Početna Tekstovi ПРЕГОВАРАЊЕ

ПРЕГОВАРАЊЕ

3848
0

ПРЕГОВАРАЊЕ

 

 

Бугарска.

Софија.

Прва недеља марта 1993.године.

Снег ситан пада.

Са Витоше дува хладан ветар.

Вече.

 

Дошао сам колима на аеродром директно из Београда.

У 21,35 из Милана слећу моји пословни партнери.

Господин Галимберти са двојицом старих архитеката.

Породица Галимберти производи намештај.

Традиција стара 160 година.

Посетио сам фабрику прошли месец.

И одлучио да радим са њима.

Отварам им источно тржиште.

У Србију не могу.

Санкције су нам уведене.

Одлучио сам се за Софију.

Тамо имам компанију и канцеларије од октобра 1992.године.

Проценио сам да је тржиште одлично за продају италијанског намештаја.

 

Прошли месец сам провео четри дана по регији Венето.

Обилазио сам фабрике.

И тражио правог партнера.

Који ће да разуме моју стратегију.

Који ће прихватити да радимо заједно на новом тржишту.

Моја фирма из Милана би била логистичка подршка.

Фирма се не бави намештајем, али би пратила посао.

 

Обишао сам скоро тридесет фабрика.

Тачно знам шта тражим.

Нема велике приче и разглабања.

У канцеларије компанија ни не улазим.

Не занимају ме канцеларије.

Гледам само производњу.

Директор моје фирме у Софији је Србин, стручњак само за намештај.

 

Велико је интересовање компанија за моју посету.

Изненађени су.

Нису научили да им банкар долази на ноге и да гледа производњу.

Власник и председник банке.

То је на Западу незамисливо.

Западни банкари су размажени и препотентни.

Сви морају њима да долазе на ноге.

 

Свидела им се моја презентација.

Која траје пет минута.

У ходу.

Намерно нећу да седим.

У ходу човек боље мисли.

Свидела им се јасноћа стратегије.

Све је отворено и конкретно.

Нема муљања ни петљања.

Не знам да муљам ни да петљам.

 

Примили су нас власници компанија.

И лично нам показали своје производне капацитете.

После обиласка сам се захвалио.

Шта даље?

Питају ме видно заинтересовани за посао.

Искрено им одговарам.

Обилазим четри дана око тридесет компанија.

На крају посете ћу се определити.

Ако их позовемо, значи да им нудимо дугорочну пословну сарадњу.

Не занима ме да будем њихов дистрибутер.

Хоћу да буду партнери у мојој фирми у Софији.

Хоћу да буду у фирми.

После Софије, отварамо салоне по читавој Источној Европи.

У свим главним градовима на Истоку Европе имам компаније.

Видим да су одушевљени.

Одбијамо и ручак и пиће.

Немамо времена за седење.

И одлазимо.

Кажу да никада нису имали такву посету.

Чекају нашу одлуку.

 

Определио сам се за породицу Галимберти.

Све ми се свидело.

И производња и капацитети и начин организације посла.

Нарочито власник компаније господин Галимберти.

Прави аристократа који је поникао из реалне производње.

Имао је 64 године.

Пита мене колико имам година.

Тек сам ушао у 34 годину.

Изненађен је пријатно.

Прихватио је да сачека да обиђем све компаније.

Волео би да буде изабран за партнера.

 

Директор моје компаније из Милана ми признаје да га већ зивкају неки власници  фабрика које смо посетили.

Нестрпљиви су.

Интересују их какав су утисак оставили.

Не сме ништа да  им каже.

Чека се крај посете.

 

Враћамо се у компанију Галимберти.

Нудим гопсодину Галимбертију да се за седам дана видимо у Софији.

У нашим канцеларијама. И да потпишемо уговор.

Дајем намерно кратак рок да га тестирам.

Моли да добије две недеље, због већ уговорених обавеза.

Пристајем.

Почетак марта је заказан термин.

На који сам дошао колима из Београда.

Као добар домаћин чекам их на аеродрому.

 

Планирам да се у току ноћи вратимо за Београд.

Имам ујутру у  9,00 важан састанак са инвеститорима из Цириха.

Планирам да састанак у канцеларији траје пола сата.

И дајем налог возачу да остане у колима.

Нека не гаси мотор да  кола буду загрејана и да можемо одмах по потписивању да кренемо ка Београду.

Брзо ћу завршити основни уговор, који сам већ припремио.

Техничке детаље раде моји менаџери.

За то им нисам потребан.Нити сам за то стручан.

 

 

Састанак почиње око 22,30 часова.

