Ustav Republike Srbije u odeljku koji se bavi nadležnostima Predsednika Republike kaže da Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inistarstvu, ukazom proglašava zakone, u skladu s Ustavom, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika vlade, Predlaže takođe Narodnoj Skupštini nosioce funkcija u skladu sa Ustavom i zakonom, postavlja i opoziva ukazom ambasadore Repubklike Srbije na osnovu predloga Vlade, prima akreditive, daje pomilovanja i odlikovanja, vrši i druge poslove određene Ustavom. Međutim, članom 123 Ustava Republike Srbije precizno se određuje da Vlada Prebublike Srbije utvrđuje i vodi državnu politiku. Zašto je potrebno podsećati neprestano na ove članove ustava jer na taj način pokazujemo na granice ustavnih ograničenja i stvarni karakter našeg političkog sistema u kome vlada birana u Parlamentu utvrđuje i vodi politiku kao glavni izvršni organ vlasti. Upravo je poslednje istupanje Predsednika Republike iznova aktuelizovalo njegovu stvarnu ustavnu i političku ulogu u našem društvu.
Ovom prilikom on je pozivajući se neprestano na to da je jedini državni organ izabran na neposrednim izborima insistirao neprestano na tome da između njega i građana nema više nikakvog posrednika. To je vrsta predsedničkog plebiscitarizma u kome se Predsednik Republike javlja kao apsolutni politički duh i glavni izvor efektivne i delatne političke moći. On tako predstavlja i oblikuje sve institucije u društvu jer je on stvarni i jedini predstavnik, izaslanik i izabranik naroda jer jednostavno sve ostale demokratski izabrane institucije nemaju tako snažan plebiscitarni narodni legitimitet. Šta je osnovna posledica ovakvog političkog i institucionsalnog pozicioniranja Predsednika Republike. Posledice se neposredno odnose na slabljenje i urušavanje demokratski izabranih organa izvršne i predstavničke vlasti a samim tim i celokupnog društva jer ono na taj način postaje laki plen Predsednika Republike koji jedini posedeuje efektivnu vlast proizašla iz neposredno izražene izborne volje naroda ali što je još važnije iz položaja predsednika vladajuće stranke. Ali suština demokratije nije u neograničenoj koncentraciji vlasti u rukama Predsednika Republike već u učvršćivanju i funkcionisanju principa podele, smenjivosti,kontrole i ograničavanja vlasti. Kada dođemo u sadašnju poziciju da Predsednik Republike nastupa u isto vreme kao ministar spoljnih i unutrašnjih poslova, predsednik vlade, strateg ekonomske politike, i na kraju kao predsednik vladajuće stranke onda dolazi do gubljenja demokratske supstance i suštine političkog sistema a samim tim i redukovanja i slabljenja ukupnog političkog života. Predsednik Republike i njegov kabinet postaju jedini relevantni i odlučujući centar i faktor moći.
Šta je najpogubnija posledica ovako centralizovane vlasti u rukama samo jednog čoveka i njegovog predsedničkog okruženja. Gubljenje realnog uvida u stvarni život i najteže socijalne probleme govori najbolje o ovako uspostavljenom načinu vladavine. To se najbolje može videti u rečima Predsednika Tadića da međunarodni eksperti procenjuju da će Srbija u 2010 godini biti jedna od retkih država sa privrednim rastom. Ekonomski pokazatelji ukazuju da se pojavljuje svetlo na kraju tunela. Imam veliko poverenje u premijera Mirka Cvetkovića i njegove antikrizne mere kaže u patrenalističkom tonu Predsednik Republike. Zar ne treba vlada pre svega da ostvaruje i izražava poverenje narodnih poslanika u našem Parlamenu kao osnovnog preduslova da može da deluje kao suverena izvršna vlast kreirajući i vodeći politiku u našoj zemlji.
U ovom dobro doziranom i balansiranom razgovoru u starom dobrom maniru državnog televizijskog programa Predsednik Republike nije govorio o neuspešnim privatizacijama, radničkim štrajkovima- osim što je trijumfalno objavio da nema ništa od najavljivane vruće socijalne jeseni. Nije govorio o korupciji u zdravstvu, upravi i ostalim slojevima društva, rastu nezaposlenosti i siromaštva, sve većem broju narodnih kuhinja i bujajućem nasilju kao i o rastakanju demokratskih institucija. Opet smo dobili ono poznato i toliko puta viđeno zvanično širenje državnog optimizma kao obaveznog sastojka ovako vođenih“dijaloga“. Svi ovi teški i uznemirujući problemi u našem društvu ostali su u senci velikih spoljno-političkih pobeda i inicijativa. Još jednom se politički marketing pokazao kao važniji i delotvorniji od našeg političkog života.
Predsednik Republike Srbije Boris Tadić nikada ne propušta priliku da naglasi da su on i njegovo predsedničko okruženje glavno izvorište političke moći i uticaja a da svi ostali državni organi služe kao odani izvršioci ove predsedničke upravljačke volje. U čemu se onda ogleda zrelost jedne demokratije . Pre svega u doslednom poštovanju demokratskih načela i ustavnih nadležnosti podele , ograničavanja, kontrole i smenjivosti vlasti. Kada ovih uslova nema onda dobijamo posebnu verziju samoproglašenog i samouspostavljenog predsedničkog sistema. Zato je neophodno neprestano se vraćati odredbama i duhu našeg ustava čije sprovođenje i poštovanje predstavlja temeljno uporište demokratskog političkog sistema.
2 Novembar 2009 godine Marinko M. Vučinić
