su pogodbu sa bankama, sa finansijskim sektorom. Ljudi su počeli da mnogo lakše dobijaju kredite, počeli su da kupuju, prividno su počeli da osećaju neke povlastice. Ali sve je to bilo veštački. Trebalo je da krediti odgode propast i da prividno neutralizuju smanjivanje plata. Dvadeset godina je ta konstrukcija funkcionisala, mada je svima bilo jasno da se mora slomiti. Mogli ste dobiti kredit, a da niste bili za to sposobni, i počeli ste gomilati dugove. Isto je radila i država. To nije moglo trajati večno. Počela je finansijska kriza i odjednom se svet morao suočiti sa činjenicom da vlade u SAD i Evropi imaju toliko dugova i da moraju da počnu da dramatično seku sve izdatke. I ko to plaća? Finansijski kapital? Naravno da ne. Prekarijat.

Od 2008. prekarijat u svim evropskim zemljama sluša isto: morate da stegnete kaiš, smanjićemo izdatke za zdravstvo, za školstvo, za socijalu, za javne parkove, za vrtiće, za javne klozete! I tu smo danas. Na prelomnici. Stvarnost je strašna jer se vlade levog centra i vlade desnog centra potpuno jednako ponašaju, i one su ovu krizu podstakle i ubrzale uništavajući celu jednu klasu. Politička neodgovornost sa kojom smo suočeni tragična je i većinu nas bi trebalo da ozbiljno naljuti. Istovremeno, klasa superbogataša debelo je zaštićena od svega, a oni su ujedno i politički i finansijski sponzori ovih na vlasti. Njih nije briga što se događa u Londonu jer su u avgustu na svojim jahtama u Kanu ili u brdima u Davosu. Ljudi koji plaćaju ceh su prekarijat. Ali od 2008. prekarijat raste i jača.

Imaju li oni svoje političke predstavnike? Kako klasični predstavnici vlasti gledaju na prekarijat? Kao na pobunu najnižih društvenih slojeva?

– Ne, i ovde priča postaje uzbudljiva. U marksističkim kategorijama prekarijat je klasa u nastajanju, još nije klasa za sebe. Razume nesigurnost, besna je, ali nema osećaj da ima pravo glasa. U prošlosti je ta faza bila vrlo slična onome što smo imali pre nastanka klasične industrijske klase. Mi smo trenutno svedoci prekarijata u nastajanju.

Nedavno sam bio u Rimu, gde sam predstavljao knjigu. Na kraju predavanja prišla mi je grupa ljudi i pozvala me da dođem i posetim njihovo naselje jer su oni rimski prekarijat. Odveli su me tamo. Bile su to barake u kojima su živele stotine skvotera. Bilo ih je svih boja kože i životnih priča, i svi oni su imali jedno zajedničko – bili su svesni da nisu deo društva. To su ljudi koji nose plastične vreće i kopaju po kontejnerima. Ali njihova energija bila je takva da se mogla osetiti. Počeli su da se organizuju. Početkom okotbra u Milanu če se održati konferencija i najava štrajka prekarijata Italije. Prekarijat se organizuje i očigledno je da postaje svestan svoje snage. Političari ih se već plaše. U Italiji ih nazivaju „najvećim zlom Italije, najgorim slojem Italije“. A to govore korumpirani političari, koji su pokrali sopstvenu zemlju, oni koji su zaista najgori predstavnici svoje države. Mladi Italijani žele posao i priliku da pristojno žive, ne žele korupciju i neofašizam, koji im servira Berluskoni.

Mada prekarijat nije tako jednoslojan, politička elita nastoji da te ljude predstavi kao „prljave, ružne, zle“, društveni otpad koji je spreman na pljačku i palež. Treba li da se obični ljudi plaše prekarijata i njegovih akcija? Postoji li opasnost da zavlada anarhija ili ulica? Zašto bi najniži sloj poštedeo one koji su malo iznad njih na društvenoj lestvici?

