PREDRAG DRAGIĆ KIJUK / 1945 – 2012 /
piše : Branko Dragaš,29.09.2012
Porodica i prijatelji upokojenog Predraga Dragića Kijuka su me pozvali da napišem crticu iz moje saradnje sa njim.Pristao sam.Izneću ono što mi je ostalo najupečatljivije. Mi smo se upoznali dosta kasno ,negde odmah posle bombardovanja 1999,kada sam izašao sa ratišta i kada sam,zajedno sa grupom stručnjaka iz zemlje i rasejanja,objavio Program za spas Srbije. Naš zajednički prijatelj mi je rekao da Kijuk želi da se upozna sa mnom, da je pročitao Program, da mu se sviđa državotvorna vizija,operativna strategija,nacionalna utemeljenost i ekonomska konkretnost Programa.Želeo je lično da se upoznamo i da mi predloži saradnju.
Saradnja se odnosila na poziv Svetskog sabora Srba iz Hajlderberga,čiji je on osnivač bio, da predstavim naš Program za spas Srbije u Briselu i u nekoliko nemačkih gradova,jer nijedna opoziciona partija nije posedovala nikakava program i Kijuk je bio mišljenja da Program zaslužuje prezentaciju pred našim viđenim ljudima u rasejanju.Prvi naš susret protekao je u veoma prijatnoj atmosferi.Brzo smo se sve dogovorili.Ja sam bio jako operativan i konkretan, Kijuk je rekao da se nikada nije tako lako dogovorio sa nekim intelektualcem iz srpskog nacionalnog korpusa.I kasniji naši susreti su bili prijateljski otvoreni i iskreni.Nismo se viđali često,ali svaki naš susret je bio posvećen razgovoru o spasu naše nacije i države. Imao je vidnu naklonost prema meni,mada smo se mi značajno razlikovali u pristupima rešavanju našeg državnog i nacionalnog spasa.
Kijuk je svojim izgledom,razbarušenom betovenovskom grivom ,nakostrešenim obrvama i prodornim pogledom,odavao čoveka mističara,zagledanog u daleku budućnost,asketu,pravoslanog filosofa,čoveka posvečenog duhovnim vrednostima i mislioca koji traži istinu s one strane dobra i zla.Bilo je u njemu istovremeno i blage tolstojevštine i nabujale energije Dostojevskoga.Taj spoj teško možete danas da nađete kod naših intelektualaca,ali Kijuk je to nosio u sebi sa neobičnom mirnoćom,kao da je u tu svoju balkansku nirvanu uspeo da ulije sve naše predrasude,zablude,nagone,prohteve,ideje i namere,koje su morale,kako se meni činilo, ocenjujući njegov karakter,da budu u službi bogočoveka i glavno oružje predanog srpskog viteza u odbrani urušenog srpstva i ugroženog pravoslavlja.
Kijuk je bio čovek koga,kada ga prvi put sretnete,makar prolazio pokraj vas na ulici, nikada više ne možete da zaboravite.Takvi karakterni likovi ne samo da su retka pojava u našem intelektualnom životu,nego je za mnoge on bio udaljen i tajanstven,nepristupačan,nedostižan u svojim etičkim zahtevima, da je jako teško bilo napraviti put u njegov izabrani svet.Međutim, ja taj problem nisam imao. Od prvoga dana kada smo se upoznali do poslednjeg zajedničkog govora u Kragujevcu,posle toga mu je pozlilo i umro je ubrzo, imao sam sjajnu razmenu energije sa tim skromnim,tihim i snažnim čovekom. Nikada pre Kijuka nisam sreo takav sklop ličnosti.Bio je potpuna suprotnost mom energetskom potencijalu,ali meni je to prijalo,to me je umirivalo i činilo sigurnim, tako da nikada nisam pred njim bio brutalno direktan,nikada nisam poludeo i dao oduška svojim mislima, kakvog me mnogi znaju,nego sam bio vrlo uviđajan, birao sam reči i trudio sam se da budem odmeren, jer nisam hteo da povredim tu svečanu mirnoću koju je on nosio sa sobom.Nije on nju nametao,isticao ili pokazivao,ona je jednostavno bila u njemu i širila se svuda kuda bi se on pojavljivao.To se ne uči,niti se na nekim treninzima može savladati ta veština, ona je talenat od Boga i nosi se u samome biću.
Crtica o kojoj sam hteo da pišem, ticala se našega zajedničkog nastupa čitave te nedelje po Nemačkoj, u proleće 2000 godine,gde smo,iz dana u dan, iz grada u grad,govorili pred našim Srbima o srpskom nacionalnom pitanju nakon tragičnog bombardovanja.Govorili smo u crkvama i crkvenim prostorijama,pred velikim brojem naših ljudi,tako da je uvek prvi govorio Kijuk, a posle njega sam ja trebao da izlažem ekonomski program. Atmosfera u crkvi je bila kamerna.Ljudi svečani i pristojni.Događaji za nama tragični i teški.Budućnost pred nama neizvesna i nesigurna.Crkva duhovno uzvišena i bremenita našim državnim promašajima i nacionalnim zabludama.