После краћег освежења гостију и добродошлице прелазим на конкретан уговор о пословно-техничкој сарадњи.

Којим регулишемо наше пословне односе.

Уговор је написан на бугарском и италијанском.

Предлог мој је врло јасан.

Заједнички стручни тим нека одлучи са којим капиталом крећемо на ново тржиште.

Половину одређеног капитала за старт компаније улаже моја компанија у новцу, а половину капитала улаже компанија Галимберти у намештају.

Односно, роби коју производе.

Тако стартујемо.

Ми отварамо тржиште Бугарске, они одговарају за квалитет продате робе.

Нема прегласавања у компанији,радимо само оно где су усаглашене обе стране.

Остварену зараду делимо на равне части.

 

Директорке правног сектора и маркетинга моје компаније су преводиле.

Бугарке.

Вања и Камелија.

Оне ће и потписати уговор о пословно-техничкој сарадњи.

 

Мислио сам да је пола сата сасвим довољно да се ова моја понуда прихвати и да после тога могу да идем.

Оперативне послове остављам стручњацима.

То сам и рекао.

 

Господин Галимберти је пажљиво прочитао уговор.

И почео да ме пита.

Одговорио сам на сва његова питања.

Поново чита уговор.

И поново поставља питања.

Уредно сам на свако питање одговорио.

Има и додатна питања.

И тако путешествије кроз већ одговорена питања.

Из тачке А у тачку Б, из тачке Б у тачку Ц, из тачке Ц у тачку Д.

И таман се понадам да смо сва питања исцрпли, када из тачке Д се вратимо у почетну тачку А.

 

Обиђемо тако први круг.

Када започе поново исти круг питања, пошаљем директора да доведе возача.

Видим да сам направио погрешну процену брзине постизања стратешког договора.

Није ми уопште било јасно шта је господину Галимбертију нејасно.

Толико сам све упростио и уговор је направљен под мојим надзором.

 

Можда превођење није било разумљиво.

Девојке професионално говоре италијански јер су студирале.

Хајдемо све од почетка!

Нови круг објашњавања.

Од тачке А до тачке Д.

И таман када се понадам да завршавамо са питањима, господин Галимберти ме поново врати у тачку А.

 

Почео сам већ после првог круга да се видно нервирам.

Када ме је шести пут вратио из тачке Д у тачку А, урликнуо сам из све снаге.

Нисам могао то да поднесем.

Убијало ми је у појам понављање истог.

Било је 02,20 сати.

Четри сата се вртимо у кругу.

И ништа.

 

Мој далматински ген се упалио као светлећа ракета.

Нисам могао да се суздржим.

Лупио сам са обе шаке по столу и преврнуо све воде и сокове.

Побацао сам све оне уговоре са стола.

Истргао сам кравату и бацио је на под.

Урлао сам и псовао да нећу да дозволим да ме неко зајебава у здрав мозак.

Нема од посла ништа.

Одлазим.

Не желим да радим са њим.

Све трошкове њиховог боравка у Софији платиће моја фирма.

Напуштам састанак.

Погрешну сам процену направио.

Нећу ни да се поздрављам.

 

Италијани инжењери су били шокирани.

Господин Галимберти је стајао укочено.

 

Девојке су занемеле.

Шта да преведу?

Све.

Све од речи до речи?

Све.

И ружне речи?

Све!

 

Господин Галимберти ми приђе.

Девојкама даде знак да му није потребан превод.

Загрли ме и пољуби у оба образа.

Држао ме је за обе руке.

Девојкама рече да преведу :

 

„ Драги мој млади пријатељу, дубоко се извињавам што сам Вас изневирао и повредио. Није ми то била намера. Покушавам четри сата да нађем где Ви хоћете да ме преварите, јер све што сте ми понудили делује нестварно. Никада нисам имао овакве отворене и директне преговоре. Никада овакву јасну понуду. Плашио сам да постоји негде замка, коју не видим. Плашио сам се да не будем преварен. Извините, молим Вас, први пут послујем са Истоком и прилично сам опрезан. Тек сада сам схватио да нема никакве преваре и да сте Ви искрени у својим намерама. Извините још једном, спреман сам одмах да потпишем уговор.“

 

Загрли ме снажно.

И потписа Уговор.

Изљубисмо се.

Све са инжењерима.

Који се раскравише.

Поздравих се са свима.

И уђох у кола исцрпљен.

Журио сам на јутрњи сатанак.

Снег је све већи падао.

И ветар са Витоше је завијао.

 

Направили смо најбоље и најчувеније салоне намештаја у Софији.

 

Београд, 17.08.2018