– To nije pametna politika. Zbog toga će tenzije samo rasti. Prekarijat time neće biti zaustavljen. Pogledajte Grčku. Tamošnji prekarijat je već organizovan, na ulici je. I indignadosi iz Španije su na ulici. Mi u Engleskoj ili sada u Italiji, mi sutra možemo biti na ulici. Živimo u strašno nesigurnim vremenima u kojima je sve ono loše vrlo moguće, plašimo se. Ima nas mnogo koji se osećamo da smo na raskrisnici. Dovoljna je sitnica, neki događaj, porast švajcarskog franka, na primer, pa da postanete prekarijat. Niko nije izolovan. Na prekarijat ne smete da gledate kao na šljam. Oni nisu šljam. To su ljudi kao što smo mi. Kada govorim studentima o tome, oni shvataju što želim da im kažem. Razumeju da žive u svetu koji im neće mnogo ponuditi. Oni neće imati pristojan, lagodan, fini život, kao što su ga imali njihovi roditelji. Neće srećno odgajati unuke za 50 godina u kućici koju su sami sebi bez muke obezbedili. Nekad smo se radovali budućnosti, a sada smo na nju ljuti. Tužni smo. Prekarijata se ne treba plašiti, nego treba biti svestan te klase i saosećati sa njom. To smo izgubili. Saosećanje je nestalo. Otuđeni smo. Mislimo da moj problem nije vaš. Ali, kako prekarijat bude jačap, shvatićemo da i mi možemo biti deo njih i da zato moramo da sasećamo sa tim ljudima. Srednja klasa i bogati, oni se plaše lumpenprekarijata i treba da ga se plaše. Ugrađuju bezbednosne kamere, imaju obezbeđenje za svoju decu jer se plaše šta bi rulja mogla da im učini ako vide da nose skupu odeću ili izlaze iz skupog automobila.

Ima li prekarijat ideologiju? Jesu li oni politički organizirani?

– Ideologija je uvek opasna reč, ali prekarijat zapravo počiva na idejama Francuske revolucije, na idejama jednakosti, slobode i bratstva. Ove će se ideje ponovno osmisliti i realizovati sada, u 21. veku. Uništili smo slobode, nismo jednaki, nismo solidarni. ali prekarijat će to da promeni. Jedna od najgorih posledica u neoliberalizmu jeste upravo ta da je osiromašena većina ućutkana. Oni nemaju nikakva prava, nikakve slobode, nemaju glas. Kriminalizovali smo niže slojeve društva. Srednjoj klasi i bogatima takvi ljudi smetaju. Ne žele ni da ih gledaju i izoluju ih. Odlučuju u njihovo ime, a da ih niko ništa ne pita. Sve to ogrnuto je velom demokratije. Istovremeno, imamo toliko neravnopravnosti u raspodeli bogatstva da nikad u istoriji, otkada je statistike, nije bilo takvih nejednakosti. I mi sebe zovemo modernim društvom?! Neravnopravnost su namerno proizveli tvorci neoliberalizma jer nejednakost stimuliše rast. Ali, posle nekog vremena, nejednakost stvara i ono što smo videli na ulicama Londona jer je to manifest nepravde.

Vi ste jedan od inicijatora organizacije koja traži pravedniju raspodelu bogatstva: i to ne da svaki građanin ima pravo na minimalac nego na „osnovni dohodak“, od koga može pristojno da živi. Vašu inicijativu prihvatio je bivši brazilski predsjednik Lula i danas u Brazilu oko 50 miliona ljudi ima takvu vrstu prihoda. Da li je realno da se i druge zemlje povedu za tim primjerom? Zapravo, pitam vas da li je to radikalno?

– To bi trebalo da bude temeljno ljudsko pravo. To i prekarijat traži, a ja se tim bavim poslednjih 25 godina. Dugo vremena bio sam suočen s tim da su ljudi mislili da se radi o ludim idealistima, ali sada i ostali shvataju da je to moguće. Zemlje stvaraju bogatstvo, i bilo bi pravedno da imate neki udeo od njega jer ste vi i vaši preci radili za tu zemlju, generacije pre vas dale su svoj doprinos i vi ćete svojim radom dati doprinos generacijama koje dolaze. Mi danas zaista ne znamo da li je razvoju više dao moj deda ili vaš i baš zbog toga jer ne znamo svi imamo pravo na neku vrstu socijalne dividende koju bi država trebalo da nam omogući. Radi se o skromnim iznosima, ali o velikom civilizacijskom napretku. Ako imate društvo u kome su ljudi sigurni i ne plaše se šta im nisi sutra, tek onda ćete imati ljude koji tom društvu pripadaju, koji su solidarni, koji su produktivni i altruistični. To će prekarijat izneti na svojim plećima, takvu jednu vrstu reforme. Da sam vam pre 15 godina rekao da će 50 milona ljudi u Brazilu primati taj temeljni dohodak, smejali biste mi se. Ali danas je to stvarnost. I proširiće se dalje. Nisam zbog toga socijalista. Infantilno je lepiti političke etikete.

