ПРЕДСЕДНИЦИ
Колико ће бити кандидата за председника Србије?
Много.
Аца Драмосер намерава да потпуно обесмисли председничке изборе.
То је једини начин да сигурно победи.
Тако је и Милошевић радио, док није капитулитрао.
Чинило се да га нико неће моћи да победи.
Осим њега самог.
И историје. Која га је прегазила.
Дошло је ново политичко доба.
Руше се тоталитарна устројства.
Али, наши политичари, заслепљени борбом за власт, то не виде.
Они се и даље боре само за себе.
Немају никакве историске одговорности.
Између државе и нације, бирају своје личне интересе.
Све што гледамо на политичкој сцени је велика превара.
И сви знамо да је превара.
И власт и опозиција. И сви они који сами себе предлажу за председнике.
Који лече своје болесне амбиције и личне фрустрације.
Неко се кандидује јер верује да је месија који ће усрећити поробљени народ.
Неко је сеансе код психијатра заменио политичком кампањом.
Неко је низак растом и хоће да порасте у сопственим очима.
Неко из провинције хоће да се освети Великом Граду.
Неко је импотентан и хоће свима да јебе мајку.
Неко је некорофил и узбуђује га одумирање државе.
Неко је егзибициониста и воли да вербално мастурбира пред свима.
Неко је воајер и воли да гледа шта ће се догодити.
Некоме је наређено да се кандидује.
Неко хоће да узме паре.
Неко нема избора.
Неко је уцењен.
Неко бежи од затвора.
Неко је егоманијак.
Пролећни председнички избори ће бити прави политички циркус.
Све што сада гледамо је спрдање и зајебавање народа.
Свако има своју улогу.
И свако очекује да ће успети да наплати ту своју улогу.
Зато се и кандидују.
Добијени новац је бар конкретан.
Покушај да се организује нормалан свет за ове изборе није још увек могућ.
Политика и даље припада лупежима и олошу.
Нисмо још додирнули дно.
Пропадање се сигурно наставља.
Није довољно што нас понижавају и вређају.
Морају да нам отму и средства за живот.
Нормални свет се плаши да не изгуби и то што данас има.
Конформизам је уточиште кукавица.
Политика нас не занима јер још увек нисмо угрожени.
Више разлога имају за побуну они који су гори од нас.
А они се не буне.
Пропашће све, уплашено говоре себични.
Нека пропадне!
Што пре пропадне, пре ћемо почети да се спашавамо.
Најгоре је мрцварење.
Дављење и цеђење.
Морамо да се суочимо са реалношћу.
Морамо да платимо цех незамерања.
Изгубили смо историјске територије јер смо веровали слепом Вођи.
Нестаје нам народ, јер немамо још снаге да се супроставимо болесном Лудаку.
Време реди против нас.
Али, рачун сигурно долази на наплату.
Не можемо да га избегнемо.
Зато се сада ваља припремати за то стање.
Када све буде пропало.
И када се власт буде ваљала улицама.
И када композиција буде јурила у понор.
Ко ће имати храбрости да уђе у ту локомотиву?
Док гледамо политички циркус, предлажем да се донесе један закон.
Сви који се баве политиком да добију титулу – ПРЕДСЕДНИК!
И да се тако ословљавају.
Можда ће им то помоћи да излече болесну сујету.
Београд, 18.12.2016