Kijuk bi ustao,zabacio glavu,ispravio leđa i počeo da govori tihim glasom,koji se umotavao,ušuškavao i uvlačio u dušu slušalaca.Ulazio je u njihove skrivene misli,odmotavao ih, ispravljao,podučavao,usmeravao,uzdizao i pokazivao viši smisao čovekovog postojanja,podizao bi glas,naglašavao značaj naše borbe,grmeo,a onda,opet,smireno,trezveno,nežno i mekano,blisko,ali proročanski smelo i očinski strogo,vodio je slušaoce do konačne istine o nama i našim tragedijama.Slušaoci su bili opijeni njegovim rečima,zavedeni njegovim mislima i predavali su mu se iskreno,poverljivo i bratski,dok je u crkvi sve mirisalo na kandila i sveće, sveci su se umirili na ikonama da čuju reči svoga sabrata,on je, uspravan i gord, nastavljao da budi osećanja,da dodiruje bolnu dušu,da leči otvorene rane,on je pronašao puteljak do svake ličnosti i gledao sam,sedeći pokraj njega,kako starije gospođe plaču,kako mlade dame uzišu i kako brkate i natmurene starine spuštaju glave da im ne vidimo suzu u oku.Videvši te scene,priznajem i ne kajem se zbog toga, bio sam uzbuđen gledajući te žene i muškarce,bio sam dirnut zbog tih ljudi koji su čitav život proveli u tuđini,ponižavani,uvređeni,obespravljeni,koji su čitav život proveli kao dođoši,uljezi,stranci,kojima ne treba da se veruje i koje treba uvek i na svakom mestu izbegavati.Sada, u toj crkvi,pred nama koji smo došli iz Srbije,prvi put im se neko obratio bratski i ljudski,prvi put im je neko skinuo sa lica tu namrštenost i nepoverenje,prvi put im je neko pokazao poštovanje,privrženost i ljubav za koju su oni mislili da je više nikada neće osetiti u tom dalekom i surovom svetu razvijene potrošačke civilizacije i otuđenog i nesretnog čoveka.
Posle Kijuka sam treba da govorim ja. Zamislite,kako sam se osećao.Nisam znao kako da krenem i šta da kažem.Atmosfera je bila uzvišena i nabijena emocijama.Damari su se osećali u vrelom vazduhu.Posle takvog duhovnog uzletanja prema nebu i zvezdama,meni je pripala uloga da govorim o ovozemaljskim mukama i problemima.Kako govoriti o privrednom razvoju,poljoprivredi,prvosuđu i bankarskoj politici pred ljudima koji su slušali mesiju koji im je pričao o novom dobu koje stiže? Kako da govorim u tom nadahnutom i metafizičkom stanju o kamatnoj i poreskoj politici i problemima inovatora i zdravstvenih radnika?
Nije mi preostajalo ništa drugo nego da budem iskren i da na svakom našem predavanju otvoreno priznam našim slušaocima da je meni jako teško da govorim posle Kijuka i da moraju da me razumeju ,da mi oproste što ću biti prizeman,svakodnevan i praktičan.Nekako sam uspevao da se približim publici i da iznesem naš državni i nacionalni program. U tim danima našeg zajedničkog nastupanja i druženja, namerno sam zadirkivao Kijuka da je ovo zavera prema materijalnom svetu,da sam doveden u neravnopravan položaj,da je moja pozicija bezizlazna i da duhovni svet monopolizuje tržište ideja. Smejuljio se i tresao ramenima,oči su mu gorele kao žeravice,obrve bi mu se podigle u lukove, uživao je u tom mom bacikanju i protivljenju,a ja sam rekao da ću ga,kada se vratimo u Srbiju,povesti na sastanak investitora i bankara, pustiću ga,posle mog iznošenja biznis plana i opravdanosti investicije, da im on govori odlomke iz njegover drame Neimar svetlosti,da im govori o izdanjima periodike na Balkanu,da im objasni srednjovekovno i renesansno srpsko pesništvo,fenomen seoba,aberacijama savremene politike i uticajem papske države na sudbinu srpskog naroda.Posebno bi bilo interesantno da mojim bankarima i investitorima objasni,njih to vrlo interesuje, teistički metod u tumačenju književnih dela,da im govori o evropskom personalizmu,preispitivanju hilandarske baštine prema pravoslavnoj filosofiji života i hrišćanstvu bez Hrista.
Uvek kada bismo se našli u godinama posle našeg evropskog putešestvija, smejali smo se mojim mukama da govorim posle ovoga besednika koji je slovio,bogoslovio,slavoslovio,koji je,da upotrebim njegove reči, razlikovao sveti,tajni,dostojanstveni jezik, kojim može samo čovek da svedoči sebe, i Gospoda,pa čak i onda kada ne veruje,on opet može i jedino može samo jezikom da izražava svoju sumnju.
Poslednji put smo govorili u Kragujevcu u januaru 2012.Prema rasporedu govornika, on je govorio pre mene.Kada nam je je voditelj rekao raspored kako nastupamo,bilo je tu još drugih govornika,okrenuo se prema meni.Nasmejao se blago i pošao prema svome mestu.Zapamtio sam taj njegov osmeh i prenosim ga vama.
Beograd,29.09.2012