Moglo bi se očekivati da prekarijat predstavlja neka nova levica, sindikati… Zašto oni nisu zauzeli to mesto? U krajnjoj liniji, doneli bi im glasove?

– Levicu je uništio laburizam. Socijaldemokrate su pogrešili jer su stavili rad na pijedesetal i počeli da štite samo one koji su radili u klasičnim poslovima. Oni koji nisu bili produktivni, ostavljeni su po strani i zanemareni. Tu je bila zamka. Žene su zanemarene i njihov rad se sistemski ignorisao, njihov doprinos i sve ono što rade kao žene i majke, sve je to odbačeno, sve se to smatralo normalnim, ali nije društveno honorisano. Rad nije samo produktivnost. Soijaldemokrate su smatrali da je zapošljavanje najvažnije. Ali onda su plate postale previsoke i oni su prvi upali u klopku faustovske pogodbe. Morali su da zadrže radnike, da zadrže glasove, a nisu više to bili u stanju. Time su ojačali prekarijat. Levica je izgubila integritet, svoje saosjećanje i poštenje i postala je politički manipulator koji želi samo glasove. To im se dogodilo u Velikoj Britaniji, u SAD, u Nemačkoj. Levica se mora da se vrati svojim vrednostima, mora ponovno da ima snagu za povratak na sveto trojstvo francuske revolucije i pravo moderno, ravnopravno društvo. Ne smemo se plašiti. Ne treba nam promena ni parole koje je izgovarao Obama, treba nam hrabrost. Ako ne postanemo bolji svijet, onda se plašim da ćemo dobiti novi fašizam. Čovek koji je posle paleži u Londonu uzeo bočicu vode iz trgovine koja je bila razbijena dobio je šest meseci zatvora po hitnom postupku. Izračunajte koliko bi onda samo brojni političari koji su ukrali velike svote novca trebalo godina, da ne kažem vekova, da provedu u zatvoru? Tačno mogu da zamislim kakvu bi parodiju na to napravili Monti Pajtonovci…

Elita radi što god želi. Pljačka, uzima i gura nas prema dnu. One koji nisu toliko bogati kao oni, ne želi ni da vide. Nažalost, u Evropi nas je sve više takvih. Svakog dana prekarijata je sve više. Nisam siguran da bi trebalo da budemo srećni zbog te masovnosti. Ali na kraju će ta nova opasna klasa da promeni svet, to je sigurno. Mrzim kad moram da kažem: „Jesam li vam govorio?“ Prekarijat će se u punoj snazi pokazati već ove jeseni.

Možemo li to nazvati revolucijom?

– Ne u starom smislu te reči, nije to klasična revolucija. To je više revolucija svesti. Prekarijat je svestan da može da menja stvari. U Grčkoj i Španiji svesni su toga. Znaju svoju snagu. Ja sam proživeo 1968. sa revolucijom kao student, protestovao sam protiv rata u Vijetnamu, i pripadam tradiciji koja ima svoje uporište u evropskoj kulturi. Učio sam da su ljudi jednaki, da su ravnopravni, da trebalo da živimo u zajednici i mislimo o drugima, da nam treba napredak. Moja generacija osetila je trenutak, te 1968. godine, šta znači sloboda i kako se bolje društvo može ostvarivati. Možda je to deo neke moje boemske naravi, ali celi život se zalažem za to bolje društvo. Nasledili smo neke vrednosti na koje bi trebalo da budemo ponosni, koje bi trebalo da nadograđujemo, a ne uništavamo.

 

Globus

 

SHARE