Veæ odavno je ustaljena praksa u nešem politièkom životu da sednice Glavnih Odbora znaèajnijih politièkih stranaka služe pre svega da njihovi predsednici održe svoje prigodne programske govore, priprete nestašnim i nezajažljivim funkcionerima i demonstriraju pre svega svoju nepomuèenu i nièim ugroženu apsolutnu moæ i uticaj unutar stranke. To je veæ postao uobièajeni retorièki ritual posle jer posle kao po nepisanom pravilu sledi zatvorena sednica o èijem toku javnost ima samo daleke, nepouzdane odjeke i sporadièna medijska nagaðanja. Tako se i najlakše stvara toliko potrebna i nužna predstava o stranaèkoj monolitnosti i jedinstvu kao presudnog preduslova za skladno funkcionisanje i politièki opstanak stranke.
Unutar stranaèkih struktura su prethodno preduzete sve efikasne mere da ne doðe sluèajno do neželjenih iskakanja ili nepredviðenih rasprva koje bi samo salbile uspostavljeno sveto jedinstvo i akcionu moæ stranaka. Stvoren je poseban zatvoreni krug u kome nema mesta i realnih moguænosti za pokretanje i voðenje programskih i idejnih rasprava ali ni prostora za slobodno iznošenje mišljenja jer bi se na taj naèin narušavalo toliko nužno jedinstvo stranke. Kao da je uspostavljena neka vrsta potmule zavere æutanja i pristanka da se ne otvaraju najvažnija društvena, socijalna i politièka pitanja jer upravo je trenutni visoki rejting Predsednika stranke i njegov izbrušeni marketinški nastup sasvim dovoljni da njegov politièki brend bude dobro kotiran na politièkom tržištu. Èemu bilo kakva rasparava kada nam ide bolje nego ikada. I sve dok je tako valja se pritajiti i èuvati svoju politièku ili državnu sinekuru. U ovoj èinjenici se i krije odgovor , zašto èute èlanovi Glavnih Odbora i ne pokreæu znaèajna pitanja. Èute, jer jedino tako mogu ostati deo politièke svite ili politièko-poslovne klijentele i društvene kaste, svako slobodno iznošenje mišljenja nosi veliki rizik da se izgube sve pozicije a samim tim i ozbiljne ekonomske koristi.
Nastup i govor Predsednika Republike i Predsednika Demokratske Stranke Borisa Tadiæa na nedavno održanom Glavnom Odboru ove sada dominantne i vladajuæe stranke još jedno su svedoèanstvo i jasan dokaz koliko smo mi još uvek daleko od funkcionisanja demokratskog društva i sistema u kome æe partija biti odvojena od države a podela vlasti i kontrola izvršne vlasti od strane Skupštine biti poštovano i sprovoðeno kao temeljno demokratsko naèelo, kao suštinsko odreðenje demokratije. Ne radi se o tome šta može Predsednik Srbije kako se zapitao jedan istaknuti politièki komentator ukazujuæi na ustavne granice predsednièkih ovlašèenja, veæ je osnovno i glavno pitanje naše demokratije sadržano u izuzetno znaèajnoj objektivnoj proceni?. Da li Predsednik Republike poštuje svoja ustavna ovlašæenja i kreæe se u okvirima koji su mu ustavom odreðeni ili se on oseæa pozvanim da bude apsolutni politièki tumaè i arbitar sudbine naša zemlje. Kada Predsednik Demokratske stranke i Predsednik Republike Boris Tadiæ na sednici Glavnog Odbora vladajuæe stranke izjavi da æe on u saradnji sa premijerom Mirkom Cvetkoviæem ocenjivati rad ministara i predsednika Opština i pokretati njihovo smenjivanje ako se pokaže da oni ne postižu oèekivane rezultate, onda se mora reæi da je Predsednik Republike ozbiljno ugrozio i narušio suštinu i osnovu parlementarnog života i demokratskog ustrojstva u Srbiji jer samo Skupština ove zemlje kao vrhovno zakonodavno telo ima pravo da donosi odluke o smenjivanju ministara jer je ona i izabrala vladu i vlada njoj odgovara za svoj rad. Ministra nije postavio Predsednik Republike da bi on imao pravo da ga smenjuje, druga je stfvar što Predsednik stranke može koristiti stranaèke strukture da pokreæe inicijativu za ocenjivanje rada pojedinih ministara, a to može svopjim javnim i politièkim uticajem èiniti i Predsednik Republike. Ali sve dalje od toga je svojevrsna uzurpacija i rušenje temeljnog principa demokratije, podele i ravnoteže tri osnovne grane vlasti. Na jednoj od sliènih sednica Glavnog Odbora Demokratske Stranke Predsednik Republike je izjavio da oni koji ne naðu zajednièki jezik i stegnu ruku socijalistima imaæe liènih problema sa njim. Onda nije ni èudno što sednice Glavnog Odbora Demokratske Stranke služe samo za dodatno marketinško doterivanje lika i dela Predsednika DS i širenje straha i podozrenja u samoj stranci. . Njegova obraæanja na Glavnom odboru samo su deo i nagoveštaj politièkih kampanja koje se nikad ne realizuju u realnom životu, kao na primer silovita najava borbe protiv korupcije, i partijska oligarhija to dobro zna, ona samo èeka da proðe sednica Glavnog odbora a onda se nastavlja uhodani stranaèki život u kome vlada rutina , mrtvo more i netalasanje, i tako do nagoveštavanja nove politièke kampanje ni od koje neèe ostati ni traga , potonuæe u živo blato stranaèke oligarhije èiji je jedini cilj da oèuva svoje pozicije i ne dozvoli da se dogode bilo kakve znaèajnije promene.
Ovakvo politièko pozicioniranje Predsednika DS samo nam govori o veæ snažno izraženoj težnji da se u Srbiji razvije predsednièki sistem u kome æe Predsednik, njegov kabinet i odabrna dvorska svita biti glavno središte vlasti, što u velikoj meri danas i jeste ostvareno. O tome dodatno svedoèi i naèin na koji funkcioniše sadašnji Predsednik vlade Srbije sveden na nemoænu i bledu politièku figuru bez realnog uticaja i znaèaja , jer je iznad njega moæna figura Predsednika Republike koji deluje kao neka vrsta nad-premijera ali bez striktno odreðene odgovornosti jer je ona vezana za nominalnog premijera. Predsednik Republike tako neposredno, i to preko paradržavnih tela, politièkih kampnja i voðenjem kadrovske politike odreðuje pravac delovanja vlade, ali pri tome on ostaje iznad posledica koje proizlaze iz delovanja izvršne vlasti kao vrhunaravni i nedodirljivi apsolutni politièki duh èija je neprikosnovena uloga da daje poslednju reè i seæe naše gordijeve èvorove a da pri tome nema i premijersku odgovornost.
Šta su realne politièke posledice i konsekvence ovakvog prekoraèenja i uzurpacije ustavnih ovlašæenja Predsednika republike. Pre svega stvara se dodatna politièka i idejna konfuzija i razaraju demokratski principi podele i ravnoteže vlasti, gubi se oseæaj za realni život i realne socijalne i ekonomske probleme, sve više se klizi ka sistemu u kome reè i volja jednog èoveka postaju zakon, spreèava se proces stvaranja demokratske politièke kulture, stvara se poslovno-politièka kasta , nestaje kritièki dijalog i kritièko mipšljenje a širi se kao posebna pošast dvorski mentalitet, skorojeviæstvo, puzavost, poltronstvo, klijentelizam, što seve logièno dovodi do stvaranja svojevrsnog kulta liènosti Predsednika Republike. Kao ilustraciju navešæemo samo nekoliko najreèitijih primera . Nedavno je Strðan Šaper izjavio da Predsednika Tadiæa možemo slobodno porediti sa Barakom Obamom i da je on državnik evropskog ranga koji bi mogao biti predsednik u mnogo veæim i znaèajnijim državama nego što je Srbija. Dragan Šutanovac pouzdano sledi Šaperovu inspiraciju. ”Pošteno, Boris Tadiæ je moj politièki, a ako hoæete i lièni interes. Srbija posle dugog niza godina ima lidera koji prevazilazi format Srbije i regiona. Srbija æe ulaskom u EU u mandatu Borisa Tadiæa biti zemlja prepoznata po Tadiæu, a Boris Tadiæ ima politièku perspektivu i van granica naše zemlje”. Indikativne su i reæi Dragana Ðilasa : “Druga je da na odgovorna mesta u stranci dolaze ljudi koji imaju svoje mišljenje i koji ga javno iznose, a onda da se demokratski donese odluka koju èe svi sprovoditi. To je u DS-u. I naravno da prva i poslednja mora da bude reè Borisa Tadiæa, jer je Tadiæ èovek koji je preuzeo DS sa 6 odsto glasova podrške, a danas stranka ima 40 odsto glasova. Mi smo navikli na to da doðe predsednik, lupi rukom o sto i kaže biæe ovako. Da biste bili veliki lider ne trebaju vam oni što samo klimaju glavom, veæ oni koji ære da vam kažu svoje mišljenje, . I to je prednost DS-a”. Ovo je još jedan primer u kojoj meri su stranaèki funkcioneri DS spremni da se služe najoèitijom politièkom demagogijom jer gde su ti slobodomisleæi èlanovi i funkcioneri DS, oni koji ne klimaju glavom i govore svoje mišljenje. Bilo je tužno èitati oduševljene izjave ministara iz redova DS koji su brže bolje smelo i odluèno listom i plebiscitarno podržalo kao i uvek mudru i izuzetnu inicijativu Predsednika Republike da ih on kao strogi presuditelj periodièno preslišava i ocenjuje i ako ne ispune njegova tri uslova smeni. Niko od tih ministra nije imao snage i kuraži da kaže slobodno šta misli o toj neprihvatljivoj i uzurpatorskoj inicijativi. Po svemu sudeæi ovo gluvo doba, ova politièka bara u Demokratskoj stranci æe potrajati, održanje na vlasti je najsnažniji kohezivni faktor u politici jer stvara i produkuje konformizam, slugeranjstvo , odanost bez koga se ne može održati ni jedna vlast koja se usudila da izaðe van okvira ustava i poštovanja temeljnih demokratskih naèela. Nije sluèajno reèeno da je izborni poraz majka promena u svakoj stranci. Da li Demokratska Stranka treba da èeka da izgubi poverenje graðana da bi oživela i uèvstila demokratiju u svojim redovima i na taj naèin stvorila uslove i za razvoj kritièke misli i kritièkog dijaloga u našem društvu.
11 Decembar 2008 godine
